Демонстрације које у Београду и другим српским градовима трају ево већ више од месец дана са различитим степеном интензитета, дају основа да говоримо да је у земљи дошло до нове друштвено-политичке појаве. По низу карактеристика, та појава има одређену аналогију са антивладиним иступањима у другим земљама источне Европе, а такође и на ширем простору бившег СССР-а, Блиског истока и Северне Африке, међутим, не мање важне су нове црте и особености ове појаве у Србији.

Шта спаја садашње наступе у Србији са разноврсним „мајданима“ и „обојеним револуцијама“? Пре свега, то је активно коришћење ресурса интернета за претходну разраду места окупљања, маршруте кретања и карактер наступа и захтеве говорника. Захваљујући томе, учесници протеста успевају да одрже неопходан ниво свога присуства на улицама српских градова, почевши од 3. априла – датума објављивања прелиминарних резултата председничких избора у Србији.

Друга не мало важна чињеница је широка територијална покривеност манифестација. До овог тренутка, у уличним акцијама у Србији већ су узели учешће према разним оценама, укупно између педесет и сто хиљада људи. „Протестни маршеви“ одржани су у свим српским крупним градовима у Београду, Нишу, Новом Саду, Краљеву, Крагујевцу, Чачку, Новом Пазару, Зрењанину, Сомбору, Суботици, Ваљеву. Већ сада се може утврдити да су садашње протестне акције постале најкрупније у читавој новијој историји Србије – у сваком случају после „булдожер револуције“ 2000. године.

На крају, учесници манифестација у својој већини су настројени против садашње власти у Србији, на челу са Александром Вучићем, победником на изборима од 2. априла.

Међутим, на томе се завршава аналогија са догађајима и моделима који су постојали у другим земљама и почиње чисто српска специфичност која се пројавила у пролеће 2017. године.

Као прво, садашње протестне манифестације у Србији не уклапају се у традиционални геополитички координантни систем Исток-Запад. Чак је и тако тенденциозно издање какво је „Украјинска правда“, било принуђено да призна свој неуспех у покушајима да се у деловању протествујућих пронађе и неки антируски вектор: „Ништа мање важно питање је – спољнополитички вектор протеста. И овде је све веома сложено. Са једне стране, захтев часних избора је типично западни дискурс. Међутим, своју подршку протествујућим изразили су и отворено проруски политичари Војислав Шешељ из СРС и Бошко Обрадовић из десног покрета Двери“ – признаје украјински часопис и додаје: „Оба лидера председничке трке су у великој мери проевропски, но, истовремено ни у ком случају не и антируски“. [www.eurointegration.com.ua/articles/2017/04/10/7064313/]

Поред тога, међу лозинкама „српског Мајдана“ практично нема позива властима Србије да направи коначан геополитички избор између Запада и Истока, између Брисела и Москве, а у опозиционој политици се активно разрађује верзија о томе да је у организацији кампање протеста која траје ево већ више од месец дана, десет милиона евра уложио нико други него Џорџ Сорош.

Као друго, протест носи максимално „обезличен“ карактер са тачке гледишта учешћа у њему препознатљивих политичких фигура. Организатори су раније назвали своју акцију „Мајданом без политичара“, истакнувши своју тежњу да се дистанцирају од утицаја било које политичке партије. Притом веома сумњиво изгледају политичари који покушавају да оптуже Вучића у покушајима да формира извршну партијско-политичку вертикалу, користећи постојећу у земљи владајућу коалицију на челу са Српском напредном странком – која је раније, као и сам Вучић, победила на изборима. Поред тога, од самог почетка протесте подржава бивши опуномоћеник за људска права Саша Јанковић, који је заузео друго место на председничким изборима у Србији – а он се никако не може сматрати као потенцијални лидер уједињене српске опозиције.

Као треће, од самог почетка је проблематично изгледала могућност достизања главног циља протеста – укидање резултата првог круга председничких избора и спровођења поновног гласања. Сами учесници акције тврде да су пронашли „потенцијалну“ крађу гласова у корист Александра Вучића, у износу од 319 хиљада. Међутим, чак и уколико је то тако – тешко би прерасподела таквих гласова могла да стави под сумњу резултате председничких избора, пошто је Вучић превазишао Сашу Јанковића са много већим преимућством: 2.012.788 гласова Вучића против 597.728 гласова Јанковића. [www.rik.parlament.gov.rs/english/aktivnosti-konferencije.php#a12]

Као четврто, у садашњим протестним акцијама у Србији у много већем степену него за време антивладиних акција у земљама бившег СССР-а или у другим врућим тачкама „мајданског ареала“, присутан је социјално-економски фактор. Међу паролама које су се чуле пред здањем Народне Скупштине Србије, највећу популарност имају такве: „Народ гладује – елита се радује“ или „Заборављене избеглице“.

Што је карактеристично – чак и сами српски медији не могу да се разаберу у противуречним прожимањима парола. На пример, београдски часопис „Политика“ цитирајући чисто социјално-економске пароле, ту одмах изјављују да учесници демонстрација „изражавају своје незадовољство резултатима избора“.  [www.politika.rs/scc/clanak/378711/Protest-nastavljen-posle-uskrsnjeg-zatisja]

Према расположивим информацијама, управо крајње нејасни захтеви и одсуство јасног геополитичког дискурса омогућавају организаторима акција да тако дуго време подржавају одређени градус напетости без било каквог реалног политичког садржаја и шанси на ревидирање резултата председничких избора. У приватним беседама учесници акција у Београду наводе најразличитије но обавезно специфичне и личне разлоге, због којих су се они у овој или оној етапи придружили протестима – од жеље да њихова деца после завршетка универзитета не јуре посао бежећи изван земље, до тежње да организују манифестацију која ће се поклопити са одласком на меч популарних београдских фудбалских екипа „Партизан“ и „Црвена Звезда“. Јасно је да овакви мотиви немају ништа заједничко са класичним „мајданима“ и „обојеним револуцијама“.

Међутим, реална претња дестабилизације ситуације у Србији ипак постоји – и повезана је управо са самом чињеницом разраде модела оперативне мобилизације друштвених снага на антивладиним и антидржавним наступима. Посебно – у условима очувања западног притиска на Србију у циљевима „обрта“ спољнополитичког вектора земље једнозначно на Брисел. Дневни ред сличног притиска остаје максимално широк – од присаједињења Србије антируским санкцијама до признања независности Косова и кретања црногорским путем приступања у НАТО пакт. И ако нови председник земље Александар Вучић и влада напредњака постану у очима руководства ЕУ и НАТО пакта недовољно гипки – тада се „српски мајдан“ може у сваком тренутку распламсати у његовом традиционалном антидржавном облику.

19 гласовa