На тек завршеном самиту шефова држава и влада земаља Афричке Уније, који је прошле недеље одржан у Јоханесбургу (Јужна Африка), одиграо се још један скандал који се тиче свеприсутног “међународног правосуђа” у виду Међународног кривичног суда (МКС).

Пошто је на самит стигао Омар Хасан ал-Башир, председник Републике Судан, једна од “невладиних организација” је предала тужбу суду са захтевом да се влада Јужне Африке обавеже да изврши налог МКС за хапшење ал-Башира.

Подсећамо да је МКС издао налог за хапшење председника Судана још 2009. године. Од тада се и сам Судан и све државе у које долази председник Судана, подвргавају масовним нападима како МКС, тако и “светских” средстава за масовно информисање. До сада је МКС три пута организовао скандале против три афричке државе – Чада, Малавија и Демократске Републик Конго, које су одбиле да ухапсе ал-Башира за време његове посете тим земљама. Били су то смишљено организовани скандали, зато што је МКС био потпуно свестан да се питање имунитетa председника Судана унапред решавало, узимајући у обзир налог за хапшење МКС. Нема никакве сумње да је ал-Башир долазио само у оне земље које су му унапред гарантовале да неће бити ухапшен због налога МКС. Али, скандали су били неопходни МКС-у, јер је он преко њих остваривао притисак како на унутрашње снаге у одговарајућим земљама, тако и на друге земље како не би, како се каже, то исто чиниле.

Овај пут је МКС изабрао другачију тактику. Учињен је покушај да се делује преко судске власти Јужноафричке Републике. И мора се признати да је покушај био успешан – Врховни суд провинције Хуетанг (у којој се налази град Јоханесбург) после кратког заседања (које је емитовано у директном преносу) утврдио је да председник Судана ал-Башир треба да буде ухапшен. Проблематичност овакве одлуке огледа се у томе што суд ничим није образложио ову своју одлуку. Штавише, судије су једноставно ружно изгледале, када су, наредивши хапшење шефа једне суверене државе, изјавили да ће образложење те одлуке представити… следеће недеље! Још једно велико достигнуће правне мисли! Узгред, у тренутку писања овог текста, истекао је последњи дан обећане недеље, а образложење ионако није достављено.

Међутим, нико посебно није ни очекивао ни саму одлуку суда Хаутенга, нити њено образложење (осим, наравно, представника акдемских кругова). Сат времена пре проглашења одлуке суда, председник Судана ал-Башир је безбедно напустио Јужну Африку. То је изазвало напад беса “независних медија”, ствар је чак отишла тако далеко да су они пустили информативну “патку” о томе да су за време посете ал-Башира јужноафрички војници који се налазе на територији Судана (у саставу међународне миротворачке мисије за очување мира) били наводно узети за таоце. Упркос чињеници да је та информација одмах оповргнута и од стране главнокомандујућег јужноафричким војницима у Судану и Министарства одбране ЈАР, та “патка” је још неколико дана наставила да се “разматра” на екранима “независних” ТВ канала и на страницама “савесних” новина.

У литератури су се све чешће почеле појављивати оцене о МКС као о “институцији која се у великој мери политизовала”. Сматрам да се не треба сагласити са оваквим тумачењем. МКС је исконски, од самог почетка, политичка институција. Јасно је да се не може политизовати делатност политичког органа. МКС је политичка институција на коју су окачени, попут бижутерије, некакви судски атрибути. Међутим, управо ти атрибути се никада и не замишљају као основна делатност те установе. Додуше, саме државе одлично схватају политички карактер (не “политизацију”, него управо политички карактер) те установе. То је потврђено од стране бројних фактора, нарочито од стране многих држава-чланица које су у својству кандидата на дужости судија слале не само лица која никада раније нису радила као судије, него чак и лица које уопште немају правно образовање! Треба истаћи не само чињеницу предлагања кандидата, него и чињеницу њиховог избора од стране осталих држава. На тај начин те саме државе све одлично схватају. И правилно чине. Опасни су они, ти правници… Тврде да је боље да свет пропадне, али да правда буде задовољена. Pereat mundus et fiat justicia! Са таквима су муке бескрајне.

Истовремено, те међународне судије-неправници уопште се не осећају горе од професионалних правника. Пре ће бити да тешкоће могу имати последњи. Ако је политичарима који су изабрани у суд, извршење било каквих поруџбина њихов посао, то за судије може бити помало необично. Међутим, нема ни тога. Судије се међу правницима такође бирају по принципу подобности (бивши генерални тужиоци и шефови врховних судова), а никако по принципу слободољубља и оданости праву. Мантре о “независности” судске власти у овој или оној земљи света имају више теоретско него прикладно значење. (Међутим, опет бих се усудио да претпоставим да то уопште није тако лоше како нам понекад покушавају доказати).

Велике наде тог дела међународне заједнице која се надала да ће МКС постати орган за кажњавање криваца који су починили међународне злочине, биле су колико наивне, толико и сујетне. Уместо обећане, међународна заједница је добила установу за глобално управљање која може да хапси било ког шефа државе у свету. Или да се организује прогон оних држава које одбију да изврше такво хапшење.

Међутим, догађаји у Централној Африци показали су да државе нису баш тако спремне да се потчине глобалној власти. Одлука суда у Јужној Африци је са једне стране показала да је глобална власт способна да утиче на доношење одлуке у било којој држави на свету, међутим, степен таквог утицаја може бити различит. Без обзира на то што у коначној рачуници Јужна Африка ионако није ухапсила председника Судана, то још не значи да се ЈАР налази у мањој зависности од Чада, Малавија или Демократске Републике Конго. Напротив, у последње три земље судски органи нису издавали налог за хапшење и власти су наступиле са јединствене позиције неприхватања кршења принципа суверенитета држава.

Имунитет шефова држава и влада у савременом међународном праву уопште није питање које се тиче појединих личности. То је питање имунитета државе, неотуђивог дела државног суверенитета. Управо због тога ни ЈАР нити било која друга земља не треба да испуњава налоге за хапшење шефова суверених држава. Данас је важно као никад очувати основне постулате савременог прогресивног међународног права које је створено у периоду 1950-1970. године. Један од стубова тог међународног права јесте принцип о уважавању државног суверенитета свих држава. Управо због тога што тај принцип представља један од стубова целокупног међународног система, он се тако упорно и покушава уништити.

16 гласовa