Колико та испорука руског оружја Србији, представља за мене несхватљив и скоро тајанствен догађај.
У почетку је било говора о испорукама борбених МИГ-29, тенкова Т-72 и оклопних машина БРДМ-2. Да кажемо отворено, испоруке су више симболичне него практичне, јер неколико примерака сваке врсте неће суштински променити слику борбене готовости армије.

За мене је било јасно да је све то био политички потез, позван да демонстрира народу приврженост владе свом пријатељству са Русијом. Плус што минималне испоруке војне технике неће изазвати било какву узнемиреност код српских атлантиста и у Бриселу. Овде је тешко говорити да се ради о јачању војно-техничке повезаности Србије са Русијом. Није то та размера.

Премда ћу се сложити да је у оваквом потезу политички резон очигледан. Истина, и он се сусрео са таквом количином одуговлачења и несугласица, да се већ постављало питање да ли ће до испорука уопште доћи. И ето, на крају је Александар Вулин ових дана саопштио да ће се све то догодити на јесен. Остаје само да мало сачекамо.

Но, то је само први део интриге. Други је много интересантнији.

Директор руске ФСБ за војно-техничку сарадњу (ФСБТС) Дмитриј Шугајев је саопштио да су српски партнери изразили заинтересованост за испоруке система ПРО С-300. Питање се налази у фази разматрања.

Руски извори саопштавају о жељама Београда да купи два дивизиона тих ракета и управљачки центар за њих.

А званични Београд ништа не говори о таквим преговорима. Истина, Александар Вучић је стављао до знања да би поседовање таквих комплекса било за Србију „Решење за многе године унапред“. И признао је да је то питање разматрао са председником Русије Владимиром Путином за време посете Москви. На томе је глас званичног Београда и утихнуо.

Да ли осећате разлику? Разговори о миговима и тенковима отишли су ко зна куда. Александар Вучић је чак путовао у руски авиозавод, да би осетио крила тих авиона. Уочи председничких избора то буде веома корисно.

Но, да истакнемо да ни шест борбених авиона, ни десетак оклопњака, не могу одвратити од напада на Србију. А два дивизиона С-300 су у стању да одбију први талас ваздушних напада и да причине агресору ненадокнадиву штету. То је 96 ракета са непревазиђеним борбеним карактеристикама. Приликом гранатирања, загарантован је погодак сваке друге ракете.

То јест, у случају покушаја ваздушног напада на Србију, аналогном оном из 1999. године, агресор би изгубио 50 авиона приликом првог напада.

А таква перспектива би зауставила чак и министра добране САД, чији је надима „Бесни пас Метис“.
Политичка реалност последњих година је таква: ко хоће да спроводи суверену политику и да се не потчињава диктату САД или НАТО пакта, тај купује С-300. На пример Иран, као и неке друге државе. А САД и НАТО се болно односе према таквим куповинама и оптужују те државе за све смртне грехе и безумну агресивност.

У случају са Србијом, њено добијање С-300 представљало би најбољи доказ тога да је она изабрала сопствену варијанту обезбеђења националне безбедности. И то се уопште не допада НАТО пакту.

Зато ја и размишљам, да ли ће из Београда стићи потврда речи Дмитрија Шугајева? И да ли ће српски представници сести за преговарачки сто са циљем потписивања уговора, а не зарад политичких игара?
Мени се из неког разлога чини да тај тренутак има посебан значај. Но, ускоро ће све доћи на своје место.

50 гласовa