Последњих месеци СБ ОУН је увео низ нових санкција према Народној Демократској Републици Кореји (НДРК). Међу таквим резолуцијама посебно се издваја резолуција № 2321 од 30. новембра 2016. године и № 2371 од 5. августа 2017. године. Ове резолуције установљују забрану Северној Кореји да продаје читав низ извозних роба, попут угља, олова, железа и железних руда и морских плодова (између осталог и рибе), а такође су замрзнути активи најкрупнијих банака у земљи, укључујући и Банку за спољну трговину и Кредитну банку развоја „Корјо“.

Какви су правни основи за увођење санкција према НДРК? Резолуција № 2371 каже, да Савет Безбедности «дејствује на основу главе VII Статута ОУН» и «доноси мере на основу члана 41» Статута.

Члан 41. Статута ОУН утврђује да је СБ ОУН опуномоћен да одлучује какве мере, које нису повезане са искоришћењем оружаних снага, треба да се примене ради остварења тих одлука, и он може затражити од чланова ОУН да примене те мере. Те мере могу укључити пуни или делимични прекид економских односа, железничких, морских, ваздушних, поштанских, телеграфских, радио или других средстава везе, а такође и прекид дипломатских односа“.

Позивање на главу VII (без указивања на конкретни члан) има за циљ да резолуцији придода обавезујући карактер не само за државе-објекте примене “мера“, него и за све државе-чланице ОУН.

Практична основа за примену „мера“ по члану 41 Статута ОУН представља „постојање било какве претње миру, било какво нарушавање мира или акт агресије. Какве су основе за примену „мера“ против НДРК?

Као прво, у СБ ОУН су изјавили да ширење нуклеарног, хемијског и бактериолошког оружја представља „претњу миру и безбедности“ (преамбула резолуције № 2371). Међутим, НДРК није учесник Споразума о неширењу нуклеарног оружја (СННО) и Конвенције о забрани хемијског оружја (КЗХО). И не само НДРК. У СННО не учествују ни Индија, Пакистан, Израел, а у КЗХО не учествују Јужни Судан и Египат. Плус што је позивање на биолошко оружје у резолуцији 2371 потпуно неумесно: НДРК је учесник ове конвенције. А већ Јужни Судан, Намибија, Чад, Еритреја – нису…

Као друго, СБ ОУН је назвао испитивање балистичких ракета НДРК као „изазов“ за СННО. Но, шта је то „изазов“? У међународном праву нема таквог појма. Постоји појам „кршења“ међународног споразума. Међутим, не може се НДРК назвати кршитељем СННО. Северна Кореја није потписник овог споразума, а према Бечкој конвенцији о праву међународних споразума, учешће у међународним споразумима је добровољно.

Као треће, СБ ОУН је изјавио да је НДРК нарушила резолуцију СБ од 3 и 28. јуна 2017. године. Међутим, указане резолуције саме не прописују убедљиве фактичке и правне основе за увођење санкција против ДНРК. Такође, ничему не приводе „позивања“ на претходне резолуције СБ: 825 (1993), 1540 (2004), 1695 (2006), 1718 (2006), 1874 (2009) и друге. Но, у тим резолуцијама такође нема никаквих убедљивих сведочанстава било какве кривице НДРК. Ствара се утисак да је набрајање резолуција учињено ради попуњавања текста различитим линковима у нади на то да ови линкови просто неће бити прочитани.

На крају, у резолуцији се говори да ДНРК „злоупотребљава“ привилегије и имунитете, који су установљено у Бечким конвенцијама о дипломатским (1961. године) и конзулским односима (1963. године). Међутим, према нормама међународног права, нарушавање (ако под „злоупотребом“ имамо у виду управо „нарушавање“) одредби међународног споразума повлачи за собом последице предвиђене или самим споразумом, или Бечком конвенцијом о праву међународних споразума из 1969. године. Факултативни протокол о обавезном решавању спорова у Бечкој конвенцији о дипломатским односима од 18. априла 1961. године, установљује процедуру разрешавања спорова по примени конвенције и никакве санкције од стране СБ ОУН она не предвиђа.[1]

Бечка конвенција о праву међународних споразума (члан 66 – «Процедура судског претреса, арбитража и помирења») такође предвиђа потпуно мирна средства: ако у току 12 месеци после датума кад је било формулисано противљење, није било постигнуто никакво решење … тада свака од страна у спору о примени или тумачењу одредби конвенције може предмет предати путем писмене изјаве на одлучивање у Међународни Суд ОУН, ако се саме стране нису договориле са општом сагласности да се тај спор преда на арбитражу. Као што видимо, у случају кршења Бечких конвенција о дипломатским и конзулским односима, ни о каквим санкцијама СБ ОУН нема ни речи. Чему онда та позивања на резолуцију № 2371?

Није случајно да је влада НДРК упутила неколико писама на адресу Генералног секретара ОУН са захтевом да се разјасни какве су заправо норме међународног права било нарушене од стране НДРК и какве су правне основе за увођење санкција против земље. Секретаријат ОУН је саопштио да је основ за то члан 39 Статута ОУН. (Интересантно је приметити да се Секретаријат ОУН позива на члан који се не помиње у тексту самих резолуција СБ ОУН). Међутим, члан 39 не може служити као правна основа за резолуцију о санкцијама. Ово питање се већ разматрало 1966. године, када је бивша Родезија прогласила независност од Британије. Тада је први пут за сву историју постојања ОУН, СБ донео резолуцију о санкцијама уз позивање на члан 39 Статута ОУН. У вези с тим међународно-правна заједница је изјавила да проглашење независности не представља по себи претњу миру или кршење мира, и назвали су доношење те резолуције о санкцијама актом злоупотребе пуномоћја, притом су чак састављачи Статута појаснили да се у члану 39 говори о актима агресије и да њене одредбе не могу да се користе за увођење санкција у мирно време.[2]

Бечка конвенција о праву међународних споразума предвиђа у случају спора по примени међународних споразума, право држава на обраћање Генералном секретару ОУН за помоћ и посредништво. Управо у духу те одредбе влада НДРК се недавно обратила Генералном секретару ОУН са молбом да сазове међународни форум стручњака по правним питањима, који би могао бити одговарајући форум на коме би се законитост таквих резолуција могла оценити с тачке гледишта праведности и непристрасности. Међу питањима које овај форум стручњака треба да добије, посебно треба издвојити следеће:

а) Одговарају ли нормама међународног права санкцијске резолуције СБ ОУН којима се забрањује НДРК лансирање сателита. Те резолуције јасно установљују да је право на коришћење космичког пространства у мирним циљевима неотуђиво право држава?

б) Имају ли правну снагу санкцијске резолуције СБ ОУН које забрањују ДНРК спровођење нуклеарних проба, у ситуацији када међународни споразуми о потпуној забрани нуклеарних испитивања још нису ступили на снагу?

в) Имају ли сталне чланице СБ ОУН које се супротстављају томе, да међународни споразуми о потпуној забрани нуклеарних испитивања ступе на снагу, било какве моралне основе да забрањују спровођење нуклеарних испитивања другим земљама?

г) СБ је осудио нуклеарна испитивања и лансирање сателита од стране ДНРК само у својству „претње међународном миру и безбедности“ и наложио је санкције, не обраћајући пажњу на таква испитивања и лансирања која су остварена у другим земљама. Одговарају ли ти двојни стандарди СБ ОУН одредбама из члана 2 и 51 Статута ОУН у коме се признају принципи суверене равноправности и права земаља на самоодбрану?[3]

Треба истаћи да би питање под в) требало формулисати не толико у моралном, колико у правном контексту: колико неучествовање нуклеарних земаља у Споразуму о забрани нуклеарних испитивања одговара СННО и другим међународно-правним актима – и што је најважније – представља ли то претњу међународном миру и безбедности“. Подсећамо да је до новембра 2017. године Споразум о свеопштој забрани нуклеарних испитивања оружја потписало 183 државе, у том смислу и 41 држава од неопходне 44 како би споразум ступио на снагу. Међутим, њега није потписала не само ДНРК него и друге две нуклеарне државе – Индија и Пакистан. Споразум су ратификовале 164 државе, у том смислу и 36 држава од 44 које су неопходне да би он ступио на снагу. Поред непотписаних нуклеарних држава, споразум нису ратификовале ни друге нуклеарне државе: САД, КНР, Израел, Иран и Египат.

На тај начин, на данашњи дан нису наведени ни фактички ни правни основи за увођење санкција ОУН против ДНРК.

 

 

 

[1] Без обзира на то, что је проглашење персоном нон-грата предвиђено Бечком конвенцијом о дипломатским односима (члан 9), помало чудно изгледа позиција низа земаља Латинске Америке, које су упутиле такав демарш у вези са неиспуњењем резолуције СБ ООН од стране ДНРК. Тако је, 7. септембра 2017. године Мексико прогласио амбасадора Северне Кореје персоном нон-грата и затражио да напусти територију земље. То је било учињено у својству протеста против севернокорејског нуклеарног програма. «Програм означава отворено кршење норми међународног права и представља озбиљну претњу за земље Азије и целог света», — указивао је МИП Мексика. Међутим, исто као и СБ ОУН, Мексико није прецизирао, какве је заправо норме мећународног права нарушила НДРК. (Мексико је прогласио амбасадора Северне Кореје персоном нон грата – lenta.ru/news/2017/09/08/mexico).

Перу је 11. септембра 2017. године такође прогласило амбасадора НДРК у Лими, Кима Хак Чоља персоном нон грата и предочио му да напусти територију земље у року од пет дана. Како је истакнуто, решење је било донето због сталних кршења од стране Пјонгјанга резолуција СБ ОУН. «Таква политика представља веома озбиљну и непримерену претњу  за међународну безбедност, а такође и за стабилност у региону и у свету», — каже се у саопштењу. ( El Gobierno del Perú declara persona non grata al Embajador de la República Popular Democrática de Corea – www.rree.gob.pe/SitePages/comunicado_prensa.aspx?id=CP-018-17).

Формално држава није у обавези да указује на узрок одлуке да се лице прогласи персоном нон грата, но, по смислу Бечке конвенције о дипломатским односима, таква одлука мора се тицати делатности дипломатског представништва, а не државе, коју то лице представља.

[2] Писмо Сталног представника Корејске Народно-Демократске Републике при ОУН од 5. јануара 2017. године на име Генералног секретара //  Документ ОУН: A/71/742–S/2017/11 од 9. јануара 2017. године.

[3] Писмо Сталног представника Корејске Народно-Демократске Републике при ОУН од 24. октобра 2017. године на име Генералног секретара // Документ ООН: A/72/546 S/2017/894

28 гласовa