У турској источној провинцији Карс је јуче, 17.3.2015. обављена свечана церемонија полагања камена темељца за изградњу Трансанадолијског гасовода (ТАНАП),[1] за који је присутни турски председник Ердоган изјавио да „нема алтернативу“. У контексту западних, а поготово америчког покушаја минимизовања европске везаности за руски гас, не може се рећи да Ердоган претерује.

ТАНАП је саставни део мреже гасовода Јужни коридор, пројекта Европске комисије за снабдевање ЕУ гасом са Блиског истока и из Каспијског региона, усвојеног 2008. године. Траса ТАНАП-а, предвиђеног за транспорт гаса са азербејџанског каспијског налазишта Шах-Дениз, пролази кроз малоазијски део Турске и избија у европски део преко источног дела Галипољског полуострва, настављајући ка турско-грчкој граници, где треба да се повеже са тзв. Трансјадранским гасоводом, који би азербејџански гас преносио даље кроз Албанију и, дном Јадрана, у Италију.[2] Уз то, постоји могућност да се крацима гасовода повежу и Бугарска и, из Албаније, Црна Гора и Хрватска.

Није на одмет изнова[3] подсетити на то да су, још у септембру 2013, посленици америчке „енергетске дипломатије“ ликовали да су однели „важну победу“ тиме што су успели да „пријатељски убеде“ Азербејџан да, уместо у Кину, гас са својих каспијских поља извози на Запад, и то трасом која би била 400 километара краћа од трасе несуђеног Набуко гасовода. Према тадашњем писању „Политике“: „На округлом столу енергетских експерата који је уприличен прошле недеље у вашингтонском ‘Вилсон центру’, то је предочено као победа САД, јер ‘обезбеђује енергетску сигурност Европе’, тиме што кориснике гаса ставља у бољи положај, јер ће бити више снабдевача, што је и ‘амерички национални интерес’“.[4]

Да не буде забуне, Американци су том приликом јасно истакли да је, испред економских и других обзира, ова „победа“ била „геополитичка“ по својој природи. А лако је погодити и над ким се сматрало да је однета победа. Уосталом, представник Стејт департмента Амос Хокстин једва је могао да прикрије ликовање: „С великим интересовањем пратимо како ће Русија да реагује на Јужни коридор“. А, уствари, као што сад знамо, „реакција“ није била руска, већ западна, у виду повећања притиска на транзитне земље Јужног тока, на првом месту Бугарску, као и на саму Русију да се повинује тзв. Трећем енергетском пакету Европске енергетске заједнице, према којем, упрошћено речено, снабдевачи гасом (у овом случају Русија) не могу да буду власници гасовода.

У октобру 2014, новоименовани комесар за енергетику у Европској комисији, Мигел Аријас Кањете је, излажући свој програм пред Европским парламентом, предочио да „приватни сектор мора хитно инвестирати у „Јужни коридор“, којем се мора дати апсолутно првенство“ у односу на Јужни ток, за који је, пак, „нужно (да се) усклади са законима“.[5] Међутим, за ТАНАП се баш не може рећи да у њему преовлађује приватни сектор, с обзиром да су „учесници проjекта Државна нафтна компаниjа Aзербеjџана (Государственаjа нафтнаjа компаниjа Aзербеjџанскоj Республики, ГНKAР), са 58 одсто, Бритиш петролеум (БП), са 12 одсто и турска национална нафтно-гасна компаниjа Ботас, са 30 одсто“.[6] Но, изгледа да ни државни капитал не смета превише, под условом да није руски.

Неких месец и по дана касније, приликом своје посете Београду, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел је, под геслом „потребе за диверсификацијом испоруке гаса“, још јасније саопштио да ће ЕУ дати предност гасоводу Јужни коридор над Јужним током: „Eвропа има велики интерес да диверсификуjе ситуациjу са гасом. План jе да се испорука гаса одвиjа преко Aзербеjџана, а не преко Русиjе“.[7] На ово је, треба подсетити, премијер Србије Александар Вучић будистички мирно „изjавио да jе у потпуности сагласан са Габриjелом и да ‘ништа нема да дода’“, и то у исто време када су се Виктор Орбан и Мађарска из петних жила трудили да подрже Јужни ток.[8]

А онда је, као што се већ зна, две седмице касније, 1. децембра 2014, приликом посете Анкари, Владимир Путин објавио одустајање од Јужног тока, формално због бугарске блокаде пројекта, наводећи разлог који је свима био очевидан: „Ако Европа не жели да реализује пројекат Јужни ток, онда и неће бити реализован“.[9] Тада су руски и турски председник начелно договорили тзв. Турски ток, којим би руски гас, дном Црног мора уместо у Бугарску био допремљен до европског дела Турске, тј. у ТАНАП-ов комшилук, и потом до турско-грчке границе, на којој би се продавао заинтересованим европским купцима, који би морали да нађу начин да се повежу.

Но, за САД и ЕУ, ни ова „победа“ очигледно није довољна, и њихов притисак на Русију се наставља. Током јучерашње посете Анкари, 17.3.2015, европски комесар за енергетику Марош Шефчович изјавио је да „било каква одлука о градњи гасовода за транспорт руског гаса преко Турске мора бити донета у консултацијама са ЕУ и не сме кршити постојеће законске обавезе“, а уз то „изразио забринутост због потенцијалног укидања постојећих рута преко Украјине, у корист предложеног гасовода Турски ток“.[10] Само неколико дана пре тога, односно 11. марта, Ројтерс извештава о „забринутости“ турских званичника у вези „претеране зависности од руске енергетике“ што, заједно са предстојећим изборима производи ситуацију у којој се „руски планови за нови гасовод ка југоисточној Европи вероватно неће одвијати онолико брзо колико би Москва хтела“.[11] Односно, наговештено је да ће „вероватно“, уместо да буде завршена до краја 2016, изградња Турског тока трајати „бар“ до 2017.

Наравно, и Турци су свесни осетљивости свог настојања да седе на две столице, па је јуче, односно истог дана када је Шефчович изјавио то што је изјавио у Анкари, Ердоган пожурио да телефоном позове Путина и с њим разговара „о различитим аспектима билатералне сарадње, спровођењу наjзначаjниjих одлука са петог заседања савета за сарадњу на наjвишем нивоу одржаног у Aнкари 1. децембра 2014. године (када је и објављено одустајање од Јужног тока и покретање Турског тока – прим. аут.), уз посвећивање наjвеће пажње заjедничкима проjектима у енергетском сектору, укључуjући ‘Tурски ток’“.[12] Другим речима, да увери руску страну да све „тече по плану“. А то да ли је руска страна баш уверена „учтиви човек“ у Кремљу није сматрао потребним да јавно коментарише.

С друге стране, Запад не крије своје намере, што се и види из већ поменутог Ројтерсовог извештаја: „Један западни дипломата у Анкари је рекао да су препуцавања око Турског тока више повезана са борбом за утицај над Турском између Брисела и Москве. ‘Људи све више схватају да је Русија изгубљен случај и да треба да нађемо још савезника на истоку и југу. Турска је број један,’ додао је дипломата. ‘Русија увлачи Турску у своју орбиту, и ако сада не буде заустављена, онда ће можда после бити касно.’“[13]

Турци имају огромне амбиције да буду главна енергетска капија и транзитни коридор између истока и запада, и не трпе конкуренцију. Јучерашњи излив нервозе турског премијера Давотоглуа на чак и наговештај Американаца да ће можда бити потребно да преговарају са сиријским председником Асадом – којом приликом је изјавио да је руковати се са Асадом исто што и руковати се са Хитлером, али и Милошевићем, Караџићем и Садамом Хусеином,[14] наравно није излив једног осетљивог моралног чистунца. Реч је о томе да је Турска директно умешана у покушаје свргавања Асада, по цену коришћења најрадикалнијих исламиста из редова ИСИС-а, између осталог и због конкуренције коју би Асадова Сирија представљала као суверена транзитна земља за гас са истока, о чему је још пре две године писао амерички Ворлднет дејли.[15] Толики је Сирија трн у оку да су, према сведочењу самог америчког државног секретара Керија, арапске земље нудиле Американцима да у потпуности финансирају њихову инвазију на Сирију, само ради свргавања Асада. За тај аранжман су посебно били заинтересовани Катар и Саудијска Арабија, која је, ако је веровати АФП-у, и Русији нудила куповину наоружања у вредности од 15 милијарди долара у замену за руско окретање леђа Асаду. Но, то је посебна прича, и Турска ће тек бити суочена са компликацијама проистеклим из њених неутаживих амбиција.

Оно што је тренутно битно је да је, званичним почетком радова на ТАНАП-у, Запад повукао још један агресиван геополитички потез наспрам Русије. Ту је, за оне који су потез повукли, чак мање важно да ли ће, у случају да буде завршен до предвиђеног рока 2018, ТАНАП обезбедити довољне количине гаса за европске потрошаче. Реч је о чистој борби за премоћ и контролу, и за додатно потискивање Русије из Европе. Ту интереси европских народа и држава нису ни близу првог места.

[1] www.tanjug.rs/novosti1/169732/u-turskoj-startovala-izgradnja-gasovoda-tanap.htm

[2] en.wikipedia.org/wiki/Trans-Anatolian_gas_pipeline#/media/File:TAP_TANAP_SCP_Schah_Denis.png

[3] srb.fondsk.ru/news/2014/11/19/da-li-se-vuchih-pridruzhuie-opstrukciii-iuzhnog-toka.html

[4] www.politika.rs/rubrike/Svet/Juznim-koridorom-zele-da-podriju-Juzni-tok.sr.html

[5] www.rts.rs/page/stories/ci/story/5/%D0%95%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0/1711809/%D0%9A%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D1%82%D0%B5%3A+%22%D0%88%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%B8+%D0%BA%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D1%80%22+%D0%B8%D1%81%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4+%22%D0%88%D1%83%D0%B6%D0%BD%D0%BE%D0%B3+%D1%82%D0%BE%D0%BA%D0%B0%22.html

[6] www.tanjug.rs/novosti1/169732/u-turskoj-startovala-izgradnja-gasovoda-tanap.htm

[7] www.politika.rs/rubrike/Politika/Ne-trazimo-novac-vec-investicije-i-podrsku.sr.html

[8] www.politika.rs/rubrike/Svet/Madjarska-otvorila-vrata-za-Juzni-tok-Orban-testira-EU.sr.html

[9] www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Miler-Otkazan-projekat-izgradnje-gasovoda-Juzni-tok.sr.html

[10] www.rtv.rs/sr_ci/ekonomija/globus/eu-pitamo-se-i-za-turski-tok_578794.html

[11] www.euractiv.com/sections/energy/political-concerns-mar-turkish-stream-project-312815

[12] www.tanjug.rs/novosti1/169750/putin-i-erdogan-razgovarali-o-energetskim-projektima.htm

[13] www.euractiv.com/sections/energy/political-concerns-mar-turkish-stream-project-312815

[14] www.nspm.rs/hronika/ahmet-davutoglu-necemo-pregovarati-sa-asadom-to-bi-bilo-kao-da-se-rukujemo-sa-milosevicem-karadzicem-ili-hitlerom.html

[15] www.wnd.com/2013/09/is-this-what-syria-war-really-about/

16 гласовa