Одлука владе Србије о одржавању ванредних парламентарних избора спада у онај ранг политичких акција у којој свака од заинтересоавних страна може наћи сопствену корист. Међутим, по правилу се управо у таквим ситуацијама реалан садржај процеса показује као много слабији од спољашњег пропагандистичког ефекта.

Србији су потребне “још четири године стабилности” да би се припремила за приступање у Европску Унију – те речи премијера Александра Вучића као образложење за распуштање Народне Скупштине на две године пре истека уставног рока њеног пуномоћја, смишљене су искључиво за унутрашњу употребу. [www.politico.eu/article/serbias-pm-calls-snap-elections-eu-accession/]. Сигнал који је упућен спољашњим играчима, изгледа другачије. Српско руководство жури да придобије максималну подршку бирача како би спроводило тај спољнополитички курс који од њега траже Брисел и Вашингтон. А главне тачке тог курса јесу приступање Европској Унији по сваку цену, одустајање од војне неутралности и повлачење трговинско-економске и енергетске сарадње са Русијом и интеграционим маханизмима на постовјетском пространству.

Доносећи  одлуку о расписивању превремних избора већ овог пролећа, владајућа српска коалиција полази од два кључна момента. Као прво, она покушава да себе обезбеди од понављања црногорског сценарија – када незадовољство спољнополитичким курсом не налази другог излаза осим масовних антивладиних демонстрација. Српском бирачу се предлаже други излаз – путем избора.

Као друго, коалиција на челу са Српском напредном странком (СНС) је заинтересована да искористи насталу унутарполитичку коњуктуру. Како показују социолошка истраживања, попут истраживача јавног мњења Faktor Plus, изборна очекивања у Србији се практично нису променила у последњих пола године.

У јулу 2015. године за СНС је било спремно да гласа 50,7% бирача, за блок око СПС, ПУПС и Јединствене Србије – око 13%. Цензус од 5% у односу на лето 2015. године могле су прећи опозиционе партије ДС (7,1%), као и коалиција ДСС и покрета Двери (5,3%) [www.kurir.rs/vesti/politika/da-su-danas-izbori-polovina-srbije-glasala-bi-za-sns-clanak-1879535].

Подаци од 4. јануара нове 2016. године дају практично идентичну слику. СНС – 51,4%, коалиција на челу са социјалистима 13,8%, ДС – 6,5%, радикали – 6%, коалиција ДСС + Двери – 5,2% [www.nspm.rs/hronika/faktor-plus-i-politika-sns-514-odsto-sps-95-ds-65-srs-6-odsto-podrsla-rusiji-pala-sa-23-na-14-odsto.html?alphabet=l].

Као што видимо, практично нема озбиљних промена у расположењу бирача у Србији – посебно ако имамо у виду чињеницу да је аналоган распоред снага постојао и на изборима 2014. године. Тада је СНС добио 48.35%, а социјалисти са партнерима 13,49%, а поред њих, у парламент су ушле две фракције некада јединствене ДС.

Главна интрига предстојећих избора огледа се у томе да ли ће у нови састав парламента ући партије патриотске опозиције. То се пре свега односи на коалицију радикала и коалицију ДСС и покрета “Двери” који су најавили учешће на изборима у заједничком јединственом “Патриотском блоку” још у новембру 2014. године.

Међутим, већ сада је јасно да им њихова укупна специфична тежина неће дозволити да блокирају законодавне иницијативе власти. По том питању апсолутно исправна изгледа оцена коју је изнео београдски дневни лист “Политика”. Издање прогнозира да ће једина промена у саставу Народне Скупштине бити појава “слабашног гласа оних који су против евоинтеграцијског усмерења” [www.politika.rs/scc/clanak/347389/Stari-politicari-i-nove-ponude].

Оваква ситуација је тим више парадоксална ако имамо у виду да се, у складу са свим тим социолошким истраживањима, против евроинтеграција изјаснило око 40% српских бирача. Истовремено, према различитим прогнозама, од 15 до 25% испитника захтева од власти да једнозначно пружи подршку ка економској и политичкој орјентацији ка Русији. Ипак, слична тенденција као и раније неће резултирати појавом на српској политичкој сцени јединственог проруског корпуса који ће располагати одговарајућим каналима утицаја на власт.

А неопходност сличног корпуса данас је посебно актуелна – имајући у виду опште тенденције развоја ситуације у Европи и њеном ширем периметру. И да ли се уопште треба заваравати објашњењима која се повремено чују из уста премијера Вучића, како Србија никада неће увести санкције против Русије и да ће остати неутрална на војно-политичком плану. Потврдивши мандат за формирање кабинета и већине у Народној Скупштини, вођа СНС ће апсолутно бити у могућности да одустане од претходних обећања (па тако и предизборних) – ослањајући се, као и обично, на “поверење народа”.

Прочитај без интернета:
30 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ