Било би и неприлично и несхватљиво да Лондон није упутио у СБ УН Резолуцију о Сребреници због двадесете годишњице српског “геноцида” над Бошњацима. Лондон никада неће пропустити такве свечане датуме и могућност да из њих у потпуности исцеди свакојаке политичке дивиденде за себе. Тим пре што је историја тог рата препуна тамних мрља и све до данас неистражених провокација које се могу тумачити како се коме прохте.

Према верзији коју је утврдио Запад, Срби су за време бојева за Сребреницу убили између 7 и 8 хиљада ненаоружаних мушкараца муслимана из Босне, узраста од 13 до 77 година. Истина, нађени лешеви сахрањених никако се не уклапају у ту цифру, а још је већа сумња по питању тога да су тамо сахрањени превасходно цивили –  пре ће бити да је ствар обрнута. Али, ни то није најважније. Главно је то да су Срби доведени у ранг ратних злочинаца, што са собом повлачи мноштво политичких импликација.

Притом су се убице показале као изузетно паметни преступници и нестали су без трага, оставивши Хашком трибуналу само једног окаснелог најамника Дражена Ердемовића, који је преузео кривицу на себе. Потом је он свалио кривицу на генерала Радислава Крстића и он је такође био ухапшен од стране Трибунала. А Ердемовића су због нечега сакрили у незнаној западној земљи под другим идентитетом.

Тако да је то био једини у историји акт геноцида када имате ратне злочинце али њих ни окд корова! Такав чин, наравно, треба да се редовно обележава у целом свету, како се он никада не би поновио. Посебно је пријатна чињеница да су баш Енглези предали Резолуцију у СБ УН, уочи другог славног јубилеја – 150 година од њиховог славног гушења Сипајског устанка у Индији.[1] Сипаји су индијска војска коју су Британци користили у свом интересу. Та војска је 1857. године почела велики борбени плес и читаве две године ратовала са Енглезима, сматрајући да и без њеног величанства Краљице Викторије, њима неће бити ништа лошије.

Краљица Викторија је имала други поглед на ствар и када је регуларна армија победила Сипаје, наградила је 290 хиљада својих поданика различитим медаљама и ордењем. Треба отворено рећи да су Сипаје масакрирали без милости, независно од тога да ли су се они предавали или не, да ли су били са супругама или без њих. Зато што знамо стару лозинку западних освајача: побеђени непријатељ мора да умре. Сада замислите колико је Индијаца платило главом због своје тежње за слободом, ако је Њено Величанство давало медаљу само за једну одрубљену главу. А вероватно није давала ордење само за једну главу…

У то време слабе информативне покривености политике, многи догађаји успели су се сакрити од света. Лондон је много тога прикрио, иако је знаменити руски путник и уметник Василиј Верешћагин успео да види, а затим и прикаже кичицом мали део онога што се дешавало – кажњавање Сипаја од стране Британске армије. Треба рећи да су се Енглези још тада одликовали хуманизмом и везивали су Сипаје испред отвора топовских цеви. Услед тога ђуле или барут је муњевито комадао побуњеника и он је, ништа не осетивши, одлазио својим боговима. Није вам то дављење у бурету са водом у тајним затворима ЦИА-е!

Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров већ је рекао да Русија неће дозволити усвајање те непотребне Резолуције. И он је у праву. Њен циљ није сећање на прошлост, него притисак на данас поново непослушне Србе. Политичари у Београду могу сматрати да, што су ближи уласку у ЕУ, то су чвршће братске везе са месождерима у Бриселу и Лондону. Месождери имају друго на уму – наставак Свечаног батинања Срба, све док не изгубе оријентацију у времену и простору.

А на масакр над Сипајима, који наравно није био геноцидни акт него завођење реда, обавезно ћемо обратити пажњу када дође време.

[1] Сипајски устанак – Индијски народни устанак 1857-1859. године у коме је дошло до побуне индијских војника због жестоке колонизаторске политике Енглеза. Устанак је угушен са дивљачком суровошћу (примедба преводиоца).

Прочитај без интернета:
20 гласовa