Потписивање ИПАП-а са НАТО пактом од стране Србије и коментар који је потом уследио од стране шефа спољнополитичког ресора Србија Ивице Дачића, како се земља тим самим није “ни за корак” примакла чланству у Свероатланској алијанси, оставља утисак добро изрежираног медијског спектакла. Тим пре што је и сам Дачић поменуо спектакл – истина, он је оптужио оне који задају неразумна питања у вези документа који су потписали Србија и НАТО пакт и оптужио их да теже стварању спектакла. “Ми смо неутрални у војним питањима и немамо намеру да постанемо члан НАТО пакта” – уверавао је све сумњичаве министар иностраних послова Србије.[1]

Међутим, ово питање је исувише сложено да би се могло сводити на политичке технологије и позоришне манире. Ради се о покушају садашњих власти Србије да са једне стране избегавају конфликт са евроатланским структурама, а са друге стране да максимално умање негативну резонансу од преговора са Бриселом на унутрашњој политичкој сцени.

Каква је унутрашња логика произашлог? Посета српске војно-политичке делегације седишту НАТО пакта у Бриселу, која је организована са великом помпом, важна је за обе стране. Руководство НАТО пакта види у јачању веза са Србијом важан елемент у сопственој антируској геополитичкој игри која је усмерена на максималну међународну изолацију Русије и њено “истискивање” из стратешки важних региона. Са те тачке гледишта, Бриселу је важно не само перспективно “попуњавање” питписаног документа са Србијом, него и распиривање пропаганде “овде и сада”. Управо тим – а никако изненадном љубављу у руководству НАТО пакта према Србима – може се објаснити тако висок ниво протеклих преговора, који су укључили чак и учешће српске делегације у заседању Североатланског савета.

Интереси са стране Србије су “приземљенији” и о њима је веома отворено говорио тај исти министар Дачић. Главни смисао ИПАП-а са НАТО пактом, шеф српског спољнополитичког ресора види у у добијању “додатних гаранција” од стране Североатланског пакта да такозване “Безбедносне снаге Косова” не могу без сагласности Брисела ући на север Космета који је насељен локалним српским становништвом. Није случајно – према речима Ивице Дачића – управо “актуелна ситација на Косову и Метохији” представљала кључну тачку свих преговора који су вођени у Бриселу – па тако и са Генералним секретаром НАТО пакта Јенсом Столтенбергом.[2]

Чини се да су мотиви потпуно прагматични и да не стављају под сумњу принципе државне неутралности коју је 2007. године прогласила Скупштина Србије у односу на све војне савезе. Међутим, као што знамо, враг се скрива у ситницама. А са те тачке гледишта обраћање власти Србије према НАТО пакту као главном заштитнику Срба на Космету, представља колико тужну толико и наивну чињеницу, пошто сведочи о крајње опасној ерозији читавог система европске безбедности. Тај сами систем чији су темељи заложени у оквирима преговора антихитлеровске коалиције из периода Другог светског рата и утврђени у одлукама Хелсиншке конференције о безбедности и сарадњи у Европи из 1975. године – у јеку “Хладног рата” и истовремено у “Покрету несврстаних” чији је оснивач у “вуненим годинама” између осталих била и Југославија.

У складу са наведеним темељима – које не могу у једностраном пореку укинути ни Брисел ни Вашингтон, а поготово не Београд – кључну одговорност за безбедност у Европи сносе ОУН и ОЕБС (као наследник КЕБС-а). Ни НАТО, а тим пре ни “специјални односи” Североатланске алијансе са земљама-партнерима, нема међународно-правну пуномоћ за самостално обезбеђење безбедности држава и народа. Развој ситуације по читавом широком периметру ЕУ – од Либије и Сирије и Ирака, до Украјине – очигледно сведочи о потпуној погубности натовског “миротворства” и наивности рачуница оних који желе да извуку реалну корист од “заступништва” Брисела. Управо ОЕБС у лицу актуелног председавајућег Србије, данас жање горке плодове украјинске стратегије Запада. Поготово се не сме заборављати да су САД и НАТО спремни да својевољно жртвују интересе не само Срба на Космету него и саме Србије, уколико то буде захтевала логика прекомпоновања Укрјаине и других територија постсовјетског пространства по западним обрасцима и у интересу архитекти “Новог светског поретка”.

Тешко је у коментарима који су се чули од стране Ивице Дачића не приметити и обилан део лукавства. Он покушава да српску јавност убеди у то да се земља, без обзира на потписане документе “ни за корак није приближила” чланству у НАТО пакт. Међутим, у званичним документима српског спољнополитичког ресора, тема “корака” је третирана са принципијелно другачијим тоналитетом. У њима се саопштава да су Србија и НАТО размотрили “даљи поступни напредак сарадње РС и НАТО пакта”. А у оваквој формулацији тешко је уочити “стајање на месту” које је осликао министар Дачић. Поред тога, не може се не приметити одсуство Русије у списку “кључних спољнополитичких приоритета” Србије које је обзнанио Ивица Дачић у бриселском седишту НАТО пакта – за разлику од “чланства у ЕУ”, “развоја регионалне сарадње” и председавања ОЕБСОМ” које је он поменуо.

Због тога уопште није случајна толико жестока реакција на потписани од стране Београда Индивидуални план за партнерство са НАТО пактом, коју су испољиле оне друштвено-политичке снаге у Србији које натовцима заслужено отказују право да се сматрају гарантима и поборницима српских националних интереса. Учесници протестних акција сматрају потписивање докумената са НАТО пактом као основу за тражење оставке владе Александра Вучића.[3] О томе кога заправо патриотске снаге Србије сматрају за истинског пријатеља своје земље, сведочи симболика протестног митинга у Београду који је организовао покрет “Двери”. Тамо су биле заставе Русије, Доњецке и Луганске Народне Републике и портрети руског председника Владимира Путина.

[1] argumenti.ru/politics/2015/03/393038

[2] www.mfa.rs/sr/index.php/pres-servis/saopstenja/14973-2015-03-18-16-07-21?lang=cyr

[3] www.novorosinform.org/news/id/25515

19 гласовa