У недељу, 17. априла 2016. године, Фонд стратешке културе организовао је динамичну међународну конференцију на којој је било много учесника који су изнели геополитичке увиде и бројне креативне социолошке идеје у вези с темом Резултати „западне демократизације“ на постјугословенском простору – 1990-2016.

Готово сви учесници конференције сложили су се да је у Србији, као и у осталим постјугословенским државама, на делу колонијална демократија – симулакрум састављен из „демократских“ институција, процедура и избора, а иза ког се, међутим, крије обична колонијална управа.

Типична „колонијална демократија“ препознаје се, на пример, по томе што је – будући да матична држава нема суверенитет – „демократија“ до краја испражњена од истинског одлучивања.

Народ и бирачи не одлучују ни о чему. На референдуму се гласа, примерице, за устав, али он је претходно морао да добије „бефел“ од Брисела и Вашингтона (тачније, од „Венецијанске комисије“). На изборима се бира скупштина, али она усваја законе које добија од Брисела, или пак несме да расправља о законима пре но што их потврди Брисел (попут српског Закона о култури). На изборима се бирају странке и њихови политички и економски програми, али после избора влада не одлучује чак ни о једноставним питањима као што су цена струје, број службеника који ће бити отпуштен, хоће ли се продати Смедеревска железара или не, закони о Агенцији за привремено запошљавање, закони о сезонском раду, социјалном предузетништву, итд. О свему томе одлучују истински господари територије – транснационални комитети попут: ММФ, Светске банке или Савета комесара ЕУ. 

У том смислу, несумњиво је да кампања за изборе 2016. године нема одлике јавне дебате о стварним друштвеним или политичким проблемима. Да ли ће бити отпуштања у јавном сектору? Да ли ће се смањивати плате и пензије? Колико ће се повећати цена струје? Да ли ће се, и у чему, мењати Устав? Хоће ли се дозволити улазак „Косова“ у УН? Хоће ли се смањити порески намети на наше плате и некретнине? Шта ће бити садржај владине културне политике? Хоће ли Србија прихватити „усклађивање“ своје спољне политике (првенствено према Русији) са Бриселом?

О томе, очигледно, не одлучују српски бирачи, ни српске странке, па ни српске владе. Отуда политичка елита у Србији ни не мисли да таква питања могу бити тема изборне кампање.  

Наравно, у „сувереној демократији“, у којој је демократија стварна захваљујући истински сувереној држави, због чега су, онда, и избори стварни, супарничке стране не само да међусобно противстављају различите програме, већ презентују и своја ривалска кадровска решења. Владајућа странка, на пример, најављује поименице ко ће преузети који ресор у Влади, док опозиција томе парира својом конкретном „владом у сенци“.

У Србији, међутим, бирачи не знају ко ће бити постављен на министарска места уколико победи Вучић, а ко ако победи опозиција. На пример, Мики Манојловић се помиње као будући Вучићев министар културе. Али, да ли је он и стварни кандидат СНС-а? – то бирачи могу само да наслућују.

Но, сада та глумачка легенда, али очигледно не баш талентовани политичар, износи најразличитије идеје – од којих су неке збиља необичне. Рецимо, с висине типичног кругодвојкашког другосрбијанства, он тражи да се српска историја од 14. до 19. века у српским школама убудуће предаје првенствено из турских извора[1]; или да пак преостали Срби на Косову, уколико хоће да наставе тамо да живе, морају да науче да говоре албански подједнако течно као и српски[2] – што је, наравно, племенита идеја, али политички погрешна порука, будући да кривицу за тежак положај Срба на Косову сваљује првенствено на њих саме („нису се потрудили ни да науче албански, а нешто још извољевају“).

Бирачи који се не слажу са овим идејама нашег славног глумца, ако би знали да је Манојловић озбиљан Вучићев кандидат, могли би да на изборима гласају против СНС-а. Међутим, пошто на нашим изборима не само да нема конкретних изборних програма, већ нема ни листе људи који би те програме спроводили, бирачи то не знају.

„Изаберите (нашу) будућност уместо (њихове) прошлости“ – то је најконкретније што нам поручују Вучић и његова екипа. Али, то је недовољно за било какву рационалну политичку (изборну) одлуку.

Стога, будући да и ови избори, нажалост, немају карактер истинске друштвене дебате, нити их прати одговарајућа слобода медија или слобода бирања између стратешких алтернатива, поставља се питање: вреди ли на њима, као бирач, уопште учествовати?

Мој одговор је – ипак вреди. Режим је изборе тако поставио да се не одлучује о ривалским програмима или тимовима, већ о самом режиму („Ми или Они“, „Вучић или пропаст“). Кад год се тако заоштрено поставе ствари, фасадна демократија, уз довољно незадовољства и довољно побуњеног народа, може се испунити садржајем. Наиме, масовно протестно гласање „против“ режима и његовог лидера може да учини да бар део опозиције-кулисе израсте у истинску алтернативу режиму.

Зато би било добро, у наредну недељу, изаћи и гласати. Има више пријављених суверенистичких и анти-НАТО/ЕУ странака, какве год да су. Уколико оне уђу у парламент, нека алтернатива колонијалној демократији ипак ће се зачети. Јер ако се то не догоди, процес деколонизације српског друштва можда ће захтевати много временски дуже, социјално болније и политички насилније методе. 

[1] „Ја говорим о Србији и питам се како је могуће да ми учимо историју од Филипа Вишњића. Имамо једног слепог човека и усмено преношење народних песама с колена на колено. Зар ви мислите да Турска, као једна напредна, озбиљна империја, није забележила сваку и најмању ствар, као што то раде озбиљне државе? Питам се колико то векова треба да прође да неко одавде зађе у турске архиве, да научи турски и каже нам шта се заиста догађало. Документација о томе свакако постоји. Ми учимо историју из доживљаја који мутира“ (www.vreme.rs/cms/view.php?id=1376664).

[2] „Не можете заједно да живите доле, а да не говорите та два језика подједнако добро“ (исто).

Прочитај без интернета:
48 гласовa