Није лако ових дана многима патриотског опредељења који су били – или остали – огорчени противници напредњачке политике. Оне који су потписали тзв. Бриселски споразум, који су се сами бацили у анакондин загрљај ММФ-а, који су потписали споразуме са НАТО које ни једна претходна власт није, који су ишли на инаугурацију Томпсонове обожаватељке на Дан државности Србије, који су покуњено ишли у Сребреницу и још једном изложили, путем своје функције, Србију ходу кроз топлог зеца измишљене кривице – испоставило се да љуљају странци. Западни странци, прецизније. Нема других странаца који се тим пословима баве, посредно или непосредно.

И то су они исти странци који су и аминовали долазак напредњачко-социјалистичке коалиције на власт. Којима је обећана фактичка граница на административној линији са КиМ и фактичко препуштање тамошњих Срба „правном поретку“ нарко-терориста и великоалбанских нациста, безусловна приврженост ЕУ интеграцијама, горе-наведени НАТО споразуми и препуштање главних преосталих привредних система у земљи.

Напред-социјалисти нису ни први ни последњи на свету којима је суђено да спознају на својој кожи пуно значење опаске да је једина опаснија ствар од тога да си западни непријатељ је да будеш западни пријатељ. Наравно, није реч о пријатељству, већ о зависности проистеклој из договора далеко од очију јавности и народне воље исказане на изборима. Фаустовског договора.

Врсте договора које пословично праве „прагматични“ српски политичари док су још у опозицији, да више не би били у опозицији. Од врсте који увек мисле да су „паметнији“ од свих других јер, ето, успели су да издејствују ем власт и привилегије за себе и своје, ем да, како ће увек, неизоставно тврдити – и неку цркавицу за напаћену Србију и напаћени народ. Надајући се да ће, после неког времена, као што се профитерима заборавља порекло првог милиона, и њима бити заборављен тај „првобитни грех“, после чега ће успешно моћи себе да представљају не само као „мудре“ борце за националну ствар, већ, кад загусти, односно кад неки рачуни дођу на наплату, и „жртве“ управо оних којима дугују своју позицију.

Има и многих реалиста по природи – и то оних који немају неку посебну личну корист у томе, који нису на позицијама (при) власти – који сматрају да „тако једино може“, који такав приступ називају „милошевским“ и јединим могућим у геополитичкој позицији каква је српска. Има их довољно да обезбеде редовне изборне победе онима који успешно себе на такав начин продају.

Онима који имају неке, бар по сопственом мишљењу, више стандарде, који су склонији Карађорђу или Његошу него Милошу Обреновићу, углавном преостаје да се редовно једу, презиру „реалисте“ или опортунисте на власти, да се разочаравају у народ, и/или да мирно чекају неминовне кризе које ће изнова пружити прилику за испољавање таквих особина, односно врлина. Углавном су у мањини. Или су, колективно, тврдоглави или бескомпромисни индивидуалисти и слободњаци, безнадежно распршени. Једни такве називају идеалистима, други екстремистима, трећи лудацима, четврти назадњацима, пети кочничарима… Многи их се помало плаше и избегавају их. Док не загусти. А увек на крају загусти.

Па изгледа да је загустело. Или је почело да се креће у том правцу. Односно, да је ђаво решио да дође по своје. Као што увек, неизоставно долази. Као нпр. у фебруару-марту 2003. Можда још није дошло дотле, али личи помало на тај правац. Можда још није дошао по своје, али полако даје до знања да бар почиње да нагиње у том правцу.

Можда би то све деловало као игра, замајавање, да тренутно не добијамо позитивне сигнале из правца Москве и Пекинга. Наравно, те две прагматичне силе неће падати у еуфорију, нити ће нудити тренутни спас – али јасно дају до знања да се Србији, баш овој, садашњој Србији, нуде неке ствари које јој могу бити од користи. На државном нивоу. Па чак и после свих „уграђивања“ разноразних функционерских пијавица. И да су тренутно задовољне оним што им садашња/ будућа власт нуди, и како се према њима поставља.

Што не значи да то не би могло још (много) боље. Свакако би – али то нећемо чути од земаља-цивилизација са миленијумским дипломатским искуством. Бар не у огољеном облику. Било како било – добијамо позитивне сигнале од две моћне пријатељске државе. Паралелно са неким очигледним изливима незадовољства из правца залазећег сунца.

Ко год сматра да му је опредељење патриотскије, безинтересније од оног које држе перјанице садашње-будуће владајуће коалиције – не учествује у њеном пост-изборном рушењу, односно дестабилизацији. Не зато што можда не би хтео – и то из крајње оправданих разлога – него зато што не би имао с чим. То је скуп спорт. На Западу спонзора сигурно неће тражити – иначе постаје исти као и они које би да замени – а Исток му се неће нудити. Бар не садашњи Исток, прагматични Исток, који ће сарађивати са сваком влашћу тамо где је то могуће, а оставити сам народ да се избори са сопственим демонима, односно окупацијом у свим њеним могућим нијансама. Тај Исток ће радити на томе да стекне неке позиције путем прагматичне сарадње, да буде „конструктиван“, па тек онда да, у том процесу, постепено гради сопствене мреже. Тек кад буде успоставио нешто своје од вредности, биће евентуално спреман да се за то и отворено бори. Или бар да значајно помогне. И, наравно – у случају избијања општег метежа, односно рата. Чијем се позиву претходно презрени „идеалисти“ по правилу први одазивају.

Да ли то значи да треба у међувремену „лећи на руду“, пригрлити заставе „прагматизма“, одбацити идеале, убеђења, историјске лекције, заборавити претходна злодела? Наравно да не. Кад загусти, као што хоће и мора – само они који су остали утемељени, чисти, без огрешења о себе и свој народ и државу, имаће здраве оријентире и потенцијалну снагу да спасу што се може спасти, и пониште, или бар поправе неодрживо и штетно. До тада ће се такви сналазити како знају и умеју, и наставити да упозоравају на све што не ваља или може боље. Тако је кроз историју обично и бивало.

Ипак, после свега, држава припада и идеалистима. Који ће, јер то је јаче од њих, навијати да неким чудом избегнемо да поново платимо скупу цену за заблуде, лакомисленост, бахату игноранцију, и слично. Бар колективно. Да после свега Вучић, како се нада Чепурин, одржи реч дату у Москви. Да Нови пут свиле оплемени и обогати и Србију. Звучи идеалистички… помало наивно… Али можда и не толико, ако је патка једина тренутна алтернатива.

45 гласовa