У прошлом тексту, објављеном на нашем порталу, размотрио сам дешавања у врху власти у вези с кандидатуром Томислава Николића, Ивице Дачића и Расима Љајића на предстојећим председничким изборима.

Сада ћу размотрити шта се дешава у опозицији по том питању.

Из саме опозиције до сада су своје учешће у председничкој трци 2017. године најавили Воjислав Шешељ и Бошко Обрадовић.

За Шешеља се и могло очекивати да се кандидује. И раније, кад год је могао, без обзира на то колики су му били реални изгледи за победу, Шешељ се радо упуштао у президенцијалну трку. У њој је имао доста успеха – некада и неочекиваног.

Он је, тако, септембра 1997. године, освојио 1,1 милион гласова (27%) и ушао у други изборни круг. У њему је, чак, победио Зорана Лилића са сјајних 1,7 милиона гласова. Али, избори су поништени због, наводно, неиспуњеног услова од 50% одазива. На поновљеним изборима, децембра 1997. године, Шешељ је у првом кругу узео 1,2 милиона гласова (27%), а у другом одличних 1,4 милиона (37%).

Такође, на изборима у септембру 2002. године, Шешељ добија 0,8 милиона гласова (23%). На поновљеним изборима, децембра 2002. године, опет осваја преко милион гласова (1,1 милион или 36%).

Видимо, дакле, да је Шешељ, крајем деведесетих и почетком двехиљадитих, био „тежак“ између 0,8 и 1,7 милиона гласова. Али, то је било пре СНС.

На последњим скупштинским изборима 2016. године – на којима Шешељ није нападао Вучића, али јесте Николића – његов СРС узима 0,3 милиона гласова (8%). Иако је то много мање него пре деценију или две, то ипак тешко  да је данашњи Шешељев максимум.

Ако замислимо да Шешељ против себе, на председничким изборима 2017. године, има Николића, а не Вучића, лако ћемо представити и слику на којој вођ СРС изазива садашњег председника (Николића) на ТВ сучељавање. Наравно да до тог сучељавања неће доћи, али не Шешељевом кривицом.

Но због своје експлицитне, поједностављене и забављачке реторике, а и због могуће наклоности провучићевсих медија, Шешељ може привући коју стотину хиљада гласова више но што је његова странка имала 2016. године. Ипак, топ је недовољно за улазак у други круг.

Кандидатура Бошка Обрадовића пак дошла је помало неочекивано. И то још у сред драме око референдума у Републици Српској.

Обрадовић није до сада био председнички такмац. Када су Двери, 2012. године, први пут изашле на скупштинске изборе, освојиле су 170 хиљада гласова (4%). Њихов тадашњи председнички кандидат био је Владан Глишић. Узео је тек 108 хиљада гласова (3%). На последњим скупштинским изборима, 2016. године, Двери и ДСС заједно су једва добили 5% гласова (190 хиљада).

Шта је Главни одбор Двери замислио да може да уради истичући Бошка Обрадовића као председничког кандидата?  Имаће, свакако, додатну медијску пажњу за странку и повећање у познатости за свог страначког лидера. Али, објективно говорећи, Обрадовићев резулат, како ствари данас стоје, тешко да може да буде преко 5%.

Посебно збуњује то што су Обрадовићеву кандидатуру Двери истакле независно од ДСС, који је био њихов партнер на изборима 2016. године. ДСС је, данас, као што сам већ на ФСК подробно анализирао, у кризи лидерства и у дубоком превирању. Отуда се овај потез Двери може разумети као fait accompli, којим се, практично, ослабљени ДСС доводи у свршено стање.

То је лоше за суверенистичку опозицију. Њено потенцијално бирачко тело тешко да је мање од 20%. Отуда освајање четири пута мање удела у гласовима можда може бити добро за Двери као странку. Али, то остаје лоше за патриотску ствар у целини.

С друге пак стране, Двери и ДСС свакако би могли да се угледају на оно што ради атлантистичка опозиција: ДС, СДС, ЛДП и ДјБ. Они до сада нису засебично истицали председничке кандидате. Штавише, лидери атлантистичке опозиције једногласно су наглашавали потребу да се нађе један, и то добар, кандидат.

Тако се Чедомир Jовановић заложио за „проналажење заjедничког председничког кандидата“. То је и пре његовог био став Саше Радуловића. Зоран Живковић jе, још раниjе, у том смислу предлагао Сашу Jанковића. А Борис Тадић је, пре пар дана, истакао да ће „позвати странке демократске и европске оријентације да се уједине у налажењу заједничког председничког кандидата“.

Све указује на то да се спрема сценарио  по коме ће заједнички кандидат атлантистичке опозиције за председника Србије бити Саша Јанковић. „Он је кандидат САД и ЕУ“, чујем са више страна, „и јамачно у првом кругу, са подршком ДС, СДС, ЛДП и ДјБ, има 20% гласова“. То је сасвим довољно за улазак у други круг. Ако пак Јанковић у другом кругу против себе буде имао слабог Томислава Николића, а уз свесрдну помоћ САД и ЕУ, Јанковић, највероватније, побеђује.

Његову кандидатуру опширно сам анализирао у последњем броју Геополитике. Ту сам написао да омбудсман свакако може бити успешан кандидат дела опозиције који тесно сарађује с Вашингтоном и Бриселом. Али, такође сам рекао да не видим како би иза Јанковића – а знајући за његове политичке и идеолошке ставове – могла да стане истински суверенистичка и национална опозиција.

„План амбасаде из Булевара кнеза Александра Карађорђевића 92“,  написао сам, „јесте да Вучић веома млако подржи Николића, а да медији и опозиција веома снажно подрже Јанковића. Тако би се некадашњи омбудсман стварно нашао на Андрићевом венцу“.

Међутим, уколико би суверенистичка опозиција, наспрам Николића, успела да истакне свог заједничког и јаког кандидата, то би могло да поквари ту рачуницу. Такође, ако би суверенистичка опозиција инсистирала на заједничком кандидату са атлантистичком опозицијом, то тешко да би могао бити Саша Јанковић.

Отуда, бојим се да инокосно истицање Бошка Обрадовића за председничког кандидата – без обзира на све позитивне намере како Двери, тако и самог Обраодвића – руши како концепт јаког суверенистичког кандидата, тако и концепт заједничког опозиционог кандидата.

А будући да Обрадовић, с потенцијалних тек 5%, нажалост, нема много шансе за улазак у други круг, Двери оваквим исхитреним кораком заправо отварају врата за успех кандидата атлантистичке опозиције.

То је, без обзира на могуће добре намере прилично необична консеквенца за странку која себе жели да види као доследно суверенистичку.

Као што сам написао и у прошлој анализи, председнички избори 2017. године су важни. Они могу – без обзира на Вучићеву победу на скупштинским изборима 2016. године – да делегитимишу режим. Као што је добро запазио Дејан Симоновић, „политичка катастрофа Вучића може да уследи већ следеће године на председничким изборима, будући да СНС нема доброг кандидата за председника. Иоле озбиљнији противкандидат може са лакоћом да туче било кога из њихових редова“.

Уколико грађанска и национална опозиција подрже заједничког кандидата, тешко да било ко из Вучићевих редова има шансе да победи. Такође, јак суверенистички кандидат могао би или да уђе у други круг, или да својом подршком одлучујуће утиче на исход председничких избора.

Зар је могуће да се то у делу суверенистичке опозиције не види?

Прочитај без интернета:
24 гласa