Од свог доласка на власт, HDZ („Hrvatska demokratska zajednica“) упорно покушава да рехабилитује и у службену употребу врати подрав ZDS (Za dom-spremni!) као тобож наводни „старохрватски“, а не службени поздрав хрватске фашистичке NDH.

Дежурни тумачи хрватске „тисућљетне повијести“ (непостојећа миленијумска историја), труде се да пронађу прихватљиво објашњење за ЕU која се заклиње у европски антифашизам, али ипак не слави Дан победе кога су брже преименовали у Дан Европе, само да се не помиње антифашистичка победа у Другом светском рату, где су и Хрвати као народ учествовали на страни нациста и фашиста, док су појединци као антифашисти били у два српска покрета отпора, све док Црвена армија није скршила нацистичку војску у Стаљинграду!

Тек када је под притиском жидовских активиста који покушавају да спрече рехабилитацију усташа као наводних „хрватских антикомунистичких бораца“, амерички Колумбија универзитет урадио наручену студију о стању људских права у Хрватској, почиње подношење прекршајних пријава за узвикивање ZDS на јавном месту, као да је у питању непрописно паркирање аутомобила, или бацање смећа на улици!

Разне удруге „ветерана“, како се називају удружења хрватских терористичких учесника оружаног напада на тада легитимну ЈНА у заједничкој држави, и милицију у српским општинама, које су заједнички браниле и угрожену државу и угрожени српски народ, покушавају да уз отворену подршку појединих католичких великодостојника спрече законску забрану, фашистичког поздрава ZDS!

Иако су и SAD и ЕU отворено подржале хрватски сецесионизам деведесетих година прошлог века, ипак нису могли да претпоставе да ће се тако брутално и отворено рехабилитовати хрватски клерофашисти, названи усташе.

Поједини историчари у Хрватској и Србији, стидљиво доказују да је тај поздрав везан уз настанак терористичке групе која ће уз помоћ RKC и Мусолинијевог режима у Италији али и Хортијевог у Мађарској, успешно ојачати, и наметнути се делу руководства најјаче хрватске политичке странке HSS (Hrvatska seljačka stranka) као наводно борбено крило које користи „тероризам као вид политичке борбе“, што су истицали британски покварењаци чија служба од 1927.године плаћа Анту Павелића, желећи тако да присиле краља Александра да прихвати њихове антисрпске сугестије у уређењу заједничке државе!

Нажалост, од детаљног разјашњења настанка поздрава ZDS као хрватског фашистичког гесла, беже сви ко ђаво од крста, зато што је то почетак неминовног процеса деусташизације, као првoг корака у оздрављењу евентуалног остатка демократске клице у садашњој Хрватској!

Само разјашњење настанка и употребе ZDS, неминовно враћа на догађај познат као „велебитски устанак“, како се назива усташка терористичка акција из далеког септембра 1932.године!

Taj догађај захтева разјашњење, јер је настао на захтев Мусолинијеве странке, која је тако желела интернационализацију свог захтева за ревизијом границе са Југославијом, али су имали и тајну британску подршку, јер су острвски покварењаци од Павелића добили меморандум о наводном „хрватском питању“, па би терористичка акција била добродошла подршка.

Госпић, као регионални центар огранка тајног удружења „Hrvatska nacionalna omladina”, којим ту тада руководи адвокатски приправник Андрија Артуковић, био је погодан за такав чин из разлога што су у Великом рату Хрвати-војни обвезници са подручја котара (среза) Госпић већински били у саставу једног батаљона 26.карловачке домобранске пуковније, која је део 42.домобранске дивизије.

Ти су царски солдати били у првом ешалону аустроугарске „казнене експедиције“ која је у августу 1914.кренула на Србију, да затре српски народ!

Међутим, у директном судару на Церу разлупаће их Тимочка дивизија, а докусурити Гвоздени пук, натеравши их натраг преко Дрине!

У другом покушају, ти ће домобрани на Гучеву бити ударна песница која се гуша са јунацима пуковника Пурића на Мачковом камену, гинући масовно, да би у трећем покушају на Колубари били опет ударни бат, који ће се сударити са јунацима Комбиноване дивизије!

Иако су своје ратовање потом наставили у Галицији, а после и на Сочи, они никада нису заборавили те страшне поразе, које су им као декларисаним франковцима нанели Срби!

Када је створена заједничка држава, њихова мржња наспрам Срба само је расла, попримајући бројно учешће у терористичким акцијама на подручју бановине Савске и Приморске, те су били богом дани за такву наручену терористичку акцију. Зато Павелић у Бечу даје Артуковићу 10000000 талијанских лира, почетком 1932.године, за организовање терористичке акције на подручју Лике! Током лета исте године, у месту Шпитал, на састанку у Аустрији, Артуковић подноси извештај у ком каже – „Pripreme se uspiešno odvijaju, situacija je povoljna, organizovano je ustaško jezgro na čijem je čelu Jucо Rukavina, bivši austrougarski oficir. Može da se računa na 3.000 ljudi, koje samo treba naoružati”!

Сам напад на станицу пограничне жандармерије у месту Брушани, на комуникацији Госпић-Карлобаг, није имао никакав успех, али чињеница да се око 180 домаћих Хрвата са оружјем (донетим са талијанског фронта 1918.године!) одмах придружило малобројној усташкој терористичкој групи убаченој из Италије преко Задра, јасно потврђује антисрпски набој који је у њима постојао и од раније!
У тој групи убачених усташа, био је тада и Рафаел Бобан, озлоглашени командант херцеговачких злочинаца током постојања НДХ.

Описујући почетак овог „хрватског устанка“, на крају свог летка-памфлета, употребио је Анте Павелић поздрав „ZA DOM- SPREMNI“, настављајући да тако потписује свако саопштење наводног GUS („Glavni ustaški stan“), тада смештеног у месту Бовино у Италији.

Временом ће се тај поздрав као службени увести у центрима за обуку у Италији и Мађарској, а постаће и масовна парола која се исписује у Хрватској, уз већ познату ŽAP (Živio Ante Pavelić). Усташку терористичку акцију из 1932.године радосно су подржали комунисти, те је тако у листу „Proleter“, органу КPЈ, објављено неколико текстова са подршком овом терористичком чину, а адвокатски приправници Јаков Блажевић и Богдан Брујић, комунисти, активно су бранили ухапшене хрватске терористе по налогу своје партије!

Богдан Брујић је чак обавестио Андрију Артуковића да жандарми иду да га хапсе, те је само у гаћама побегао кроз башту куће у којој је становао! Већина учесника побуне склонила се у Задар, али су бројни и ухапшени и осуђени. Вођа терористичке групе Juraj-Juco Rukavina осуђен је на смрт, али је казна преиначена у доживотну робију, а одбрану му је саставио Сима Марковић, један од првих секретара КPЈ! У казниони Лепоглава упознао се и спријатељио са Милованом Ђиласом. Настављајући заједничку сарадњу, они су били иницијатори стварања „Zajednicе političkih zatvorenika“, основане у Лепоглави 1934.године. О свом познанству са Рукавином,Ђилас бележи – „Rukavina i ja smo postali pravi prijatelji, što nije bila iznimka. Drugi komunisti sprijateljili su se s “nacionalistima” i takva prijateljstva često su preživjela zatvorske godine“!

Већ 16.априла 1941.године, поглавник Павелић именоваће Juraja- Jucu Rukavinu за „zapoviednika Ustaške vojnice“!

Као једна од првих одлука усташке владе, средином априла 1941. године доноси се уредба о установљењу „velebitske spomenice“, у жаргону назване „brušankа“, која је израђена у само 200 примерака и додељена непосредним учесницима „borbe protiv velikosrpske tiranije“, и малом броју организатора саме терористичке акције!

Била је најзначајније признање на усташкој униформи, кољача са Јадовна, Пага и Јасеновца.
Влада HDZ, финансирала је подизање спомен обележја на некадашњој згради жандармеријске станице у Брушанима, као и споменика Stjepanu Devčiću, учеснику побуне који је погинуо у оружаном сукову са потерним одељењем жандармерије, недалеко од потоњег логора Јадовно, на истоименој велебитској заравни!

Чим је именован за министра МУП, наредио је Артуковић као своју захвалност, да се адвокат Богдан Брујић обеси о стуб-путоказ у центру града јер је то брза смрт, за разлику од оне коју су имали похапшени државни чиновници утамничени у казниони окружног затвора Госпић!

После ослобођења од хрватских фашиста, лагаће Јаков Блажевић да су усташе одмах почеле свој обрачун са комунистима, и зато обесиле Богдана Брујића, кријући плодну комунистичко – усташку сарадњу, а ни сам терористички чин „велебитског устанка“ није за време браварове државе детаљно обрађен, нарочито не његов део о сарадњи комуниста и усташа!

Време је да се најзад расплете цело клупко, почев од хрватских злочина у Великом рату где су се домобрани 26.карловачке пуковније баш исказали, па преко целе групе Андрије Артуковића из „велебитског устанка“, чији су учесници били 1941.године међу оснивачима логора Јадовно и Слана на Пагу, али и високи државни дужносници широм НДХ.

Најистакнутији кољачи из тих логора поносно су носили „brušanku“, да би у организацији ватиканских „пацовских канала“ мирно проживели старост у Аргентини или Парагвају!

После потписивања комунистичко-усташког споразума (1935.године) у казниони Сремске Митровице, знатан број тих хрватских „устаника“ напрасно је „прогледао“ и постао члановима KPH, да би у току НОБ били истакнути руководиоци и чланови CK KPH, који су се нарочито истакли у борби против „великосрпске хегемоније“, али и значајним учешћем у организовању „преласка“ читавих домобранских јединица хрватске војске у редове НОВ, после тајног споразума Broza и Magovca (изасланика Влатка Мачека) у октобру 1943.године.

Ти ће хрватски партизани нарочито срчано нападати на припаднике ЈВуО из састава ДЧД у Лици и Северној Далмацији, притом не штедећи никога у српским селима.

Демонтажа лажи о „старохрватском поздраву“ свакако треба да почне објективним приказом хрватско-српских односа са краја XIX века, јер су управо прве организоване антисрпске погромашке демонстрације избиле у граду Госпићу, који је и у последњем оружаном сукобу хрватских терориста са српским становницима, запамћен по бруталним убиствима која нису ни данас детаљно истражена, а камо ли процесуирани починиоци, који мирно полажу венце и пале свеће, на споменицима и гробовима „hrvatskih vitezova“ окићених „brušankom“!

18 гласовa