Регионално надметање држава средње и југоисточне Европе око добијања и транзита руског гаса, улази у нову фазу. Посета премијера Словачке Роберта Фрица Москви показала је да његова земља, као и Бугарска, Румунија и Мађарска, намерава да реализује крупни међународни пројекат осмишљен за повезивање инфраструктуре руско-турског пројекта “Турски ток”. То ће омогућити “оживљавање” у новим условима маршруте која пролази кроз Бугарску (“Јужни ток 2”), али истовремено и избацити из игре земље бивше Југославије на челу са Србијом, које ће вероватно моћи рачунати само на локалне огранке главне нафтне цеви. И, такав исход је потпуно логичан – имајући у виду перманентну нестабилност у Македонији, противуречне позиције власти у Скопљу, као и Београда, који демонстрира тежњу да седи на две столице.

“Уколико ми не будемо транзитери гаса, онда ће наш буџет претрпети велику штету” – објаснио је иницијативу Братиславе словачки премијер Роберт Фрицо, после разговора са руским колегом Дмитријем Медведевим.[1] Према његовим речима, Влада Словачке у потпуности је свесна тога да ће одустајање Русије од тога да транзит гаса, после 2019. године, иде преко Украјине, довести до смањења прихода Словачке, кроз коју се руски гас који стиже из Украјине пумпа даље у Европу. Управо због тога словачке власти стављају до знања да намеравају да предузму активне напоре како би “очували кључну улогу земље у руском транзиту гаса у ЕУ”.

Одлучујућу улогу у спровођењу енергетске политике Словачке и њених суседа у региону може одиграти пројекат Eastring, који је дизајниран да обједини гасно-транспортне системе Словачке, Бугарске, Мађарске и Румуније и да их прикључи инфраструктури “Турског тока”. “Овакве пројекте ми можемо реализовати само на основу постизања споразума између четири земље, а такође и уз учешће Русије. Одговорност нас тера да тражимо такве алтернативне путеве за решавање овога питања” – истакао је Роберт Фрицо и додао да ће “актуелност пројекта расти са степеном реализовања Турског тока”. Премијер Русије Дмитриј Медведев је са своје стране обећао да ће Москва размотрити иницијативу Словачке и реализацију тих могућности после тренутка када руски гас по новом гасоводу “стигне до границе Грчке. Одржани преговори су још једном потврдили нашу жељу да активно развијамо нашу билатералну сарадњу, независно од ових или оних конјуктурних околности” – подвукао је шеф руске владе.[2]

Усаглашеност Русије и Турске о прелиминарној маршрути “Турског тока” предвиђа изградњу гасовода капацитета од 63 милијарде кубних метара гаса годишње. Претпоставља се да ће он проћи од компресорске станице “Рускаја” у области Анапе по дну Црног мора до насеља Кијикеј у европском делу Турске и даље преко места Љулебургас до месташца Ипсала на турско-грчкој граници. Пројектовано чвориште у тој области прорачунато је на пријем и дистрибуцију даље у Европу отприлике 50 милијарди кубних метара гаса годишње.

Уз све то, руска страна је већ ставила до знања својим партнерима да је спремна да размотри варијанте свог учешћа у изградњи потребне гаснотранспортне инфраструктуре, у крајњем случају, на територији Грчке. Та питања су протеклих дана разматрали председник Управног одбора “Газпрома” Алексеј Милер и Панајотис Лафазанис, министар за индустријску реконструкцију, животну средину и енергетику Грчке. После преговора, две стране су истакле да је “Газпром” спреман да размотри варијанте учешћа у изградњи горенаведене инфраструктуре уз “обострану корист”.[3]

Шта то у пракси може значити за Србију, Македонију и друге републике бивше Југославије, које су још у периоду разраде пројекта “Јужни ток” рачунале на то да могу бити кључна транзитна маршрута за транспорт руског гаса у Европу, са свим финансијским и политичким привилегијама које из тога проистичу? Пре свега то, да земље централне и југоисточне Европе – у крајњем случају на овој етапи – изгледају као предузимљивије, одговорније и спремније за договор од влада балканских земаља. То се у потпуности односи и на Србију, чије су власти сада озбиљно нарушиле свој имиџ иницирањем истраге (не без учешћа Запада) о околностима потписивања међувладиног руско-српског споразума о сарадњи у енергетској области из 2008. године. Тај споразум требало је да буде камен темељац у процесима прикључивања Србије руским гаснотранспортним пројектима. Да ли се могу сматрати конструктивним и многобројне изјаве српских вођа о привржености наредбама Европске комисије? Да ли те изјаве одговарају фундаменталним националним интересима земље у тако важној области као што је енергетика? “Србија чини опасне уступке Западу”, указује у вези са тим аустријско издање часописа WirtschaftsBlatt и иронично примећује да се “она сада допада Сједињеним Америчким Државама”.[4] Са своје стране да додамо – Србија ће се посебно допадати америчким енергетским компанијама које су спремне да снабдевају Србе гасом из уљних шкриљаца по повећаним монополским ценама.

Разуме се, Русија не одустаје од сарадње са Србијом  по питањима енергетике. Доказ томе је и радни сусрет Алексеја Милера са шефом српске владе Александром Вучићем који је одржан у Београду 28. маја. На том сусрету, учесници су размотрили перспективе испорука у Србију руског гаса из гасовода, као и заједничку реализацију пројеката у гасној сфери. У вези с тим, треба подсетити да дугорочни споразум између Москве и Београда који је потписан 2013. године предвиђа испоруке руског гаса Србији у обиму до 1,5 милијарди кубних метара гаса годишње током 10 година. И руска страна је током 2014. године – без обзира на неповољну спољнополитичку и финансијску ситуацију – у потпуности испунила све обавезе у договореним параметрима. Успешно функционише и подземно складиште гаса “Банатски Двор”, које је створено у оквирима горепоменутог међувладиног споразума из 2008. године. То складиште представља један од највећих објеката за чување гаса у југоисточној Европи. Активни капацитети чувања гаса у њему износе 450 милиона кубних метара, а максимална количина висококвалитетног гаса прорачуната је на износ од 5 милиона кубних метара.[5]

Међутим, данашњи, брзо променљиви услови енергетске конкуренције, захтевају од свих учесника већу активност и, што је најважније – одлучност у одбрани сопствених интереса. И по том питању, у тој истој Србији, постоје немале резерве. Како показује искуство Словачке и њених регионалних суседа, чак ни чланство у ЕУ и НАТО пакту их не спречава да разрађују пројекте узајамно корисне сарадње са Русијом. Наравно – уз услов објективног и самосталног схватања национално-државних интереса.

[1] top.rbc.ru/economics/02/06/2015/556dafa29a79470fb4135f84

[2] government.ru/news/18331/

[3] www.gazprom.ru/press/news/2015/may/article228277/

[4] inosmi.ru/world/20150530/228305655.html

[5]  www.gazprom.ru/press/news/2015/may/article228114/

Прочитај без интернета:
17 гласовa