Плови патка, плови гуска

Сребреница опет српска!

Овај је слоган одговор на провокацију риме која се завршава – биће Босна опет турска.

Наслушали смо се не тако давно поклича о Косову које је Турска. О Рашкој и  Босни, да је све то Турска. А онда се нешто десило у самој Турској и повици су нагло утихнули. Ветрови промене су развејали мирис лоја и донели укус свежих чварака.

Овим смо загазили у сферу историјских промена и у домен историјских права. Неки Турци дакле сматрају да области које су улазиле у склоп Османског царства, могу опет то да буду. Најнезајажљивији од њих шире тај простор до Беча. Српска страна или бар онај њен део који је свестан, сматра да би прихватање таквог схватања значило мирење са окупацијом, а тиме и са свим оним злочинима које су османлије починиле по српским земљама. На ово се надовезује аустро-маџарска, или сасвим упрошћено, германска идеја, јер су они наследници турске окупације или што би Штрбац рекао – укопације. Главата господа у оно доба из Беча, а сад ко зна одакле, рецимо из такозваних брисела (множина, прим. аут.) сматрају да могу Србима до судњег дана да шаљу гаулајтере који су заменили кадије.

Питање: ако они могу да потежу своја „историјска права“ зашто онда ми не можемо да потежемо своја. Права.

Овде би хтео читаоца да подсетим на један период када су се у 13. веку руске кнежевине  нашле под жестоким ударима туркских племена, Татаро-монгола, Кумана, Печењега… које често руска традиција назива и Половцима. Ови су номади одсекли руске државе од Црног мора. Једна од последица постојања тог широког половачког појаса у јужној Русији је прекид руског контакта са Светом Гором.

Колико се зна, Руси су на Атосу боравили прво у Ксилургу а у доба Светог Саве налазе се у манастиру Русик, који знамо и као манастир Светог Пантелејмона. Године су пролазиле али никаква материјална помоћ није могла бити допремљена Русику из матице. У доба највећег успона Рашке, под Стефаном Душаном, Пантелејмон се налазио у великом сиромаштву и скоро рушевном стању. Наш је владар преузео бригу о Русику и ставио га у исту раван са Хиландаром. Душанови наследници су наставили његове напоре, све тако до 16. века и избеглих  српских деспота у Срему. О томе је добро погледати рад Радослава Грујића Руска властелинства по Србији у XIV и  XV веку. Парадоксално, овај Грујићев наслов је одличан али са данашњег становишта делимично тачан!! Како то? Ево, исцрпан попис од преко сто властелинстава поклоњених Русику „пробија“ границе данашње Србије, јер се протеже на Бугарску, Македонију (БЈРМ), Грчку и … Републику Српску.

Настављајући стремљења цара Душана, и кнез Лазар поклања богата имања Русима. Кнегиња Милица као монахиња Јевђенија издаје повељу 1395. године у Новом Брду којом потврђује Лазарове поклоне и придодаје своје. У овој даровници помињу се и поклони властеле: „Тако је Сребрнички војвода у Босни Никола, са својом супругом Видославом, рођаком Лазаревића (,с’родница наша‘), приложио светогорским Русима целу област Сребрнице, са свима селима, као и цркву Св. Николе у самом граду Сребрници, са свима њеним повластицама; …“

Сребреница, дакле, по овом документу припада светогорском братству Русика. Питање је, да ли одбијање његове правоснажности значи давање на важности османској окупацији а потом и аустријској. Прâво је чудна ствар. Римско право има неколико капиталних сентенци али на овој почива читаво законодавство а тако је остало све до данас, и каже – где је сила ту је и право. На ово се настављају и друге сентенције римског права – нико не може пренети на другога више права него што сам поседује. И за крај – закон не штити кукавице.  Обрни окрени, римско право углавном говори о сили и заиста, изгледа да не може да постоји без ње. Силе. 

Сребреница је увек била српска а један од начина како ћемо је сачувати је инсистирање на историјском праву по коме је она заправо метох Светог Пантелејмона! Наравно, руски монаси данас неће долазити у Сребреницу по новац или храну, али би та област макар за почетак, требало да симболично огласи духовну сарадњу са Светогорцима. Једну присност коју никакав терор Половаца не може више да прекине.

Средњевековна Русија (Руска) је неколико столећа у својој расцепканости одржавала дух руског заједништва баш на Светој Гори и под српском заштитом. Сада су се времена променила и српске државе, уситњене и слабе, по историјској правди, морају добити подршку са Свете Горе а потом, ко зна, ако је праве правде, и из Москве.

Свашта је измишљано против Српске, чак и некакав „дистрикт“ чији је једини задатак да одвоји лево од десног плућног крила Републике Српске, а све да би Срби што плиће дисали. Ево шта је постигла машинерија мењања свести. Људима је нормално да кажу дистрикт Брчко, а несхватљиво да исто то – дистрикт, ставе испред Сребренице. Зато у овом „транзиционом“ периоду, уместо дистрикт Сребреница или метох Сребрница, предлажем назив – слободни српски град Сребреница!

Наравно, неко ће се запитати који је пут да се све то постигне. Прво, руска страна треба да каже да признаје повељу кнегиње Милице која је ионако у њиховом поседу. Потом, како је сад ипак време демократије, било би добро да се народ Српске обавести о томе а затим и да се организује референдум, у чији повољан исход немам сумње.

Прочитај без интернета:
65 гласовa