„Гарантујем, независна Српска ће нам пасти у крило као зрела јабука,“ рекао је 13.11.2017. председник Републике Српске Милорад Додик за Новости, мало пре најновије провокације Бакира Изетбеговића, који се заложио за признање нарко-терористичког „Косова“, очигледно „државе“ по његовом укусу, уз истовремени покушај потпиривања нових ватри у Рашкој области. Бакир је добио више публицитета, али је оно што је Додик рекао много битније.

Председник Српске је (још једном) дао матрицу за то како треба да се изражавају српски политичари, тј. политичари који претендују да заступају Србе и Србију. Без увијања („БиХ је неодржива, а када би се РС данас издвојила, не бисмо имали ниједан проблем да живимо као самостална држава“), и, најважније, без додворавања странцима:

– „Морамо народ да ослободимо тог стереотипа да странци овде могу да раде шта хоће а да ми морамо да слушамо. Ја сам то рашчистио још 2006, када сам постао премијер. Тада сам прекинуо праксу да се сви материјали пре седнице Владе шаљу у Канцеларију високог представника. Када је дошао њихов представник Крис Бенет да се жали, ја сам га избацио напоље и написао одлуку да му се забрањује улазак у зграду Владе РС“;

– „Инцко мора да оде, али да нико други не дође. То је суштина. Он је један фин међународни хохштаплер. Има плату од 24.000 евра, на коју не плаћа порез, а трагично је то што тврде да он нама помаже“;

– „Мени је живот лакши откако ми Американци не долазе у кабинет. Шта ће ми они? Са њима је веома тешко разговарати. То су увек надобудни типови који нешто траже и на нешто вас присиљавају“;

– „Хојт Ји, који се овде лажно представља као нека моћ, највећи је губитник. Досад се није десило да је неки амерички дипломата дошао и нешто рекао а да је после морао да мења свој став. То говори да он није добио подршку Вашингтона за такву причу. Зато је и ЕУ истог дана саопштила да не стоји иза тога. Одлично је што се то десило, јер се сада види да је тај Хојт Ји потпуно безначајна политичка фигура и обичан мешетар“;

– „Стара британска политика је усложњавање односа, а не решавање проблема. Та политика је у континуитету антисрпска. Чак и када је деловало да су нам савезници, радили су подмукло против српских националних интереса. Морамо народ да ослободимо стереотипа о моћним странцима и да судбину узмемо у своје руке. Ја сам пример да је то могуће“.

Зашто може председник 1.200.000 Срба да овако говори, а не може ниједан представник шест пута више толико Срба са ове стране Дрине? Нема другог објашњења осим тог да се Додик разликује по томе што је слободан, није уцењен, и није направио фаустовски уговор са неком од (или више) западних престоница. Уједно, то је и крунски аргумент против напада на њега од стране про-сарајевске опозиције из Српске, а у корист тога да су управо они ти који су направили такве уговоре. Да нису, критиковали би њега, али бранили државу бар подједнако жестоко као и он.

Није само реч о томе што Додик показује ону историјску српску одважност која нас је одржала свих ових векова у скоро немогућем положају, већ и што он тим својим наступима ради више за српски дух и културу него било који уметник или културни посленик у овом тренутку. Јавно изговорена реч из врха државе може да дигне или сроза дух целе нације, и оставља неизбрисив траг за будућа поколења, која ће се или стидети или поносити овим садашњим управо на основу и реченог и урађеног.

И није само реч о храбрости и архетипском понашању, већ и о још нечем, подједнако важном за народни дух и културу: о јавном исповедању истине. По Орвелу, у време свеопште преваре, рећи истину представља револуционарни чин. За нас је то нешто још много више. Конкретно, у српском случају, непрекидно исповедати истину значи и чувати и историју и садашњост и будућност од лажи, чувати верну слику себе од насртаја непријатеља, одржавати сопствену оријентацију у времену и простору. А то је, опет, најтешње повезано са очувањем идентитета. И духовног, и националног и људског. Без истине и храбрости, људи и народи се претварају у нешто друго, мења им се суштина.

Можемо да доносимо колико год хоћемо културних „стратегија“, „декларација“ и сличног, можемо да организујемо безброј „научних скупова“ и „вечери“. Али без одважности да исповедамо, нетремице и без страха, истину о себи – и међу собом и другима – свуда и на сваком месту, све пада у воду. Можда ћемо нешто и „сачувати“, као што су по музејима и депоима сачувани реликти давно ишчезлих цивилизација и култура. Али нећемо себе више пројектовати и обнављати, нећемо више бити субјекти живота, већ објекти. Бићемо биолошки живи али егистенцијално мртви или, у најбољем случају, конзервирани, попут мумија.

Да није јавних проповедника истине међу нама (поготово) последњих 30-ак година, буквално би нас појеле туђе „истине“. Прихватили бисмо тезе разних Изетбеговића, Месића, Тачија, Клинтона, Олбрајтових, Кинкела, Кушнера, Геншера, Најсова, Анри-Левија и сличних зликоваца да смо „геноцидни“, да смо ми ти који смо „растурили Југославију“ и „водили освајачке ратове“. И то би се све претворило у перманентну инквизицију против нас, преко које би историјски непријатељи стекли „морално право“ да нас „преваспитавају“, поробљавају и сатерују у све бројније и мање резервате, попут каквог ојађеног америчког домородачког племена, док нас коначно потпуно не истребе.

Бакир Изетбеговић је суштински несрећна појава, чије је цео јавни ангажман заснован на лажима о настанку садашње Босне и Херцеговине. И, како се она буде све више урушавала, он и његови поклоници ће морати све више да лажу да би лажну конструкцију што дуже одржали у животу. А садашња БиХ јесте лажна, рођена у насиљу над правом, истином и народом. Није морала да буде. Могла је да прихвати да остане у саставу Југославије, макар и крње – али је Алија то, узурпирајући право да говори у име свих у БиХ, одбио. Могла је да прихвати чак и суверенитет који јој се нудио тзв. Кутиљеровим планом, на који је чак и српско руководство пристало – али је Алија и то одбио.

Српски народ у садашњој БиХ је, током сада већ пролазећег униполарног момента, у периоду од 1992-1995. киднапован, насилно одвојен од своје матице. Садашња БиХ може да опстане само на основу вештачког продужавања тог насиља, и јавних лажи које га подупиру, које излазе што из уста Бакирових, што из уста Кормакове, што из уста Хојта Јиа, Инцка, или било ког британског дипломате. И само свест каква је створила Српску – свест народа који је, мимо целог света, гласао у мају 1993. против Венс-Овеновог плана и сачувао своју државу, а коју, у то име, сада одржава Додик, ту лаж може коначно надвладати. Јер из те свести произилазе и истрајност, акција, спремност да се брани истина, односно оно што је твоје, наше.

Лаж је корозивна, попут трулежи. И зато ће се трула сарајевска грађевина сама распасти, а оно што остане здраво, Српска, само нам пасти у крило. Наравно, ако у довољном броју и сами такви останемо.

Наравно, исто важи и за Косово.

51 глас