РУСИ И СРБИ ПРЕ СТО ГОДИНА

Године 2016, у априлу, навршила се стогодишњица једне драгоцене посете: председник Владе Краљевине Србије, Никола Пашић, отишао је у Русију, да би за Србију испословао што више помоћи у тешким данима после албанске Голготе. У том периоду, наступила је велика криза у односима између србијанског политичког и војног руководства; слом који је Србија доживела после здруженог напада Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске изазвао је снажне напетости. Престолонаследник Александар је, у пролеће 1916, с Пашићем кренуо у обиласке савезничких престоница, очекујући помоћ; заједно су посетили Рим, Париз и Лондон, али је, како уочава историчар Андреј Шемјакин, Пашић у Петроград отпутовао сам. То није пријало регенту, који му је у пратњу одредио Јована Јовановића-Пижона, с циљем да премијера прати и извештава Карађорђевића.

Иако је посета покренута на личну иницијативу Пашића, а он планирао да остане само пет дана, цар Николај Други је предложио свом старом познанику да, поред престонице, посети и Москву и Одесу, где се формирала Српска добровољачка дивизија, тако да је стари државотворац у посети остао читав месец. Пашић је 18. априла 1916. године разговарао са руским министром спољних послова Сазоновим, који је подржао све његове иницијативе, укључујући и ону о кажњавању Бугарске због вероломства. А два дана касније, цар Николај одликовао је Пашића једним од највиших руских одликовања – орденом Светог Владимира првог реда. Већ сутрадан, цар га је примио у аудијенцију, а затим га је позвао на породични доручак, на коме су, поред дворског особља и србске делегације, присуствовали само чланови царске породице.

Јован Јовановић Пижон је у свом дневнику под 23. мајем 1916. записао:“Дају нам све, коликогод само можемо апсорбовати…Ако победимо, Бугарска је пропала…Цар је рекао:“Ја сам Бугарску ишчупао занавек из свог срца“. Добићемо Струмицу и десну обалу Тимока и Бачку и Банат“.( 1, 299).

ДВА НИКОЛАЈА: ПАШИЋ И РОМАНОВ

Цар Николај је упознао Пашића, у то време амбасадора Србије у Русији, још као престолонаследник, 1893. године. Дубоко га је поштовао, и говорио:“Пашић је стуб здраве политике Србије“. Године 1914, обећао је србском премијеру да ће Русија учинити све за Србију – и обећање је, кад је Први светски рат почео, испунио. У свој дневник, 21. априла 1916, цар је записао да је породица доручковала са „старцем Пашићем“. Андреј Шемјакин каже: “Оно полуфамилјарно „старик“ опет индиректно сведочи о правом односу императорске породице према Николају Петровичу, како су га обично звали у Русији.“(2,201)

У његову част, приређивани су свечани пријеми – 25. априла чак триста људи га је дочекало у престоничком хотелу „Асторија“, а Петроградско друштво за помоћ Србији му је уручило 70 хиљада рубаља. У Москви је дочекан још свечаније. Градоначелник древне престонице, Челноков, изашао је пред њега са хлебом и сољу, а у хотелу „Метропол“ 29. априла било је шесто званица. Јеловник је био „свесловенски“: „словенска чорба“, „московска супа“, „смуђ на чешки начин“, „српска салата“, „пољски и хрватски сос“. Дан пре тога, московска градска власт доделила је Пашићу икону Светог Ђорђа и сто хиљада рубаља помоћи Србима – страдалницима. Пашић је признаницу потписао на руском, као „Николај Петрович Пашич, министар – председадтељ сербски“. Приликом посета установама и фабрикама Москве, Пашић је свуда одушевљено дочекиван.

Од Московског словенског комитета Пашић је добио четрдесет хиљада рубаља, а Московска земска управа је дала десет хиљада рубаља. У Кијеву је добио двадесет пет хиљада рубаља помоћи, а у Одеси – тридесет хиљада.

Пашић је новац који је добио из Русије оставио на штедној књижици, и завештао:“У случају моје смрти новац на овој књижици предати председнику Народне скупштине, са жељом, да Скупштина реши, да се овај новац употреби за подизање споменика благоупокојеном цару Николи II у знак захвалности српског народа. Никола Пашић. 24. март 1922. године. У Београду“(2, 204)

ПАШИЋ И РУСИЈА

Однос Николе Пашића према Русији био је однос искрене љубави и оданости, али никад слепе покорности; у том односу, Пашић је увек имао на уму интересе Србије и србског народа.

Пашић је, као политичар, био изразитељ основних жеља и стремљења свог народа. А тај народ је Русију свагда доживљавао као своју најискренију савезницу и заштитницу, и није желео да слепо подражава Запад, него да остане свој на своме. Зато је Пашић као вођа радикала био за „модернизацију без вестернизације“, и за наслон на Русију. У Русији је боравио још као емигрант, пун ревности у борби против краља Милана Обреновића, који се определио за аустрофилску политику. На почетку своје борбе, 1887. године, у писму једном саборцу, Пашић је истакао да Босну и Херцеговину и друге србске земље под влашћу Беча Србија не може ослободити без помоћи Русије, али да ће Македонију моћи сама да ослободи, што се касније и десило.

Посланик Петрограда на србском двору, кнез Трубецкој, поредио ја Пашића са кметом (старешином) великог, али сиромашног села, који се према Русији односио као према богатој земљопоседници. Он је знао да госпођа понекад може да сврати у село, да се разљути и извиче, али и да је љутина брзо прође. Док земљопоседница праска, кмет ћути и глади браду; чим се она смири, старац зна да ће од ње добити и новца и свега другог што је селу потребно.

Руски професор права, Пиленко, посетио је Пашића за време Првог светског рата, и уочио: “Њему долазе као оцу, и врата његовог кабинета свима су отворена. Он не само да је председник Владе, него је и пријатељ, с којим се саветују о свему, чији се глас уважава.“(3,156)

Пашић је волео Русију србском љубављу. Имао је руске одевне предмете, два самовара, чашице за вотку, а бескрајно је волео руску литературу, нарочито Толстоја. Унуку Катарину крстио му је руски свештеник, а она се 1940. удала за кнеза Тајмураза Багратиона – Мухранског. Када је умро, на груди Пашићеве је положена руска икона Светог Спиридона, а на опелу је, по жељи супруге, певао руски хор.

РУСИЈА И СРБИ ПОСЛЕ РЕВОЛУЦИОНАРНЕ  КАТАСТРОФЕ

Пропаст Русије у фебруару и октобру 1917. значила је претежак ударац за Србију, од кога се она, ни до данас, није опоравила. Пашић, који је до тада пре свега бринуо о уједињењу свих Срба, морао је, под притиском Енглеза и Француза, да потпуно пристане на сарадњу са Југословенским одбором којим су, у својим интересима, руководили Хрвати на челу са Антом Трумбићем. Како каже Шемјакин: “До Фебруарске револуције, Пашић, који је претпостављао да ће на крају рата Русија моћи да пред савезничким државама покрене аустро-угарско питање у  целокупном обиму истог (да ли ће опстати монархија Хабзбурга, и, ако опстане, у ком виду ће то бити), и при том заштити животне интересе Србије, није желео да прима било какве обавезе са стране.“(3, 164). Али, слом царске Русије приморао је Пашића да прихвати захтеве Југословенског одбора, и да на нови, крајње компромисан, начин решава питање аустроугарског наслеђа. Тако је настала, по Србе трагична, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Чак и у време велике смутње, Срби нису желели да кидају везе с Русима, засноване на братској љубави и поверењу. Пуковник Драгутин Милутиновић, бивши командант српске добровољачке дивизије, написао је, августа 1918, у свом Меморандуму о учешћу -интервенцији Срба у Русији да се, упркос свему, „мора напоменути да се не би желело с наше стране учешће у борбама против Руса, па макар то била и црвена гарда, јер су и то Руси.“(4,129)

Ипак, сукоби су трагично продубљени кад је Коминтерна устала против Краљевине СХС као версајске творевине, после чега је министар спољних послова, Момчило Нинчић, изјавио да је он „некада био присталица признања СССР, али да се то сада мора на дуго одгодити, јер се Коминтерна труди да у Југославији изазове нереде“.(4,162)

ЗА ЈЕДАН НАУЧНИ СКУП

Стогодишњица пада царске Русије пред нас поставља задатак да узнастојимо да направимо научни скуп који би се бавио свим последицама ових догађаја по руско – србске односе: почев од става Владе Краљевина Србије, која је одбила да прихвати бољшевички преврат, јер је он 1918. значио савез са непријатељском Немачком, преко учешћа Срба у револуцији и контрареволуцији, става Коминтерне према Краљевини СХС која је проглашена „монархофашистичком“ творевином коју треба разорити на штету Срба, Титове злоупотребе србске русофилије у Другом светском рату, коришћења традиције србског слободарства ради сукоба са Стаљином 1948. године ( одговор Информбироу дат на Видовдан ), разарања србско-руских културних веза и вестернизације југословенске културе, па све до трагичних односа између Русије и СР Југославије за време Јељцина и данашње вучићевске НАТО – политике, која лаже о савезништву са Русијом.

Овај скуп мора да буде озбиљан, темељан, и да пошаље јасну поруку: Србија и Русија треба да поново ускладе ритмове свог историјског хода у свету који се мења.  Нека Бог да подари да 2017. буде почетак тог усклађивања!

Срећна Вам Србска Нова година!  

УПУТНИЦЕ:

1. Никола Б. Поповић: Србија и царска Русија, Службени гласник, Београд, 2007.

2. Андреј Л. Шемјакин: Са Крфа у Русију: Никола Пашић у Петрограду и Москви 1916. године, у зборнику: „Први светски рат/ Србија, Балкан и велике силе“, Историјски институт, Београд, 2015.

3. Андреј Л. Шемјакин: Никола Пашич, человек, политик, национальный лидер, у зборнику  Листая страницы сербской истории,    Москва, Индрик, 2014.

4. Никола Б. Поповић, Србија и руска револуција 1917-1918, Завод за уџбенике, Београд, 2014.

25 гласовa