Каже се да се већина стварних опасности у свету појави не због онога што људи не знају, већ због онога што „знају“ – а није тако.

На пример, размотримо три ствари везане за Кореју, за које двопартијски вашингтонски естаблишмент сматра да су сигурне, али које су заправо далеко од реалности.

Прва заблуда: Све опције, укључујићи и употребу америчке војне силе, су „на столу“.

Сви знају да нема никаквих војних „опција“ које би САД могле да употребе против Северне Кореје, а које се не би завршиле катастрофом. Могућност да би „хируршки удар“ могао да „избаци из строја“ (наизглед „опасан“ термин који наши лаптоп бомбаши обожавају да користе) Пјонгјангове нуклеарне и ракетне капацитете је фиктивна. Имајући у виду непрактичност таквог једног удара против Ирана, нико не верује да би ограничени напад елиминисао севернокорејски капацитет за одмазду, и то жестоку. Не само да би скоро 30.000 америчких војника било изложено ризику, већ би исто важило и за 25 милиона људи који живе у ширем рејону Сеула, а да не говоримо о ризику по животе великог броја других грађана који живе у остатку Јужне Кореје, а можда и оних који живе у Јапану.

Дакле, било какав евентуални превентивни амерички удар би морао да у старту буде масован, и да Севернокорејцима наметне ужасну цену (да ли се њихови животи уопште рачунају?), уз ризик да би све осим тоталног успеха изазвало разарајућу одмазду. С тим што се у овом сценарију не узимају у обзир могуће акције других земаља, а поготово кинеска реакција на амерички напад на њену дегутантну тампон државу.

Друга заблуда: Северна Кореја мора бити де-нуклеаризована

Свиђало се то неком или не, Северна Кореја је држава са нуклеарним оружјем која није подложна ограничењима Споразума о нуклеарном неширењу, и која ће таква и остати. Ким Џонг Ун је научио лекције Садама Хусеина и Моамера Гадафија. Пошто Ким поседује оружје за масовно уништење, а поговоро нуклеарно оружје, он ће остати и жив и на власти. Јер, ако га се лиши, смешили би му се или вешала, или содомизација бајонетом па затим стрељање. Избор није тежак.

Трећа заблуда: Ако САД довољно снажно притисну Кину, Пекинг ће тај проблем решити за нас.

Нема те комбинације америчких санкција, претњи или притисака која би натерала Пекинг да предузме кораке који би били у суштинској супротности са виталним кинеским националним и безбедносним интересима. (Овде термин „витална национална безбедност“ Кине значи управо то, а не онако како то замишљају амерички политичари када говоре о САД, рутински искривљујући значење тог термина да би га применили на све оно што им се не допада, чак и ако то нема никаве везе са америчком безбедношћу, а камоли америчким опстанком.) На страну нагађања (а она то управо и јесу) да би Кина могла да организује преврат ради свргавања Кима у корист неке марионетске владе, одржавање садашњег дегутантног севернокорејског режима је за Пекинг једина опција, ако не жели да се суочи са могућношћу граничења са поново уједињеним Корејским полуострвом под влашћу владе која је у савезништву са Вашингтоном.

После искуства Москве са ширењем НАТО после поновног уједињења Немачке 1990, зашто би Пекинг поверовао било каквим уверавањима Вашингтона (којих ионако нема ни у назнакама) да неће попунити вакуум који би настао колапсом Северне Кореје? Напротив, сугерисано је да би, ако Кина одбије да се ухвати у коштац са севернокорејским проблемом за рачун Вашингтона, САД то урадиле по својој мери, суочавајући Пекинг (према опису бившег америчког амбасадора у Уједињеним нацијама Џона Болтона) са „колапсом режима, огромним приливом избеглица и америчким заставама на реци Јалу“. А, према Болтону: „Кина би то могла да уради на лакши или на тежи начин: избор је њихов, а времена је све мање.“ Ако би се, у складу са таквим сценаријом, америчке трупе појавиле на кинеској граници, оне се, према Болтону, не би тако брзо повукле.

Не будите, међутим, тако сигурни. Последњи пут кад су америчке снаге биле на реци Јалу, 1950. године, није прошло много времена пре него што је на стотине хиљада кинеских војника прешло у Кореју. И имајте на уму да се то десило док Кина још увек није поседовала нуклеарно оружје, а САД јесу.

Наизглед сваконедељна колебања у нивоу децибела ратнохушкачке буке која долази из Вашингтноа и Пјонгјанга сакривају реалности које се крију иза горе поменуте три заблуде. Мало се промена може очекивати од Пјонгјанга, чија је политика, ако ништа друго а оно једноставна: „Ако урадиш ишта лоше нама, онда ћемо ми урадити нешто врло, врло лоше теби.“

Које су, дакле, шансе да ће Вашингтон престати да шлајфује у месту и понуди нешто ново осим претњи и санкција? Знаци нису обећавајући. Мало пре него што ће напустити Белу кућу, Стив Бенон је прекршио табу у погледу Прве заблуде: „Док неко не реши први део једначине и покаже ми да 10 милиона људи у Сеулу неће погинути од конвенционалног оружја током првих 30 минута рата, не знам о чему причате, овде нема војног решења, имају нас.“ А онда је одлетео.

Но, будимо оптимистични. Има извештаја о непосредним контактима путем „бочних канала“ између Северне Кореје и САД у Уједињеним нацијама у Њујорку. Чак и Болтон наговештава да би нека врста уступка могла да се направи Кини у облику повлачења америчких снага према југу, у близину Пусана, где би и даље биле „на располагању за брзо размештање широм Азије“. (То је свакако једна могућност. А ево још боље: како би било да се у потпуности повучемо из Кореје и да немамо никакве америчке снаге на располагању за размештање широм Азије?)

За дефинитивно разјашњење ситуације је требало да послужи уреднички коментар Глобал тајмса из Пекинга од 10. августа 2017. („Непромишљена игра око Корејског полуострва ризикује да узрокује прави рат“), који према општем мишљењу представља став кинеске владе:

„Кина би такође требало да јасно стави до знања да ће остати неутрална ако Северна Кореја лансира ракете које прете америчкој територији а САД узврате. Ако, пак, САД и Јужна Кореја изврше ударе и покушају да збаце севернокорејски режим и промене политичку матрицу Корејског полуострва, Кина ће их у томе спречити.“

То значи да ће Ким бити усамљен ако нападне САД. А ако САД нападну Кима, то ће значити рат са Кином. У овом другом случају, мада није вероватно да би се Русија непосредно укључила, можемо бити сигурни да ће Москва Кини понудити потпуну подршку у свему осим у виду директне војне интервенције. Благо речено, то не би било у америчком интересу.

Постоји један, и само један врховни приоритет који би сада требало да одређује америчку политику према Кореји. То није промена режима у Северној Кореји – упркос дегутантној природи тог режима – па чак ни добробит Јужне Кореје или Јапана. То је да Ким не развије ракетни систем са нуклеарном бојевом главом који би могао да погоди Сједињене Државе. Постоје најразличитије процене о томе колико је Северна Кореја близу такве могућности. (А што се тиче живота америчких војника у Демилитаризованој зони између две Кореје, постоји једноставно решење које би обезбедило њихову сигурност – извући их дођавола оданде.)

Али шта је са Јужном Корејом и Јапаном? Наша „савезништва“ са њима су фикција. САД гарантују њихову безбедност али, осим што сарађују с нама по питањима безбедности на сопственом тлу, они не раде ништа да би штитили нашу безбедност, нити могу. САД немају никакве користи од тога што ће наставити да буду мета зарад места које је преко осам хиљада километара удаљено од америчког копна.

Време је да принцип „Америке на првом месту“ почне да нешто конкретно и значи. За почетак, Вашингтон би могао да озбиљно схвати Пекингов предлог о двоструком замрзавању. С једне стране би Пјонгјанг суспендовао своје нуклеарне и ракетне програме, а поготово тестирања оружја са потенцијално интерконтиненталним дометом. А са друге би Вашингтон и Сеул суспендовали војне вежбе, укључујући и такозване „ударе за обезглављивање“ уперене против севернокорејског руководства.

Ако је заштита наше територије и народа први приоритет америчких званичника, а не, како они нереално тврде, „промена режима“ у Северној Кореји, тешко је схватити зашто двоструко замрзавање не би представљало први, трезвени корак у том правцу. Онда би главни терет па на Кину да обезбеди да се севернокорејци држе свог дела договора. А ако га се буду држали, то би можда довело и до предуго очекиваног решења хладноратовске пат позиције и, временом, поновног уједињења једне неутралне Кореје. Ако тога, пак, не буде, онда би све пало у воду – али тешко да би нам било горе него што нам је сад.

40 гласовa