Резултати парламентарних избора у Шпанији који су одржани 20. децембра имају симболичан значај за целу Европу. Први пут у новијој историји континента је тако видљиво изражена криза тог самог двопартијског модела који је традиционално словио као гаранција остајања на власти елита које мењају места, али које притом строго поштују установљена правила игре по питању проблема евроинтеграција, политике и односа према Русији и узајамних односа са САД.

Први знаци приближавања краја овог модела постали су недавни парламентарни избори у Грчкој. Грчки преседан у Бриселу и Вашингтону пожурили су да оправдају ванредном социјално-економском ситуацијом у земљи и традиционалним менталитетом Грка. Међутим, у случају Шпаније све је много озбиљније. Та земља је увек наступала као чврст присталица и заговорник европских интеграција и редовно је испоручивала кадрове политичара на вишим руководећим местима у НАТО, ЕУ и другим институцијама. Зато су резултати избора још индикативнији, јер они, за разлику од Грчке, нису били ванредни и нису били узроковани ванредном социјално-економском или политичком ситуацијом.

Какви главни закључци се могу извући из свега произашлог? Као прво, може се у целини говорити о једнаком степену друштвеног разочарења у обе водеће “системске” политичке снаге у земљи, независно од тога која од њих се налази на власти. Владајућа Народна партија изгубила је 64 мандата, а опозициона Шпанска социјалистичка радничка партија није могла да искористи ту ситуацију како би мобилисала протестно бирачко тело и обезбедила сопствену победу. Штвише, социјалисти су са своје стране такође били губитници, изгубивши 20 мандата у поређењу са претходним изборима, показавши најгори резултат у историји партије од новембра 1997. године. Слична ситуација са неуспехом обе “системске” партије десила се и у Грчкој уочи доласка на власт леворадикалне коалиције СИРИЗА.

Самим тим шпански бирачи су показали “жути картон” како “народњацима” тако и “социјалистима”, који су током целог “постфранковског” периода заједнички представљали политику Шпаније. Гледано у целини, никада раније у Шпанији ни једна партија није имала тако мало посланичких мандата како би могла покушати да формира владу.

Као друго, нису се оправдале прогнозе оних који су претпостављали да ће у последњем тренутку Шпанци одустати од давања поверења “новим левичарима” – евроскептицима из покрета Podemos због страха пред њиховим радикализмом и евроскептицизмом. Уочи гласања национална социјална служба GESOP давала је Podemos-у – у 21,5%. [www.elperiodico.com/es/noticias/politica/encuesta-andorra-elecciones-generales-ultimo-sondeo-4743472]

У резултату свега тога имамо ситуацију да је покрет добио 20,7% гласова – грешка је износила мање од 1%. Посебно је карактеристична победа Podemos-а у земљи Баска и у Каталонији – што још јаче заоштрава ситуацију око сепаратистичких расположења у тим шпанским провинцијама. [resultadosgenerales2015.interior.es/congreso/#/ES201512-CON-ES/ES] “Данас се родила нова Шпанија која ће ставити катанац на постојећи политички систем и тражиће нови споразум о територијалној подели” – у тако индикативној категорији је шеф Podemos-a Пабло Иглесијас окарактерисао резултате избора.

Као треће – у Шпанији није успео “план Б” који је на брзину припремљен од стране владајућих елита Мадрида и Брисела за случај неуспеха Народне партије и Шпанске социјалистичке радничке партије, који је предвиђао акумулацију протестних гласова око новостворене центристичке партије “Грађанин” (Ciudadanos). За разлику од Podemos – а, ова партија је већ тесно интегрисана у политичко пространство Европске уније у својству члана либералне проевропске групације ALDE у Европском парламенту, а у току предизборних дебата није упамћена по било каквом новом приступу по питању места Шпаније у европским и светским структурама и институцијама, него предлогом власти да се у земљу уведе систем прајмериза[1] по узору на амерички модел.

Узгред – о Америци. Развој садашње председничке кампање у САД на аналоган начин сведочи о кризи националног двопартијског система. Водећи кандидат Доналд Трамп према анализи социолошких истраживања, само формално припада крилу републиканаца. За друге потенцијалне кандидате-републиканце он представља још омрзнутијег политичког противника него што је чак и Хилари Клинтон из лагера демократа.

Без обзира што је пред Ciudadanos постављен задатак да на циљ стигне као трећа и самим тим постане “златни чип” за спас двопартијског система, то им није пошло за руком. Центристи нису могли добити успех ни у једној провинцији, а њихов завршни резултат (13,9%) дозвољава да рачунамо на учешће у коалицији само истовремено са својим принципијелним опонентима из Podemos – а, уз истовремено учешће или Народне партије (28,7%), или социјалиста (22%). А то са своје стране гура Шпанију у стање политичког спиновања са потпуно реалном перспективом новог гласања и даљег јачања позиција сепаратиста и евроскептика. “Парламент који је створен у резултату таквих избора ће бити најраздробљенији у историји демократије” – веома тачно је приметила Ана Алонсо Монтез познати шпански аналитичар, у интервјуу америчком издању El Nuevo Herald [www.elnuevoherald.com/noticias/mundo/article50836250.html].

А ево за кога резултат избора у Шпанији изгледа као очигледно повољан – за баскијске и каталонске сепаратисте. Пре свега, они су добили могућност да прогласе кризу и чак колапс политичког модела у земљи и неопходност израде нових принципа изградње Шпаније са ширењем сопствених овлашћења. Поред тога, свака коалициона влада у насталим условима ће бити слаба, неспособна да се реално супротставља националним покретима Баска и Каталонаца. На тај начин ће Европска унија у 2016. години очигледно имати нових проблема – поготово што истомишљеници Podemos–а у другим европским земљама (а међу њих се свакако може убројати и немачки покрет PEGIDA) такође веома успешно прикупљају поене.

[1] Прајмериз – Тип гласања који је често практикован у САД, у коме се бира један кандидат од стране политичких партија (примедба преводиоца).

Прочитај без интернета:
11 гласовa