Од спектакуларне најаве у Информеру (који некако увек први сазна ексклузивне вести) готово да је прошло годину дана о томе како Србији стиже војна помоћ из Русије. Ређали су се у српским медијима разни закључци и спекулације. Недавно су се у вестима могле пронаћи најконкретније најаве о томе, чак са позивањем и на руске медије.(1*)

Најконкретнији и, претпоставља се, најмеродавнији коментар о војној помоћи Русије стигао је од војног коментатора Мирослава Лазанског, где он прецизно наводи шта садржи Руска војна помоћ Србији, које наоружање треба да добије и у којим количинама (комадима):

Русија ће Србији по директном налогу председника Владимира Владимировича Путина поред „Мигова 29″ и система „Бук“ испоручити и два ремонтована транспортна авиона АН-26, 30 модернизованих тенкова Т-72 са навођеним ракетама и 30 модернизованих оклопно-извиђачких возила БРДМ2. 

Разматра се, такође, и набавка четири хеликоптера Ми-24В, ПВО система „тор“, „тунгуска“ и артиљеријског система „корнет“ и „точка“. 

Такође, Србија би требало да добије и нову навигационо-комуникациону опрему, као и најмодернију опрему и симулаторе за обуку пилота и војних специјалаца. (2*)

За очекивати је, како каже, да војна помоћ стигне у најскорије време а затим додаје:

- Пазите, и ако само пола од овога о чему се говори стигне у Србију, биће то највеће опремање наше војске још од распада СФРЈ….

Дакле и сам Лазански, иако добро обавештен, није сигуран да ли ће војна помоћ стићи у количинама које је прецизирао у свом коментару.

Да пођемо од чињенице да обећана војна помоћ треба да стигне из Русије и да је Србија сме примити. Зашто да ли сме? Са правом се морамо питати, јер зашто је разоружана Војска Србије – да би је поново наоружавали? Већ смо тај рецепт топло-хладно или шта смемо-не смемо искусили и у другим областима које су сигурно мање опасне од војних. Зашто, на пример, Србија није примила новчану помоћ у виду повољних кредита и инвестиција коју српски медији најављују већ неколико година уназад? Нешто мало новца (кредита), да, али не колико је понуђено и колико је председник Путин обећао. Нисмо хтели или нисмо смели? У медијима се могу пронаћи одговори и на ово питање. Очигледно је да је Србији са западне стране, дозирано колико кредита и инвестиција сме да узме од Русије и да ММФ повлачи задњи потез.

i

Ето, зато је г. Лазански уздржан односно „половичан“ у коментару о руској војној помоћи. Он то сигурно зна, јер је сада најближи извору података. А може бити да је размишљање г. Лазанског, као припадника владајуће партије, рационално: да ли је Србији уопште таква помоћ потребна? Баш у том правцу размишљања може му помоћи веома професионално објашњење бившег министра војног Бате Гашића:

Бивши министар одбране Братислав Гашић наглашава да је Србија и сада водећа регионална војна сила, а да би с оваквим пакетом помоћи од Руса тек учврстила такву позицију.“ (2*)

Пошто је Србија водећа регионална војна сила онда нам руска војна помоћ није неопходна. Ако би Србија добила само пола војне помоћи како очекује г. Лазански тада би сигурно била водећа сила и шире од Гашићевог региона. Сећамо се добро те војне моћи у време Гашићевог министровања када је Војска Србије са три авиона МИГ-29 без акумулатора била веома озбиљна претња у региону! (3*) Да није тужно било би смешно. 

Вероватно је изјава Бате Гашића дата на основу разних спекулација у медијима о томе како је Војска Србије боље опремљена и обучена од других војски у региону те о томе како друге војске у региону немају то што Србија има. Наравно, он на положају министра одбране те податке није морао да зна. 

О другим војскама у региону и њиховој војној (не)моћи илузорно је говорити јер оне су чланице НАТО алијансе и уживају њену заштиту. Чак и тзв. држава Косово најављује своју војну силу уз помоћ НАТО. Осим ако и Србија планира да буде чланица НАТО па јој зато не треба руска војна помоћ, ко зна?

i-1

Ако озбиљно сагледамо стање безбедности у региону, на које нас упозоравају озбиљни и стручни аналитичари, Војска Србије треба да буде опремљена са савременим борбеним системима, опремом и наоружањем, тако да би најављена руска војна помоћ добро дошла. Одговорни политичари треба да се крајње озбиљно посвете овом проблему. За то најпре морају имати жељу и смелост да опреме и обуче нашу Војску, јер годинама уназад трајало је њено разоружавање и бројчано смањење. За такав поступак било је много објашњења неодговорних политичара и њихових истомишљеника, од тога да Србија неће више ратовати, до тога да нам не прети никаква опасност споља, до недостатка новца.

То да нећемо ратовати подсећа ме на ону причу „пустио бих ја њега, али неће он мене“, што у преводу значи „ми нећемо ратовати, али ко каже да они неће“, и шта ћемо у том случају да радимо? Да препустимо неком другом да нас заштити?

Управо о томе да ли ћемо ратовати или не, изјаснио се начелник ратног штаба Армије БиХ у интервју за ТВ1 о референдуму у РС: „Никоме не претимо, али никоме нећемо допустити да однесе и део БиХ без белаја“, а затим додаје: „Након референдума дејтонски Устав више не вреди, онда се враћамо на Устав Републике БиХ, а након тога нека нам бог помогне свима, нека нам да прво разума, а онда снаге да ту причу доведемо до краја“.(11*)

А када тако говори Сефер Халиловић који је, иначе, умерен у својим изјавама (био је припадник ЈНА до 1991. године, завршио је Војну академију у Београду) онда је ситуација у региону драматична, те је треба схватити веома озбиљно.

Како је Србија потписница Дејтонског споразума и њен гарант, тако је и њена обавеза у евентуалном сукобу у БиХ (РС) неизбежна. Зато Србија треба озбиљно да приђе решавању проблема који се тичу војске и њене војне (не)моћи.

По питању руске војне помоћи огласио се недавно и премијер Вучић на РТС-у где каже да Србија није купила ништа од Русије јер има мало новца, па зато развија своју војну индустрију. (12*)

Да протумачимо премијерову изјаву: немамо новца за набавку наоружања и то ћемо решити развојем војне индустрије. Да се подсетимо, војна индустрија и када је била најмоћнија (у СФРЈ) није могла да задовољи потребе ЈНА управо у наоружању и опреми која се очекује из Русије. Како г. Лазански наводи, то су системи ПВО, тенкови и авиони МИГ-29. То наоружање и опрему војна индустрија ЈНА (ВЈ) никада није производила нити је могла тада, а не може ни сада. Свакако да је јефтинија варијанта купити, а не чекати да се војна индустрија развије јер ће тада бити касно. Каква је сада ситуација и стање у војној индустрији и научним институтима који је прате, биће нам потребно бар 50 до 100 година да достигнемо ниво војне индустрије из времена ’80-тих година прошлог века, а и тада нећемо моћи да произведемо системе које нам сада нуди Русија.

Овако олако давати изјаву о веома озбиљној теми није примерено за премијера Србије.

Питање недостатка новца за војни буџет није озбиљно објашњење. Србија је и у тежим тренуцима кроз историју имала новац за своју Војску. Ево, сада са руском војном помоћи такав изговор не стоји јер би нам та помоћ стигла у виду поклона и повољних кредита. Како се ради о помоћи коју је најавио директно председник Путин то значи да би се она уклопила у финансијске могућности Србије.

Дакле, неодговорне изјаве одговорних појединаца не смеју имати простора у медијима јер, уколико Србија заиста треба да постане моћна војна сила, приступ решавању овог проблема мора бити професионалан, одговоран и смео.

Ако се вратимо на почетак овог текста о руској војној помоћи Србији и томе да ће она, ипак, стићи у Србију и њену Војску, поставља се питање – може ли Војска Србије својом новом реорганизацијом, кадром, бројним стањем и оспособљеношћу да прихвати понуђену војну технику и да је употреби када то буде затребало? Како сада ствари стоје – тешко! Ево само неколико чињеница које треба узети у обзир:

- Војни буџет Војске Србије од 2012. године је све мањи, тако да у 2016. години он служи за пуко преживљавање Војске и најнижи је у региону – а, опет, „Србија је водећа војна сила у региону“ (прим. Бата Гашић): мало чудно, зар не?

- Материјални положај припадника Војске Србије из године у годину све је тежи. Просечна плата професионалних војника износи 32.000,00 динара. Због тако ниских примања годишње војску напусти око 800 професионалних војника.

- Школовање официра за потребе Војске Србије је сваке године у бројчаном паду, а њихов статус у служби је све неизвеснији. Последња промоција официра 137. Класе Војне Академије промовисала је 158 кадета и кадеткиња, од тога само 2 (два) пилота. Поређења ради, 1981. године промовисано је за потребе ЈНА 100 пилота (ЈНА је имала посебну Војну гимназију и Војну академију за пилоте – прим. аутора). Официрима ЈНА су била загарантована добра лична примања, службени стан и развојни пут у служби до пензионисања. У Војсци Србије може веома лако да се добије отказ уколико у року од две године официр не добије постављење на одговарајући формацијски положај. А тек о стандарду официра у Војсци Србије да не говоримо. Када је на овогодишњој промоцији официра једном од два пилота као најбољем у РВ и ПВО* на почетку војне каријере за награду додељен полован пиштољ, шта тај официр треба да очекује у току службе? (6*)

Како може бити мотивисан официр кога прати неизвесност у служби и незадовољство постојећим стандардом у Војсци Србије?

- Због недостатка новца у војном буџету у последњих 10 година готово да није позиван резервни (ратни) састав Војске Србије на војну обуку или вежбу са бојевим гађањем.

- Укидањем редовног служења војног рока Србија је добила последњих 9 генерација младих људи потпуно неспремних за рат. Како време одмиче Србија неће имату базу из које ће моћи да формира резервни састав нити кадар за пријем у професионалну војну службу. Планиран је и нови концепт служења у резервном саставу, активна резерва, то је ангажовање војника у војсци на одређено време. Расписан је и конкурс за првих 100 војника – али шта вреди када ни за ту активност новца нема.(7*) 

Систем одбране Србије сада броји око 34.000 припадника, од тога директно под оружјем је око 10.000 припадника. Како износи г. Лазански:

 У садашњим околностима, с обзиром на изазове који су пред нама, не би смели да имамо мање од 55.000 војника“.

Он се слаже са увођењем служења војног рока које треба да траје најмање 6 месеци, а затим коментарише:

 „За три месеца војници науче да испале 30 метака, ископају и залегну у ров. Савладају постројавање, стројеви корак, марширање, основну обуку с пушком и неко бојево гађање, што је минимум. У бившој ЈНA основна обука трајала је шест месеци, без тога нема правог војног рока“. (10*) 

Ту је г. Лазански потпуно у праву – а замислите колико треба да траје обука на сложеним борбеним системима какве треба да нам пошаље Русија.

- У Војсци Србије је дозвољено синдикално организовање; још само фали самоуправљање и реформа ће бити спроведена онако како су је замислили западни реформатори. Да се подсетимо, у реформи Војске Србије највише је „помогао“ енглески генерал Џон Мур Бик. (8*) 

Уколико Србија жели да буде озбиљна војна сила у региону мораће још пре доласка руске војне помоћи озбиљно да сагледа све проблеме од којих су, у овом тексту, само неки назначени, да их реши и спремно дочека братски понуђену помоћ.

Нека решења већ постоје, Министарство одбране Р. Србије је најавило нов модел добровољног служења војног рока од 6 месеци.

Министарство одбране од децембра планира нови модел обуке. Војни рок биће продужен са три на шест месеци, обука у неколико етапа.

Прва – основна фаза ће трајати месец и по, друга – специјалистичка исто толико – објашњавају у Министартву одбране. Након тога, добровољци се упућују на колективну обуку у јединице Војске Србије, која ће трајати до завршетка служења рока, односно још три месеца. (9*)

Мислим да би много ефикасније било када био се овај модел односио на редовно служење војног рока, јер он треба да буде обавеза у Србији.

Стање и проблеми у коме се налази Војска Србије је веома једноставно за решавање и политичког је карактера. Само су потребни воља и смелост.

Оно што је позитивно у овом случају је, да је Војска Србије има здраво језгро и да се веома брзо може реформисати али са домаћом памети. Само јој је потребан КОМАНДАНТ.

Упутнице:

(1*) www.informer.rs/vesti/politika/88207/FOTO-SPEKTAKULARNO-RUSKI-MEDIJI-POTVRDILI-PISANJE-INFORMERA-Istina-Putin-Srbiji-salje-moderno-oruzje

(2*) www.pravda.rs/2016/08/23/lazanski-o-ruskoj-vojnoj-pomoci-srpskoj-armiji-bicemo-sila-i-ako-putin-posalje-pola/

(3*) www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/429949/Putin-nam-poklonio-akumulatore-za-MIGove

(4*) rs.n1info.com/a147730/Vesti/Vesti/Plate-u-vojsci-niske-vojnici-odlaze.html

(5*) rs.n1info.com/a192189/Vesti/Vesti/Promocija-najmladjih-oficira-Vojske-Srbije.html

(6*) opozicionar.com/bruka-najboljem-pilotu-u-klasi-dali-polovan-pistolj-verovatno-nisam-zasluzio-vise/2/

(7*) www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:528807-Novine-u-Vojsci-Srbije-Rezervistima-i-plata-ove-godine-konkurs-za-prvih-100-kandidata

(8) getosrbija.wordpress.com/2015/07/17/demontaza-vojske-zavrna-faza-demilitarizacije-srbije-po-nato-zeljama/

(9*) srbin.info/2016/09/16/sluzis-vojsku-zaradis-800-evra/

(10*) srbin.info/2016/09/15/promene-vojni-rok-sest-meseci-ali-ga-nece-svi-sluziti/

(11*)www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=09&dd=20&nav_category=167&nav_id=1178741

(12*) rs.sputniknews.com/politika/20160918/1108165616/Vucic-Nismo-kupili-nista-od-Rusije.html

www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/politika/2457193/intervju-aleksandar-vucic.html

* РВ и ПВО – Ратно ваздухопловство и против ваздухопловна одбрана

Жарко Пецић
Пуковник Војске, пензионисан 2005. године.

Рођен у Трстенику 1953. године,

- средњу војну школу, смер артиљерија завршио у Задру 1972. године,

- Војну Академију завршио 1976. године у Београду,

- Генералштабну школу завршио 1992. године.

Након завршетка Војне Академије службовао у Македонији 5 година, а до пензионисања у Београду.

Развојни пут у Војсци ишао је узлазном командном линојом од командира вода до начелника штаба бригаде. Последњих 7 година службе провео у Генералштабу на руководећим дужностима, а у пензију отишао са положаја Начелника одељења за оперативно-штабне послове у Управи за школство и обуку.

Учесник последњег грађанског рата у Југославији од 1991. до 1995. године као и у одбрани од НАТО агресије на СРЈ 1999. године.

Први је официр ЈНА који је, средином 1991. године, добровољно отишао у рат на простор Хрватске ради заштите српског народа од усташког терора.

Одликован је ратним и мирнодопским одликовањима од који су најзначајнији:

  • Орден за храброст, 17.01.1992. године,
  • Орден витешког мача првог степена 16.06.1999. године.

 

 

 

слика http://www.srpskioklop.paluba.info/oklopnejediniceVRS/tekst.html

Прочитај без интернета:
23 гласa