Падом Берлинског зида, нестанком „источноевропског совјетског тоталитаризма“, долази до успоставе униполарног светског поретка, са доминатном и пресудном улогом САД, као светске суперсиле, и као војног предводника НАТО пакта. Помпезно се најављивао „крај историје“ и апсолутно преовладавање концепта либералне демократије, као универзалне вредности.

Међутим пракса међународних односа, „колапс либерализма“ као таквог, геополитичка и геостратешка померања у свету, у потпуности демантују многа теоријска предвиђања о друштвеној хармонији у оквиру либералних демократија, показујући да либерална демократија није постала универзална вредност. Либерализам је открио ограничења „властитог савршенства“.

Либералном концепту развоја света и америчкој хегемонији супростављају се оне државе и она друштва која су се определила за поштовање међународног права и за властити концепт развоја, по много чему супротан концепту либералног капитализма. Јачањем Русије и Кине у светским размерама, као економски и војно снажних чинилаца, те земаља Латинске Америке, униполарност света по америчком концепту се руши и успоставља се не само биполарни, него мултиполарни светски поредак. Иако трупе НАТО никада нису биле ближе руским границама, свет више није униполаран.

Односе међу великим силама у свету данас посебно одређује и карактерише: мноштво регионалних сукоба, почев од сукоба у арапском свету, као последице „Арапског пролећа“, који свој врхунац доживљавају у Сирији, преко украјинског сукоба; политичког и војног надметања у Тихом океану, у подручју Јужног и Источног кинеског мора, између Кине, САД и Јапана, Курилских острва, између Русије и Јапана; све чешће нуклеарне претње од стране Северне Кореје, непрекидни сукоби у исламском свету и претње основним цивилизацијским вредностима од стране Исламске државе; сукоби у Африци (Сомалија, Нигер, Судан, Мали и др.); миграциона кретања и угроженост Европе од миграната из арапског и исламског света; нестабилност режима у земљама „постарапског пролећа“; несугласице између појединих чланица НАТО пакта (Турска и САД), стални вапај балтичких земаља и неких бивших совјетских република и земаља бивших чланица Варшавског пакта за већом заштитом од стране НАТО пакта, због наводне претње и угрожености од стране Русије; унутарполитичка нестабилност у ЕУ и непостојање консензуса око кључних проблема ЕУ; нестабилност на Балкану, као последица преплитања америчких, европских (читај немачких) и руских интереса и др.

Скоро сви набројани конфликти и сукоби су последица „месијанског“ и хегемонистичког деловања САД и њиховог империјалног односа према светским проблемима, и очекиване реакције других земаља, угрожених од стране САД, ради заштите властитих националних интереса.

С обзиром на дуготрајност наведених сукоба и конфликата, те стално нарастање њиховог интензитета, и све већу инволвираност великих сила у те сукобе, пре свих САД и Русије, а мање Кине и неких земаља ЕУ, долази до опасног приближавања и сучељавања главних актера, односно патрона директно сукобљених страна у појединим регионима.

САД својим досадашњим начином посредног и непосредног наступања у поменутим сукобима, полазећи од својих прокламованих интереса и циљева, штитећи или подржавајући неку од страна у актуелним регионалним сукобима, демонстрирајући своју моћ, пре свега војну, проверавајући своје доктрине, чувајући старе савезнике и придобијајући нове, застрашујући старе и стварајући нове непријатеље, све више сужавају поље политичког и дипломатског решавања сукоба, дајући предност војном фактору и војној сили.

САД у својој Стратегији националне безбедности, коју прописује и потписује председник САД (најновију је потписао Барак Обама), између осталог саме себи додељују „обавезу и улогу главног арбитра у формирању правила, норми и институција на којима ће се заснивати мир, безбедност и просперитет, као и заштита људских права у 21. веку“. „Угаони камен безбедности САД остају оружане снаге, које обезбеђују просперитет САД, представљају америчке вредности и помажу да се одржава међународни поредак заснован на утврђеним правилима“, како је то назначено у Стратегији националне безбедности, а као главни изазов националној безбедности САД наводи се „руска агресија“.

Уколико се било ко или било шта испречи САД на путу и њиховом походу ка свеопштем „светском миру и просперитету“, биће уклоњен свим расположивим средствима, укључујући и војна. Свака држава која се супростави наведеној политици САД, бива проглашена њиховом легитимном „метом“. У том светлу треба посматрати и актуелно сучељавање Русије и САД на бојном пољу кроз рат у Сирији, и делимично и кроз рат у Украјини. Међутим САД не излазе на црту Русији саме. Оне настоје по сваку цену, у што већем обиму укључити НАТО као војно-политички савез и тако га супроставити Русији. Такође настоје на своју страну придобити или присилити на савезништво и друге државе које нису чланице НАТО, али имају интерес да подрже САД у походу против Русије.

У контексту општег америчког супростављања Русији треба посматрати и захтеве Команданта војске САД за Европу, генерала Бена Хоџиса, који тражи начине и механизме да скрати време деловања „савезничких трупа“ (мисли се на трупе земаља чланица НАТО), ради „пристизања и пружања помоћи угроженим савезницама“, у овом случају Пољској. Сам Хоџис каже да је НАТО скратио време за које савезничке трупе треба да притекну у помоћ Пољској, али да је потребно направити својеврсни „шенгенски простор за војнике… јер се због бирократије по Европи чак и избеглице премештају брже од војника“.

Иначе статус војних снага земаља чланица НАТО, и процедуре у вези са њиховим ангажовањем регулисане су Спoрaзумом измeђу стрaнa Сeвeрнoaтлaнтскoг угoвoрa o стaтус њихoвих снaгa (СОФА). Споразум је сачињен у Лондону 1951.г. Основа за сачињење оваквог Споразума јесте Североатлантски уговор потписан 4. априла 1949. којим је основан Северноатлантски савез (НАТО). СОФА споразумом је регулисан статус војних снага земаља чланица НАТО савеза када бораве на територији друге државе чланице НАТО савеза. Војне снаге земаља чланица НАТО савеза могу се наћи на територији неке друге државе, односно могу имати улогу „Земље пошиљаоца снага“ и „Земље примаоца снага“. Као што сам назив споразума каже, реч је о статусу снага држава док бораве на територији друге државе. Најобимнији део споразума се односи на права и обавезе самих припадника снага и одговорности и надлежности „држава пошиљалаца“ и „држава прималаца“ у погледу примене важеће легислативе и надлежности у погледу дисциплинске, прекршајне и кривичне одговорности припадника снага дефинисаних у споразуму. Такође, Споразум садржи и одредбе које се тичу царинске и пореске регулативе.

Овим споразумом државе чланице Савеза задржавају своју сувереност и закони земље примаоца се односе на сво особље и војно и цивилно из земље пошиљаоца, за разлику од СОФА споразума које су потписивале земље у региону након потписивања Дејтонског споразума (Србија, Хрватска, БиХ), па и земље чланице Партнерства за мир као што је и Србија. СОФА споразуми које је потписала Србија са САД и НАТО су неповољни по интересе Србије и тим споразумима се не штити суверенитет земље.

Досадашња ангажовања војних трупа земаља чланица НАТО на територији друге земље чланице одвијала су се у складу са СОФА споразумом и према посебним плановима, ради вежби, ротације снага, пролаза преко територије земље чланице и сл. То се све одвијало према уходаним процедурама, где време није играло кључну улогу. Међутим, данас када НАТО жели премештање својих трупа искључиво ради извршавања борбених задатака, међусобног пружања помоћи и подршке, одвраћања и застрашивања непријатеља (Русије), време постаје пресудан фактор. У извесном смислу, са становишта НАТО, генерал Хоџис је у праву када говори о спорости распоређивања војних трупа НАТО земаља, јер често долази до „заглављивања трупа“ због бирократских процедура, које се морају испоштовати.

Начин одлучивања у НАТО-у је консензусом. Савез се, како то они сами кажу, заснива на „заједничкој преданости, практичној међусобној сарадњи у области одбране и безбедности“. Понекад избор земаља мора бити и краткорочни компромис којим се штите дугорочни интереси. Правила НАТО предвиђају да нема присиле у таквом процесу. Земља која сматра да неке одлуке могу да нанесу неповратну штету њеној националној безбедности, не мора се сложити са одлуком. То је у теорији и на папиру. Међутим, јасно је да политички притисци и условљавања иза сцене такође играју битну улогу, у контексту „убеђивања“ држава чланица.

Још један фактор који успорава оперативно деловање НАТО трупа јесте и чињеница да НАТО нема стајаћу војску која у касарни чека наређење. НАТО, заправо, има врло мало сталних састава оружаних снага. Постоје мали интегрисани мултинационални штабови и команде са различитим седиштима, који чине делове интегрисане војне структуре Савеза. Постоје само оперативне снаге које су одговорне за функционисање сталних инсталација за комуникације, ваздушну одбрану, осматрање и обавештавање. Већина тзв. „НАТО снага“ су оружане снаге држава, које су под командом тих држава а на располагању су Савезу и под одговорношћу војних команданта Савеза само под одређеним околностима, у складу са процедурама коју су предходно усвојиле државе чланице.

Поред већ реченог, као посебна околност у (не)ефикасности трупа Савеза, коју је поред осталих вероватно уочио и амерички генерал Хоџис, јесте садашњи институционални однос ЕУ и НАТО-а. Какав је однос НАТО и ЕУ?

На бази заједничке европске безбедносне и одбрамбене политике ЕУ, земље чланице ЕУ преузеле су на себе већу одговорност за заједничку безбедност и одбрану. НАТО је одлучио да своје заједничке капацитете стави на располагање за операције ЕУ. На овај начин се европска страна у оквиру НАТО у потпуности развила као Европски безбедносни и одбрамбени идентитет. НАТО (САД) је невољко признао одлучност ЕУ да развија сопствене капацитете за засебно деловање тако да може да доноси одлуке и обавља војне акције у којима није ангажован цео Савез. Обавезали су се и ЕУ и НАТО да убудуће унапређују механизме успешне заједничке консултације и сарадње и транспарентности. Чињеница да је већина чланица ЕУ у чланству у НАТО утицала је на одлуку Савеза да ојача свој европски стуб, који је заснован на развоју европског безбедносног и одбрамбеног идентитета, који би могао да одговори на потребе Европљана и истовремено да јача цео Савез.

Односи НАТО-ЕУ су, у ствари, односи ЕУ-САД и одсликавају се у следећој фрази: без раздвајања, без дуплирања, без дискриминације. Овакав однос установила је државна секретарка САД Мадлен Олбрајт 1998. Први део, раздвајање, односи се на забринутост Вашингтона да ће концепт „одвојивости, али не и одвојености“ бити доведен у питање разматрањем одвајања штаба ЕУ из НАТО. Други део, дуплирање, односи се на нелагодност САД према инвестирању уније у сопствене капацитете. Трећи део, дискриминација, одсликава забринутост САД за земље чланице НАТО ван ЕУ. Осим ова три експлицитна америчка „услова“, онај четврти је индиректан: првенство у доношењу одлука о предузимању неке операције припада Савезу.

НАТО на овај начин остаје камен темељац евроатлатске безбедности и настоји да одржава своју улогу и способност да обави руковођење кризним ситуацијама. НАТО је дубоко унутар ЕУ. Међутим, изазови са којима се сусреће намећу потребу за новим механизмима одлучивања унутар самог НАТО.

Консензус као основни принцип одлучивања у НАТО, дуготрајне консултације, координација, сарадња, сложеност цивилних и војних структура у НАТО, „лавиринт“ одбора, комитета, радних група, дефицит кредибилитета и институционална пренапрегнутост и сл. доприноси (не)фикасности НАТО као војног савеза. Све су ово елементи на које је у ствари мислио амерички генерал Хоџис када је говорио о спорости кретања војних трупа и сложености процедура ангажовања војних снага, у случају војне нужде.

Амерички генерали знају колика је важност принципа јединства командовања, од кога зависи брзина и ефикасност деловања војних снага. Да би НАТО на челу са САД био уверљив и убедљив у својим наступима према Русији, или ће се радити на увећању ефикасности властитих трупа или ће, пак, земље чланице, хтеле-не хтеле, препустити још већу улогу САД у целокупној структури Савеза.

НАТО тестира своју ефикасност на својим источним границама, у балтичким земљама и Пољској, сучељавајући своје трупе са Русијом. Распоређивање, одређеног броја трупа у Пољској и у балтичким земљама, НАТО подиже своју борбену готовост, односно, настоји скратити време за евентуално борбено ангажовање и избећи бирократске процедуре. Постојеће војне снаге које НАТО распоређује у балтичким земљама и у Пољској су са војног становишта симболичне снаге (4 батаљона, а у каснијој фази једна оклопна америчка бригада), спрам руских снага. НАТО на овај начин храбри сам себе. Храбри балтичке земље и Пољску, које стално измишљају и провоцирају руску инвазију. Где су Пољске трупе и трупе балтичких земаља?

Прекид сарадње САД са Русијом у вези решавања сиријске кризе (која је погодна за све врсте манипулација), стално инсистирање на економским санкцијама према Русији, оптуживање Русије за сукобе у Украјини и проглашавање Русије за главног ремтилачког фактора у свету (читај препреку на путу остваривања америчких интереса), воде још већем заоштравању у односима САД-Русија.

Биће потребно много дипломатске стрпљивости, попуштања и одустајања од разговора са позиција силе, што сада практикује НАТО, односно САД, како би се избегло директно сучељавање моћних војних сила САД и Русије. САД су свесне војне моћи и војних потенцијала Русије, и због тога ће – надајмо се – врло пажљиво мерити своје будуће потезе. Тестирање стрпљења обеју страна је опасна игра.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

слика http://www.veteranstoday.com/2016/05/19/former-nato-chief-warns-of-nuclear-war-with-russia-if-there-is-no-baltic-defence-boost/

Прочитај без интернета:
18 гласовa