Именовање Тонија Блера, бившег премијера Велике Британије, за саветника актуелног шефа српске владе Александра Вучића, ускомешало је духове у српским и међународним средствима јавног информисања. Емоције се тешко могу измерити, а тоналност оцена иде до потпуне супротности. Руски телевизијски канал РТ назвао је ово кадровско решење покушајем “политичког самоубиства” премијера Вучића. Александар Антић, министар за енергетику у влади Србије, сматра да је питање вештачки исполитизовано због свеукупне геополитичке затегнутости у садашњој Европи и у односима Истока и Запада. Александра Јоксимовић, директор београдског Центра за спољну политику покушала је да сведе проблем на “институцију лобирања” која постоји у савременом свету и Тони Блер због свог ауторитета и искуства, према њеном мишљењу, може бити користан Србији. По мишљењу госпође Јоксимовић, та чињеница да је управо Блер био један од главних поборника бомбардовања Југославије 1999. године, не треба да се узима у обзир, јер је то, просто, “ретроградно”.[1]

Међутим, изгледа да проблем постављања Тонија Блера за саветника председника владе Србије има много дубљи смисао него што је то једно – и несумњиво скандалозно-сензационално – кадровско решење. Ако се проанализира политичка историја Србије у последњих 15 година, није тешко доћи до закључка да постоје у крајњој линији бар две њене димензије које су супротно орјентисане и понекад узајамно искључиве.

Први правац је – одлучна одбрана српских национално-државних интереса у оном плану како то тумаче патриотске снаге у земљи. У овом координантном систему налази се и донети Устав земље, у чијој Преамбули стоји да су Косово и Метохија неотуђиви део српске територије. Овде спадају и изјаве о подршци руско-српској сарадњи, што одговара историјским традицијама и садашњим интересима Србије у свету. Нема сумње да и конкретне пројаве и дејства представљају важне пројаве овог политичког “дискурса” – посебно мислимо на комплекс споразума потписаних са Русијом 2008. године у области енергетике, отварање руско-српског Центра за превенцију катастрофа у Нишу, одржавање заједничких војних вежби, одбијање Београда да се придружи заједничким антируским санкцијама, учешће Србије у раду Парламентарне скупштине Организације уговора о колективној безбедности.

Међутим, истовремено са тим, та иста владајућа елита активно – иако не толико отворено, узимајући у обзир расположење у сопственој земљи – реализује курс који се налази у очигледно “другој димензији” у односу на све горе речено. Овде спада практично отворено спровођена политика интеграција земље у евроатланске структуре бившег министра одбране Драгана Шутановца и убрзано прилагођавање националне армије под НАТО стандарде – у развоју признања (хвала WikiLeaks) тадашњег председника Бориса Тадића о својој заинтересованости за евроатланске интеграције Србије. Комплекс споразума са Приштином у слабој је корелацији са Преамбулом Устава земље – исто као и гласање Владе Дивца, представника Србије у Међународном олимпијском комитету о пријему Косова у ту организацију. По завршетку заједничких вежби са руским падобранцима, војно руководство Србије је буквално сутрадан почело аналогни догађај са структурама НАТО пакта. А јавно осуђујући санкције против Русије, кабинет Александра Вучића истовремено одбија да обезбеди субвенције сопственим произвођачима који рачунају на проширење извоза на руско тржиште. И ко, ако не горе поменути министар енергетике Антић, не зна смисао сигнала упућених Вашингтону о спремности Србије да добије амерички гас у замену за руски.

И управо у том контексту постављање представника Велике Британије за владиног саветника само неколико месеци после посете Владимира Путина Београду, већ не изгледа сензационално. Та чињеница да су управо британско-руске противуречности можда кључне у систему међународних односа, чини да политика Србије личи на тежњу да се створи за себе некакав систем уздржаности и равнотеже.

Међутим, пракса обезбеђења уздржаности и равнотеже оправдана је само у том случају  ако је примењују моћне државе са испреплетаним геополитичким интересима. Тако је било и на Берлинском конгресу 1878. године, као и у периоду мирног регулисања после завршетка Првог светског рата. Класичан и веома успешан систем уздржаности и равнотеже имала је и дипломатија држава антихитлеровске коалиције за време Другог светског рата.

Међутим, данашња Србија није ни Русија, ни Велика Британија, чак ни Аустро-Угарска – и због тога мора крајње опрезно да приступа сопственим корацима. Слепо придржавање праксе “и ваши и њихови”, безумно седење на две столице, има мало заједничког са дипломатском умешношћу. Несумњиво се Тони Блер може сматрати лобистом – иако нам његови миротворачки напори на Блиском истоку одмах после оставке на место премијера, дају за право да сумњамо у његову дипломатску умешност. Али најважније је – за шта он у ствари лобира? У садашњј геополитичкој ситуацији Тони Блер ће објективно наступати са позиција најагресиивнијих британско-америчких кругова – који су између осталог распирили ратни пожар у Украјини, увукли ЕУ у “санкцијски рат” са Русијом и намеравају да “навуку” Еропљане на скупљи амерички гас.

Ако влада Александра Вучића заиста има сличан приступ – тада бољег лобисту од Блера (да је још ту и Бил Клинтон) не може наћи. Ако је реч о симболичном сигналу у правцу Запада и западноорјентисаног сегмента српског друштвеног мишљења – онда Београду можемо само пожелети да пажљиво ослушкује британског саветника – и чини све супротно.

Занимљив детаљ. Управо је Тони Блер у функцији британског премијера спровео веома оригиналну реформу Палате британских лордова. Оптуживши њене чланове да теже “феудалној доминацији” он је заменио велики број наследних лордова људима из бизниса или како су их подругљиво назвали премијерови опоненти  – лордови из “оф-шор фонда”.[2] Можда ће се на рачун оф-шора обогатити и данашња Србија?

[1] www.nspm.rs/hronika/djordje-vukadinovic-angazovanje-blera-je-moskvi-verovatno-rasprsilo-poslednje-iluzije-o-aleksandaru-vucicu.html

[2] The Wall Street Journal, 21.11.2014.

19 гласовa