Антируска акција Турске (без преседана у новијој историји), која је оборила руски војни авион Су-24 иако је ни на који начин није угрожавао, има иза себе један веома актуелан и опасан аспект у савременој геополитичкој ситуацији. Тај аспект директно се односи на оне државе централне и југоисточне Европе које су или већ чланице НАТО пакта и Европске Уније, или само маштају да тамо уђу (често по сваку цену). Ради се о спремности и способности савремених државних вођа да поставе човечанство на ивицу новог светског рата како би се решио проблем сопственог политичког опстанка или постизања других чисто себичних циљева.

“Свака држава има своје регионалне интересе и ми се увек односимо према њима са уважавањем. Али ми никада нећемо толерисати чињење таквих злочина као што је био данашњи” – та оцена онога што се десило која се чула из уста председника Русије Владимира Путина, на најбољи могући начин оцртава ту “црвену линију” која постоји у главама одговорних политичара и државних делатника [http://www.kremlin.ru/events/president/news/50775]. Посебно оних који формално представљају своју земљу у саставу G20 и домаћини су члановима те организације.

Зашто се турски председник Реџеп Тајип Ердоган одлучио на овакав корак који његовој земљи може донети катастрофалне последице – па тако и социјално-економске? Главни разлог огледа се у томе што он иза себе осећа потпуну подршку НАТО, а пре свега САД. Тежња да се игра на противуречности великих држава историјски представља један од инструмената (нео)османске политике и у овом случају, очигледно изгубивши самоконтролу, председник Ердоган је исувише високо подигао улог у тој игри. Поред тога, у сукобу у Сирији постоје директни интереси Анкаре – од учешћа у трговини нафтом, до тежње да се искористе терористи из “Исламске државе” против Курда. Турским интересима ни на који начин не одговара војни пораз Исламске државе – као што исто тако то не одговара ни интересима САД са њиховом стратегијом “контролисаног хаоса” и геополитичке изолације Русије.

Но, све горе побројано представља интересе Анкаре. Међутим, када турска влада предузима сличне мере, она аутоматски друге европске земље чини својим таоцима. Карактеристично је да су власти Турске више пута узастопно иницирале хитно заседање руководства НАТО пакта чим ескалира војно-политичка ситуација у региону турско-сиријске границе. И та чињеница да је исход свих тих састанака била осуда Русије, још више је подгрејала страсти Анкаре. Италијанско издање Politico на следећи начин је описало ситуацију која је настала: “Овај инцидент у први план избацује веома узнемирујуће тенденције које се појављују током борби на Блиском истоку. Што се тиче борбе са “Исламском државом” и екстремизмом у целини, Турска и њен председник Реџеп Тајип Ердоган постали су саставни део проблема, али не и део његовог решавања”. “Инџирлик, заједничка граница са Сиријом дужине 800 километара, и то што је Турска најближа испостава НАТО према сиријском конфликту, пружају Ердогану потпуну индулгенцију” – исправано резонује издање. [http://www.politico.com/magazine/story/2015/11/isil-strategy-turkey-213392].

И ето, слична “индулгенција” од САД и НАТО (а такође и још увек ћутљивих и стидљивих Европљана – упркос терористичким актима у Паризу) данас је најопаснија. Нико не зна на какве авантуре су спремни поћи регионални лидери (и уопште не само председник Турске) како би се максимално заоштриле противуречности између Русије и Запада. А унутрашња јерархија у НАТО пакту аутоматски захтева од Чеха, Словака, Мађара и других народа централне Европе да стану на страну аутора сличних авантура.

Није ништа бољи ни положај Србије, Црне Горе и других балканских држава, које тако активно покушавају да ухвате сигнале са Запада. И ако о војно-политичким последицама деловања Анкаре још увек може да се говори у теоретском плану, то се конкретни финансијски губици већ израчунавају. У својству једног од показатеља објављени су губици Турске од 44 милијарде долара, у том смислу узајамна трговина са Русијом на суму већу од 30 милијарди долара годишње и нагомиланих више од 2 милијарде долара узајамних инвестица. [http://www.rbc.ru/economics/24/11/2015/565491679a794731607274ef] Притом је сам Ердоган најављивао своју намеру да билатерални трговински робни промет повећа до 2023. године на 100 милијарди долара.

То да Турска губи финансијски – већ сада је јасно. Сада је најважније – не дозволити председнику Ердогану који се “заиграо” да у нову “Кубанску кризу” увуче не само свој многострадални народ, него и целу Европу. Међутим, за време “Кубанске кризе” противници нису једни другима обарали авионе. Овде је Турска превазишла чак и Американце.

Прочитај без интернета:
37 гласовa