Како се нико од нас „глупих“ није сетио „генијалне“ идеје бивших радикала, а садашњих напредњака: напусти све оно за шта си се борио и шта си проповедао 20 година, у замену за западну индулгенцију, која ти отвара врата политичке власти у Србији. А, једном кад дођеш до те толико жељене власти, онда покушаш, кад год странци не гледају или им пажња опадне, да нешто „избоксујеш“ и за Србију. Наводно. А остали део времена проводиш беспоговорно спроводећи западне, тј. глобалистичке налоге, жеље и задатке. И то назовеш „реалистичним патриотизмом“. Или тако некако.

Ово је иначе најбољи сценарио што се напредњака тиче. А најгори? Да су направили фаустовски уговор са западним глобалистима и да суштински не раде ништа у корист Србије, осим онолико колико им је неопходно да би одржали привид и имиџ „реал-патриота“ у јавности.

Национална јавност – и она свесна и она инстинктивна – је по овом питању подељена. Има их који сасвим искрено верују да је једини начин доласка на власт у оваквој, „меко“ окупираној Србији био – и јесте – да се направи управо та врста „уговора са (западно-глобалистичким) ђаволом“, па да се онда „хватају кривине“ где год се може и да се нешто „ућари“ и за напаћени народ и државу, све чекајући да се геополитичке прилике промене.

А онда имамо ове друге, који једноставно – црно-бело по овим првим, „софистициранијим“ националистима – сматрају да је напредњачки врх продао веру за вечеру (тј. власт), а да је сво њихово „србовање“ суштински спин и заваравање јавности, производ „добрих услуга“ Блера, Кембела и сличног олоша.

Хајде да не улазимо у то који је део (квази)националне јавности у праву што се напредњака тиче. Јер то је оно што непријатељ и жели. Да се гложимо око најновије коске која нам је бачена. Него хајде да се бавимо главним и одговорним узрочницима проблема. Самим напредњацима, односно њиховим врхом, двојцем Николић-Вучић.

И у случају да су класични издајници, и у случају да су се само „притајили“ – они заслужују осуду. И моралну и судску. Ево зашто.

Шта би се десило да они нису променили дрес и убеђења? Имали бисмо велики, релативно хомоген национални фронт, састављен од присталица СРС, ДСС и других мањих патриотских, про-руских странака и организација. Фронт који одсликава већинско расположење у народу. Фронт од којег су се политички ЕУнијати, чак и кад су им светске околности много више ишле наруку, довољно плашили да им се сваки покушај отворене издаје учини прескупим. Фронт који би, ако не 2008. а онда не дуго после тога, могао да освоји власт у Србији, или бар да онемогући стварање стабилне антисрпске власти у њој. Фронт с којим би Русија могла да ради или да с њим рачуна. Као и Кина, и остатак БРИКС-а. Фронт који би се већ увелико повезао са другим анти-глобалистичким покретима у Европи и шире, или би бар имао тај потенцијал. Фронт који би можда дао крила и Грчкој. Фронт који би био довољно јак да поколеба Дачићев СПС, па можда га и поцепа.

Онај ко је тај фронт разбио, објективно је починио акт издаје. Не „жути“ – од којих многи чак искрено верују, или су бар до скоро веровали у ЕУ-бајку. Већ бивши радикали, а садашњи напредњаци. Они су разбили српски национални корпус више него ико други, они су утемељивачи данашње шизофрене и шизоидне Србије.

Једна од теза која се пласира у јавност, а која вероватно највише доприноси тој масовној психози гласи да је, отприлике, паметније и „мудрије“, а можда чак и „моралније“, искочити из националног јата, направити договор са непријатељем, па се онда вратити натраг као „спасилац“ који успе да искамчи по коју мрвицу за „глупаке“ и „несналажљиве“ који су остали то што јесу, заглибљени у свој „национални муљ“. Такав став је потка за све оне тврдње и аргументе како Вучић или Николић нешто, ето, „морају“, иако „тешка срца“.

Ма не морају они ништа, нити су икад морали – они су само изабрали нечастан пут. Уместо да наставе да деле судбину са онима с којима су је некад, бар споља гледано, делили, уместо да наставе да раде на заједничком јачању опште ствари, као што су Срби вековима под окупацијом радили – они су изабрали договор са непријатељем, да би онда с те позиције глумили „мајке Терезе“, да би били потурице „доброг срца“, „реалисти“ који се, ето, „жртвују“ за народ. Зато Вучић толико и кука – управо да би у подсвести људи ојачао такво убеђење.

А упорним наметањем тезе да је то што су напредњаци урадили не само нормално и прагматично, већ и исправно – намеће се атмосфера лудила и шизофреније која се сада малтене у ваздуху може опипати. Црно је бело, рат је мир, слобода је ропство… Истрајност, верност и постојаност су за „глупе“, „несналажљиве“ и „немудре“, а искакање из строја и његово слабљење, братимљење са непријатељем – то је за „паметне“.

То је извртање моралне вертикале наопачке. Зато је толико тога и труло у држави Данској, односно Србији, и наслућује се и сличан, хамлетовски крај, у којем ће се сви међусобно побити или отровати, а освајач без отпора ући у сабласни град.

Да смо остали јединствени у патриотском, независном, анти-глобалистичком, про-руском духу и покрету – уз све пратеће нијансе и тактичке разлике – били бисмо данас као држава и народ у неупоредиво јачој, а најпре психички, духовно и ментално здравијој позицији. Црвене линије испод којих не идемо ни по коју цену биле би јасније, и народ не би био дезоријентисан. Да, био би подељен, као што сваки народ и јесте – али би то била јасна и чиста подела, подела која ослобађа и мобилише. На једној страни ЕУнијати, са својим све слабијим аргументима и светом који се на наше и њихове очи урушава, а на другој национална Србија, која иде у сусрет мултиполарном свету у настајању. Било би турбулентно, али неупоредиво здравије. И обичном човеку разумљивије.

Напредњаци су главни узрок данашње болести која мори Србију. Нека они буду последњи међу Србима који ће неосуђено и некажњено искочити из националног корпуса, и то успешно приказивати као врлину. Јер ако не буду, ако се таква врста националне коруптивности, малодушности, лабилности и опортунизма и даље буде славила, ако се одомаћи и нормализује – трајно и неповратно ћемо изгубити компас као народ. Издаја у било ком облику или степену, једноставно не сме више да има прођу, не сме да буде релативизована, рационализована и морално правдана, а поготову не сме да буде слављена.

А напредњаци јесу издали. И вриска демона који их прогоне загађује јавни простор Србије и претвара је у једну велику лудницу.

46 гласовa