Пуна је деценија од када је перфидно убијен Слободан Милошевић, бивши председник Србије и Југославије, и врховни командант оружане силе, човек који је бранио земљу од злочиначке агресије НАТО савеза 1999. године. А пре тога Србе преко реко Дрине и где год да нас је било. Бранио је док је могао и колико је могао. Како је знао и умео, у неправедном свету, сам са својим народом, противу свих.

Последњи државник под којим смо знали, ако не шта је демократија према евроатлантским аршинима, онда свакако шта је слобода, част и достојанство. Отишао је у легенду. Пуно пре тога визионарски је саопштио шта ће нас снаћи.

Кажу – продао је, издао је, предао је Републику Српску Крајину. Ако је продао – где су паре, нема ко их није тражио пуних 20 година? Ако је издао – где су необориви докази? Због чега је издао, коме је то било у интересу, за кога је радио (јер, ако је издаја, то је чин за некога или за неку идеју) и шта је заузврат лично добио? Ако је предао – зашто то није учинио ’91, ’92, ’93…, зашто је предаја трајала скоро пет година? Због чега такво лично мучење?

Најчешће су га нападали несмањеном жестином и несхватљивом горчином, а и дан данас то чине, они који тврде да није војнички спасио Крајину. Када им се стручно саопшти да би то значило упућивање, преко територије међународно признате државе Босне и Херцеговине, најмање десет комбинованих бригада тадашње Војске Југославије у пуној борбеној спреми (све друго не би имало никаквог смисла и био би чисти аматеризам) – нема противаргумената. Када им се каже да је то била немогућа мисија, да би то значило објавити рат Уједињеним нацијама и директно НАТО савезу, претходно објавити то исто Хрватској и БиХ, да би такву одлуку морала да усвоји Скупштина СР Југославије – још мање пије воду.

Када им се помену све оне силне резолуције Савета безбедности, од којих посебно она 820 из 1993. којом су над тадашњом Југославијом завели режим потпуне блокаде и на копну и на мору под претњом употребе силе према Глави VII Повељe УН – е, то тек не пали. Као и у случају примирја ’99-те потписаног у Куманову (а не капитулације) на основу којег је обезбеђена Резолуција 1244.

Јер, што би Срби знали да у члану 51. те исте Повеље, као врхунског и кровног документа међународног права, пише: „Ништа у овој Повељи не умањује урођено право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада против члана Уједињених нација, док Савет безбедности не предузме мере потребне за очување међународног мира и безбедности.

То што је тада Савет безбедности превасходно био неправедан, што је затварао очи пред нелегалном оружаном агресијом као најтежим кривичним делом – злочин противу мира, што је Русија била на коленима, и што су се чланице СБ управо захваљујући нашој одбрани и отпору ипак дозвале памети и вратиле Повељи, па је на нашу несрећу (или срећу?) применили у тренутку за који многи мисле да је био неповољан, такође нема значаја и смисла. Односно, тумачи се у зависности од тога ко је какав „експерт“ за ратовање и међународне односе. И то опет од оних који, као по неписаном правилу, тешко да су омирисали барут.

Ко је посебно нападао Милошевића за живота и ко то не престаје да чини и дан данас?

Управо они љубитељи демократије који су у њему видели диктатора на унутрашњем плану, док су истовремено захтевали да класичним диктаторским средствима или ратује до истребљења (видесмо противу кога све) и тако крши Устав и домаће законе али и међународне норме, или да положи оружје пре битке. То су исти они под којима смо се од петог октобра до данас науживали у „демократији“, и који су све што им је Милошевић оставио у наслеђе, без испаљеног метка, кршећи Устав и бројне законе, распарчали, уништили и продали у бесцење.

Милошевић је умро под крајње чудним и никада разјашњеним околностима. Онима који су користили логику, у реалном времену је било јасно да се догодило класично убиство са предумишљајем. Изведено перфидно, на начин како то само отргнути и изопачени западни умови могу да смисле.

Једноставно, нису могли Милошевићу ништа. Бар не убедљиво и правнички ефикасно. Политички процес који је вођен пред нелегалним политичким ad hoc судом, захваљујући довитљивости, упорности и невероватним интелектуалним способностима бившег председника, окренуо се противу оних који су стајали и јавно и у сенци тог Трибунала. Противу агресорских западних сила које нас без прекида пуних двадесет пет година сатанизују и уништавају до темеља.

Због чега су овај суд и, посебно, суђење Милошевићу, као и његов одлучан став да не признаје тај нелегални и политизовани орган тзв. међународне заједнице, за нас важни?

Због тога што на најубедљивији начин показује и доказује како изгледа држава оборена на колена, модерно окупирана и доведена у неоколонијални статус, спремна да преко инсталираних марионетских власти корак по корак предаје властити суверенитет и независност. И не само то, већ и да предаје (и продаје) своје држављане – председнике, генерале и све остале, и да се самопонижава до нестајања.

Нажалост, тешко је продрети истином у јавност. То је било још теже након петооктобарске класичне обојене, од стране западних сила организоване и финансиране револуције, и убедити већину народа да је сувереност једне земље неприкосновена. Да је међународно призната држава „изворни субјекат“ међународног права, да су све остале организације и органи широм белог света такозвани „изведени субјекти“ и као такви несразмерно слабији у међународним односима. И да ни по једном правилу међународног права, дакле, ни према Повељи УН, ни према бројним конвенцијама, декларацијама, протоколима, није могуће угрозити такво право суверене државе.

Да се вратимо петнаест година уназад и видимо како је напред наведено изгледало у случају Слободана Милошевића. Како смо се понизили и како смо, предајући га у руке западним џелатима, убили сопственог председника и погазили властити суверенитет. И легализовали једну посебну, шизофрену матрицу размишљања и деловања, која је у актуелном тренутку достигла своју кулминацију.

Саопштавајући одлуку на ванредној конференцији за новинаре[i], на Видовдан 2001. године, којом је створен амбијент да се Милошевић противуставно и противзаконито испоручи Хагу, председник тадашње Владе Србије, др Зоран Ђинђић, је у присуству чланова свог кабинета, између осталог, рекао:

„Влада Републике Србије доноси Одлуку: члан 1. у извршавању обавеза и општеприхваћених правила међународног права о раду Међународног суда за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињених на подручју бивше Југославије од 1991. године, органи Републике Србије ће поступати по процедури која је одређена Статутом и Правилником о поступку и доказима тог суда.“

А затим је појаснио да су за такву одлуку постојала три разлога. Први је, обратимо пажњу, одлука Уставног суда СР Југославије којом се суспендује примена неуставне Уредбе коју је донела Савезна влада. Други разлог је, донаторска конференција која је заказана и због које би дошло „до велике бламаже наше земље“, зато што би „неки донатори“, због одлуке Уставног суда одустали од исте. Трећи и, како је рекао, најважнији разлог је, угрожавање „будућности Србије“, губљење могућности да се реше питања дуговања – репрограм и отпис дугова, приступ међународним финансијским институцијама као што су ММФ и Светска банка.

(Успут, у то време Милошевићева Србија је дуговала нешто изнад 6 милијарди долара признатих према квотама по којима је подељен укупан дуг СФРЈ. Познато је да Милошевић није задужио земљу ни једним јединим доларом у периоду од 1991. до 2000. године. Након отписа и репрограма дугова у познатим „преговорима“ Лабуса и Динкића, дуг је уместо да се смањи, повећан на преко 12 милијарди долара! Зашто? Зато што су петооктобарски експерти – агенти запада – прихватили све могуће камате: редовне, затезне, казнене, иако за тако нешто нису имали никакав основ. Земљи која се налазила под свим могућим санкцијама и у рату, и била спречена да сервисира своје дугове, управо према међународним прописима се не зарачунавају камате и пенали).

Шта је урадила Влада Србије тог далеког Видовдана?

Кршећи два Устава – СР Југославије и Србије чиме је нескривено извршила својеврсни државни удар, затим, неосврћући се на основне постулате и правила међународног хуманитарног права, посебно не на Женевску конвенцију из 1949. године и ону из 1968. године о незастаревању ратних злочина, Влада Србије која није имала никакав међународно правни субјективитет, на крајње примитиван и недостојан начин се препотчинила Хашком суду, помоћном органу Савета безбедности који је формиран злоупотребом међународног права и чију јурисдикцију с пуним правом није признавала Милошевићева СР Југославија. И због тога чак није ни трпела санкције.

СР Југославија је била потписаница свих међународних уговора (конвенција), те се обавезала на процесуирање свих кривичних дела из области повреде међународног ратног права. У Кривичном законику је постојала посебна глава – кривична дела противу човечности и међународног права. Уосталом као и у законодавствима свих или огромне већине држава света. Зашто је то игнорисано?

Већ 2002. године под притиском западног света, а најтачније – према раније скројеном субверзвином плану – власти СР Југославије ће усвојити „Закон о сарадњи СР Југославије са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године“, и тиме створити услове да „легално“ испоручују било ког Србина у кога Тужилаштво из Хага упре прстом.

Закон који је апсолутно био не само противуставан, већ и противу наведних међународних конвенција. И противу здравог разума, логике, правде и части. Пораз какав историја света не бележи.

Савет безбедности као политичко тело није имао овлашћења да формира кривични ad hoc суд, што је кључна тачка од које све полази. О томе казује и сама Резолуција 827 из 1993. године, у којој СБ, између осталог, у једанаестом параграфу констатује: „Поступајући у складу са Главом VII Повеље Уједињених нација“ [ii]. Дакле, не позива се ни на један члан, а посебно не на чланове 41. и 42., који му дају прецизна овлашћења за поступање. Овлашћење да формира овакве помоћне, па још судске органе, једноставно, не постоји. То је тада био крах међународних односа и међународног права.

Међутим, постоје и други разлози због којих је овакав начин међународног суђења за ратне злочине неприхватљив.

Неприхватљиво је, пре свега, код постојања општег правила о незастаревању ратних злочина (Женевска конвенција из 1968), мандат суда ограничити само на злочине који су почињени у једном, релативно кратком периоду и само у два сукоба – на простору бивше СФРЈ и у Руанди. Тврдње да су то били изразито тешки сукоби, са много жртава и разарања, апсолутно су неприхватљиве као аргумент за такву одлуку. Пре свега, ови сукоби нису били бар по томе, другачији од других. Било је много жешћих, рецимо у Вијетнаму где је погинуло преко три милиона људи, затим у корејском рату, у Авганистану, широм Блиског истока.

Чак и да јесу ова два сукоба најтежа (СФРЈ и Руанда), није било оправдања да се из одговорности искључе сви злочини у бројним сукобима пре њих, као и они који се догађају у актуелним сукобима. То, једноставно, значи пристрасну примену правила међународног права.

Начином формирања Хашког трибунала повређена су многа општа начела цивилизованих држава, која су, управо извор међународног права. Једно од основних начела јесте – начело независности судова. То начело има свој организациони и функционални аспект. Организациони подразумева да суд не сме да буде под утицајем ниједног политичког органа. У случају Хашког трибунала, суд је формирао par exellence политички орган Организације Уједињених нација – Савет безбедности, и то као свој помоћни орган.

Нема данас државе у свету, па чак ни ауторитарне, која не настоји да докаже да су њени судови независни. И нема никог у демократском свету ко би подвргавање суда политичкој власти прихватио као сагласно начелу независности. Напротив, чак и када не постоји оваква организациона веза политике и правосуђа, независност судова се доводи у питање због оцена о несагласности правног и фактичког стања, звог начина именовања судија и бројних других разлога, много мањег значаја од оних у случају Хашког трибунала.

Зашто би овакви двоструки критеријуми били прихватљиви, односно због чега би се могло оправдавати у међународним односима оно што је неприхватљиво у унутрашњим порецима држава?

Коначно, примат Хашког трибунала у односу на унутрашње судове држава, чак и кад они суде за ратне злочине, и поновно суђење, ако Трибунал оцени да суђење пред судом државе није било одговарајуће (по којим то критеријумима?), не могу се прихватити, поготову када сам Трибунал допушта да судови у трећим земљама, које су, наводно, неутралне у сукобима у бившој СФРЈ, суде појединцима за кривична дела учињена у тим сукобима. А таквих примера је било сијасет.

Када би свему овоме додали низ других процедуралних и организационих питања – од начина именовања судија, измена мандата суда, преименовања тог органа, начина финансирања, неспојивости тужилачких и судских органа, евидентне неправде у бројним процесима у којима су искључиво Срби драконски осуђивани, промена правила и статута у ходу, доказане политизације и утицаја – о чему извандредно и редовно извештава и пише наш врсни аутор, господин Александар Мезјајев – онда је илузорно било шта више тумачити.

Зато смо и дотакли дно као народ, не само у бројним понижавајућим процесима, који су окончани или су пред завршетком, већ имамо и најновију срамну ситуацију у случају др Војислава Шешеља, као и пример прогона троје припадника Српске радикалне странке у стилу средњовековних инквизиција.

Посматрамо уживо како се актуелна власт Србије, уосталом као и све марионетске пре ње, пренемаже и правда Хашком трибуналу, коме дозвољава да јој буквално командује и одређује правила поступања, чак и тајним препискама (какве везе тај аспект има са правосуђем и начелом јавности?) газећи тако и оно мало што је остало од суверености земље. Ако је уопште остало.

Не можемо кукумавчити о хашкој неправди и тражити било чије сажаљење спуштајући се на ниво гмизаваца, истовремено признајући тај грозоморни и нелегални судски галиматијас. Чак и не размишљајући да коначно, у времену када је моћна Русија наш заштитник коначно чврсто на ногама, захтевамо званично гашење те надриправне инквизиције и моментално ослобађање свих оптужених и осуђених. Уколико то не би дало резултате, макар молити Русију да правом вета обустави било каква продужења мандата и старог и новог хашког института, судија и тужиоца.

Да ли би то био проблем? Наравно, у слободним земљама не. Оне би вршиле снажан дипломатски и сваки други дозвољени притисак. Управо у складу са међународним правом.

Да је којим случајем Милошевић преживео – питали би се за јуначко здравље. Овако, остаје да лебди његов слободарски дух изнад наших глава. И у нашим срцима. Како код кога. И да нас опомиње.

Па да завршим ово писаније, на овај дан, ипак, војнички – хвала ти и слава команданте!

YUGOSLAV PRESIDENT SLOBODAN MILOSEVIC WITH ARMY TOP BRASS AFTER CEREMONY MARKING ARMY DAY IN BELGRADE

[i] https://www.youtube.com/watch?v=kUHEZm-8cMw

[ii] http://www.icty.org/x/file/Legal%20Library/Statute/statut_827_1993_bcs.pdf

Прочитај без интернета:
54 гласa