Посета председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана Русији протиче у условима тектонских померања који се одигравају на глобалној геополитичкој сцени. Руше се принципи и елите који су колико јуче изгледали непромењиви и пробија се нова схема контроле и равнотеже, која је позвана да поврати свету макар ту крхку стабилност која је постојала за време идеолошког супротстављања Истока и Запада.

Уколико из ове тачке гледишта погледамо на евро-азијску карту – треба истаћи да управо Турској у овом тренутку припада најпротивуречније место у актуелним процесима. Са једне стране, Анкара покушава прилично успешно да игра самосталну политичку игру, и чак војну улогу у области сопствених интереса, вршећи притисак на ЕУ у миграционом питању, дистанцирајући се од САД и спроводећи активне операције у Сирији. Но, са друге стране, турско руководство одлично схвата ограниченост простора за сличне маневре, узимајући у обзир сопствено чланство у Северно-атлантској алијанси и зависност од распореда снага у вишеугаонику Москва-Вашингтон.Анкара-Техеран-Дамаск. Председник Ердоган при том мора да рачуна на унутар-политичко расположење у сопственој земљи, које у највећој мери не зависи од покретања кандидатуре Турске за приступање ЕУ, па чак ни од судбине сиријског града Ел-Баб, него од нивоа терористичких претњи и националних социјално-економских проблема, који између осталог имају и политичко порекло. Све то приморава руководство Турске да тежи вођењу активне вишестране политике – но, при том не заборављајући историјску традицију игре на противуречности великих држава (у данашњим условима, пре свега Русија и САД).

Управо у контексту тежњи Анкаре да максимално појача сопствену улогу у решавању регионалних проблема, треба и разматрати учешће турског представника сусрету руководилаца генералштаба Русије, САД и Турске, који је одржан 7. марта у Антаљи. У том сусрету узели су учешће начелник руског Генералштаба Валериј Герасимов, председник Уједињеног комитета начелника штабова САД Џозеф Данфор и начелник турског генералштаба Хулуси Акар. Учесници сусрета први пут су у оваквом формату разматрали ситуацију у Сирији и Ираку. [www.vedomosti.ru/politics/articles/2017/03/09/680407-rossiya-ssha-turtsiya]

Судећи по расположивим информацијама, учешће представника Турске у горе указаном сусрету имало је за циљ максимално праћење ситуације која се одиграва у сиријским рејонима насељеним Курдима. У вези с тим, Анкара је изгледа успела да добије одређене успехе у оквирима тог истог система војно-политичких „размена“, које традиционално исповеда Турска и коју је, изгледа, усвојила нова администрација САД.  Конкретно, компензацију за своје обећање да неће предузимати активне офанзивне акције у рејону града Манбиџ, који је под контролом одреда сиријских Курда, Турска је према доступним информацијама осигурала прелиминарном подршком својој идеји да у низу курдских рејона створи мешовиту администрацију са учешћем представника централних сиријских власти, с тим да би се супротставила њиховој аутономизацији. Сложеност те игре коју води Анкара у условима противуречних тенденција у руско-америчким односима, веома тачно је дефинисала турска новина Türkiye: «Анкара види све ове напетости. И изгледа одлучно у разговору о свим тим нејасноћама. Она намерава да сачува улогу посредника у сиријском питању између савезника САД, са којом је веже проблематични брак, и супарником, али пријатељем – Русијом». [www.turkiyegazetesi.com.tr/yazarlar/ceren-kenar/595843.aspx]

„Основни циљ Турске огледа се не толико у борби против Исламске државе, колико у томе да омете сиријске Курде да створе мини државу на северу Сирије“ – потврђује амерички часопис The New York Times. [www.nytimes.com/2017/03/07/world/middleeast/russia-turkey-syria-deconfliction.html?_r=0]

Поред тога, Анкара тежи да заузме активније место у процесу сиријског регулисања кризе, у поређењу са својим регионалним конкурентом – Ираном. Министар иностраних послова Турске Мевлут Чавушоглу већ је оптужио Техеран за тежњу да створи, ни мање ни више него „шиитску алијансу“ са Сиријом.

Пуштање у погон религиозног фактора у контексту супротстављања Ирану овде уопште не смета самој Турској да активно реализује у различитим регионима принцип који је формулисао још Мустафа Кемал Ататурк у односу на Совјетски Савез. У тумачењу оснивача Турске Републике, Анкара мора да „игра на вођство“ и не дочекавши по његовом мишљењу неизбежног распада Совјетског Савеза, ојача са турско-језичним народима који улазе у састав његове територије – политичко, финансијско-економско и културно-религиозно повезивање засновано на историјским традицијама. Такву политику, узгред, Турска активно спроводи последњих четврт века не само у Прицрноморском региону, Закавказју и Централној Азији, него и на Балкану. И одлазак (можда привремени) са политичке арене Турске, аутора концепције „стратешке дубине“ бившег премијера Ахмета Давутоглуа, уопште не значи ревидирање горе указаног курса – који ће се, очигледно, у будућности само појачавати.

И овде још један важан чвор противуречности постају узајамни односи Турске са Европском Унијом – који већ излазе на нови замајац супротстављања у формату кризе у турско-немачким односима, по питању спровођења опште-турског референдума о промени Устава земље који је предвиђен да се одржи у априлу. Не треба сумњати да ће руководство ЕУ и водећих земаља које улазе у њега, доживети потпуно реалну победу Ердогановог пројекта на референдуму, као нову тачку у сопственом антитурском досијеу, укључујући и тако карактеристичне за Брисел оптужбе попут: кршења демократских слобода, прогон опозиције, затварања незгодних медија и смањење представничких и судских органа. И због тога – Турска ће са своје стране прећи на још активнију „циљану“ политику у односу на те европске земље (у првом реду у региону Балкана), које услед историјских, религиозних и културно-националних фактора представљају за Анкару природног савезника у супротстављању Бриселу, Берлину и Паризу.

 

 

15 гласовa