Дијалог између Русије и ЕУ у области енергетике налази се у кризи. Ову констатацију, коју је изрекао руски министар енергетике Александар Новак у интервјуу немачком часопису „Ди Велт“ (Die Welt), сведочи о томе да Брисел још увек живи у свету енергетских илузија. “Стање нашег дијалога са Европом по питању енергетике у ствари је запало у кризу”, истакао је министар. Према његовим речима, ситуација се није променила ни после одустајања Русије од изградње “Јужног тока”. Садашњи пројекат транспорта руског гаса у Европу преко Турске, већ је наишао на сличан зид. “Ми смо пројекат представили у јануару. Европска Унија разматра могуће опције. Ми чекамо”, каже шеф руског министарства за енергетику.1

Судбина “Јужног тока”, међутим, требало би нечему да научи Европљане. Према речима председника Управног одбора “Газпрома” Алексеја Милера: “Одлука о обустави радова на `Јужном току` представља почетак краја нашег начина рада на тржишту, у којем смо ми били оријентисани на испоруке крајњем потрошачу. Као што знате, не може се на силу бити мио. Уколико купац не жели да му се роба доставља до куће, добро, тада се он очигледно мора обући, зими топлијом одећом, па отићи до продавнице”…

Највећи проблем Европе је у томе што енергетско уцењивање на које је Брисел ставио акценат, у ствари представља најобичнији блеф са лошим картама. Однос понуде и потражње представља основ тржишне економије. А по том питању, сви енергетски адути налазе се у рукама Русије. Руски енергетски ресурси по својим трошковима, географском положају и постојању инфраструктуре, имају могућност изласка на различита тржишта – како европска, тако и азијска. Из те перспективе, ЕУ представља само део потрошачког спектра за Русију, а привлачност овог тржишта у првом реду се дефинише транзитним могућностима.

А те могућности у насталом сценарију директно су “повезане” са Украјином – што не одговара интересима обичних Европљана али зато има кључни значај за геополитичке игре Брисела и Вашингтона. Суштину политике ЕУ у области енергетике – коју Брисел прикрива позивањем на “диверсификацију” – луцидно је приказао Алексеј Милер учесницима берлинског скупа “Валдајски клуб”:

Прича како то, што `Газпром` није желео да ради по правилима Трећег енергетског пакета и поштује европско законодавство, представља разлог због којег није дозвољена реализација пројекта `Јужни ток` – није истинита. Циљ је у ствари било одржавање статус-кво стања по питању транзита гаса кроз Украјину. Никаквих других циљева у блокирању `Јужног тока` није било”.

Управо због тога је одлука Русије да од 2019. године потпуно прекине транзит свог гаса у Европу преко Украјине, довела руководство САД и ЕУ у стање геополитичког шока.

Требало би узети у обзир како политички хаос у Украјини, тако и техничку страну проблема. “Гасно-транспортни систем Украјине је најслабија карика која у овом тренутку постоји у нашим узајамним односима. Гасно-транспортни систем Украјине у ствари у себи скрива невероватно висок конфликтни потенцијал. Но, треба подсетити да је 90% транзита руског гаса преко територије Украјине у Европу, заправо био поклон СССР-а Украјини, поклон који је Украјина добила почетком деведесетих година прошлог века. Али, када поклон почиње да се користи као инструмент за манипулисање, такво стање не може дуго траје”, сугерисао је Алексеј Милер.

Ако неко мисли да ће блокадом `Јужног тока` постићи тај циљ који је ставио пред себе, онда тај дубоко греши“, упозорио је Милер руске партнере из ЕУ. „То је веома озбиљна грешка. Као прво, ти капацитети могу отићи на друга тржишта, а као друго – скрећем вам пажњу на то – ми можемо издржати паузу. Ако треба, ми ћемо издржати ту паузу – ако нас просто на то принуде”.

Независне процене потврђују закључке који се тичу перспектива “Турског тока” и све веће потражње за руским гасом на азијском тржишту. Посебно турско издање „Стар“ наводи процену грчког премијера Алексиса Ципраса да указани пројекат доприноси између осталог и развоју сложених грчко-турских односа.2 Аналогног мишљења придржава се и други турски часопис „Милијет“. Према њиховом мишљењу, после прекида транзита руског гаса преко Украјине, маршрута преко Турске ће представљати “једину алтернативу” за Европу којој је потребан руски гас. Али, уколико Европа и даље буде показивала колебљивост, руска страна може реализовати и друге пројекте на “алтернативним тржиштима”.3

Једно од главних сличних тржишта је тржиште Кине. Кинеско руководство у последње време је приступило реализацији два пројекта која су способна да на коренит начин измене ситуацију на светским тржиштима – па тако и на тржишту енергената. Као прво, Пекинг је знатно ојачао своје стратешке резерве нафте. “Они граде огроман број складишта која треба напунити”, сведочи Томас Паф, стручњак компаније „Капитал Економикс“.4 Као друго, влада Кине је донела одлуку да “улије” у националну економију најмање трилион јуана на рачун смањења норматива обавезних банкарских резерви. И једна и друга мера могу значајно увећати потражњу за енергентима од стране Кине.

Зато не чуди што иницијатори савремених “енергетских ратова” са лоше прикривеним страхом прате јачање узајамних руско-кинеских веза. Као што је веома исправно насталу ситуацију описало јапанско издање часописа „Дипломат“: “Руско-кинески односи достигли су фазу зрелости са широким економским, политичким, културним и војним везама”.5

Што се тиче Европљана, они су, бавећи се “енергетским ратовима” по америчком сценарију, неприметно себе претворили у таоце Турске и Кине. Али, за овакво стање Брисел и његови истомишљеници могу да криве једино себе.

29 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ