Шта све неће урадити Влада Србије у име „очувања мира и стабилности“ – имали смо прилику да се по ко зна који пут уверимо, када је један од „најмирољубивијих“ министара, Расим Љајић, објавио да ће држава, после 3. августа расписати јавни, званични позив за пријем обавезујућих понуда за приватизацију ултра-успешног државног предузећа „Телеком Србија“.[i] Ово упркос вести да је добит „Телекома“ за прву половину 2015. износила 16 милијарди динара, односно 5,7% више него за исти период прошле године.[ii]

Неупућени и неразумни се већ мрште и гунђају како је ово што Љајић најављује далеко гори и опаснији тероризам од онога којим непрекидно покушавају да нас застраше, јер продаја Телекома представља пљување по генерацијама које су стварале и улагале у српске телекомуникације, уништавање једне читаве домаће привредне гране, предавање сигурне и гарантоване добити у стране руке, терање оно мало преосталих високо квалификованих стручњака да срећу потраже ван граница земље, одрицање од сигурних будућих буџетских прихода. Али ти неупућени и неразумни не схватају оно што схватају и далековида власт, и њен придружени медијско-аналитичарски апарат: да све што влада Вучић-Дачић, баш као и влада Дачић-Вучић пре ње ради не ради само у име баналне економске ефикасности, мада је и она важна, и доказано успешна у неолибералној изведби. Не, све што они раде – раде најпре у име „очувања мира и стабилности“, да би други били срећни, и да нам „нико ништа не би замерио“ (провизије су, разуме се, само знак добре воље странаца према нама, односно онима које је народ на демократским изборима овластио да их, у име свих, стављају у џеп). И да нас не би поново бомбардовали. Јер, док год се не замерамо никоме – биће мира и стабилности, макар и у неподношљивом безнађу (бар док ИД/ИСИС/ИСИЛ, или неко из те приче, у џоинт венчеру са локалним кооперантима, не организује пристигле мигранте и шиптарске повратнике из ЕУ). А ако случајно покушамо да се боримо за неки свој интерес, или задржимо нешто што иоле вреди – небо ће се дословце сручити на нас.

Није овде само реч о Телекому. Почело је са једностраном предајом севера Косова и Метохије новопеченом демократи Хашиму Тачију, заједно са целупном његовом реформски демократизованом терористичком организацијом, партијом и нарко-резерватом. Јер, ако су могли да се покају Дачић и Вучић, што не би могао један терориста, рекеташ и трговац људским органима. Север КиМ је Тачију, уз посредство наших бриселских пријатеља, које такође нипошто и никада не треба срдити, једнострано предат од стране Дачића и Вучића, уз мудро ћутање председника државе.

А да то није урађено, Тачи би се наљутио, и из ината би престао да буде демократа и реформатор, док би му његови и наши западни пријатељи, из силног разочарења у нас – дали зелено светло да се поново врати својим старим крвавим занатима, оправдан у свом гневу према тврдоглавим и безнадежно нереформисаним Србима. Наравно, наши западни пријатељи би жалили што је до тога поново морало да дође, баш као што су и жалили што је уопште морало да дође до Нато-агресије на СРЈ 1999. године, али би имали необориве аргументе – не би било бестијалних зверстава против преосталих Срба на КиМ ни ’99-те ни сад, не би било западне подршке злочинцима попут Тачија, само да је Србија била кооперативн(иј)а, и да није покушала незамисливо: да се бори за неки свој интерес. А, као што знамо, и најмањи српски интерес је главни фактор нестабилности, немира и неспокоја на овим просторима, а и шире – ако се пита било ко од бескрајно добронамерних ликова који нам долазе из правца залазећег сунца.

Онда је дошао и споразум са ММФ-ом, којим је управљање целокупном привредом Србије предато у руке странаца. А ког смо то избора имали, питали су нас, као што увек и питају, припадници владајућих странака и концентрични кругови њиховог медијско-аналитичарског апарата за подршку. Шта – да није можда требало да се замеримо странцима, па да помисле нешто лоше о нама, да нас мрко погледају? Наравно, за жаљење је што су смањене плате и, поготово, пензије – али шта је боље: стотине хиљада пензионера на ивици глади или могућност да наши западни пријатељи мисле лоше о нама, разочарано врте главом и више нас не позивају на пријеме у амбасадама? Одговор је ваљда јасан. Нека се пензионери стисну, знајући да њихова жртва и те како има смисла. И, кад год помисле како би било лепо бар једног дана у недељи појести две кифле уместо једне, нека се само сете колико би то разочарење произвело код наших западних пријатеља, и колико би се повећала могућност неког новог бомбардовања – и та једна кифла на коју су осуђени биће им бар мало слађа.

Слично је и са подршком референдуму у Републици Српској. Неки ратоборнији би одмах, рефлексно, да подрже власти Републике Српске у њиховој несмотреној и ничим изазваној потреби да се позову на слово Дејтонског споразума и тумачења Венецијанске комисије и траже да се ингеренције над правосуђем врате под окриље ентитета. Али мудра влада Србије зна да би то представљало гурање великог прста у око наших западних савезника. Па можда чак и гурање палца у оба ока. Шта би они помислили о нашем демократском капацитету кад би ми сад почели да се залажемо за демократско право на референдум? Поготово што су референдуми у разним државама-чланицама или кандидатима изазвали толико проблема Европској унији последњих година, чак до мере да су морали да се понављају више пута све док се не би демократски изгласао одговор који би задовољио све оне силне неизабране, али царски плаћене демократоре у Бриселу…

Још горе, и Русија је подржала српско – и не само српско! – право на демократски референдум. Ако би влада Србије сад јавно подржала оно што Руси подржавају, макар то било и неко основно, универзално признато демократско право – тек то би отворило Пандорину кутију. Не само да би власт била оптужена за русофилство – што би била тешка клевета – већ би тиме Србија својим западним пријатељима и доброчинитељима дала необорив доказ да она није ни демократска ни реформска држава. Јер, по дефиницији, оно што Руси подрже – не може да буде демократско, а ни реформско, пошто је, као што је опште познато, сваки Рус рођени аутократа и антиреформатор.

И, најгоре – ако би влада Србије подржала референдум у Републици Српској, то би онда силно наљутило Бакира Изетбеговића и цео његов СДА, а и Насера Орића и цео босанско-муслимански корпус, односно оне који су демократски наметнути да говоре у његово име. И ко би их онда на Западу кривио што свој оправдани гнев артикулишу кроз неке нове терористичке акте, па и претње новим ратом? Шта је, уосталом, референдум, шта је Дејтон, шта је, бре, живот – ако ће Бакир и Насер да се љуте и разочаравају? Нека они само буде задовољни, нека добију све шта хоће – само нека буде мира и стабилности, све друго је споредно. Стварно су себични они који се залажу за тај референдум у Републици Српској – уопште немају слуха за крхка осећања других, а и не знају да свако наше „не“ може да изазове нови рат…

Стигла је и вест да „Косово“ подноси захтев за пријем у УНЕСКО. И сад би неки да праве брзоплете потезе, чак и да ураде незамисливо – да траже повлачење из бриселских преговора и да Србија припрети на исти начин на који прете Шиптари кад год им је и најмањи интерес угрожен. Не долази у обзир! Ми ћемо показати да нисмо као они, да смо достојанствено пасивни у сваком поразу – јер само тако имамо шансе да неко не помисли нешто ружно о нама. А и да не буде неког новог бомбардовања.

Имамо и кризу са мигрантима. Шта би рекао свет када би Србија предузела нешто попут Мађарске, или било какву, па и најмању државну меру да спречи или бар знатно успори њихов прилив? Па зар и нама да буду упућене онако оштре речи какве су биле упућене Орбану? Кажете да се Орбан оглушио? Али он је дебелокожац, није га брига шта мисли пристојан свет – а Србија се зарекла да ће одсад радити искључиво оно што се допада пристојном свету (под условом да је са Запада – што се, ваљда, подразумева).

И сад се враћамо на Телеком. Има ли неко уопште представу колико би нам то тешкоћа донело, колико негативних поена код ММФ-а, колико неотворених ЕУ поглавља, кад би носиоци власти само и помислили, а камоли јавно рекли (осим кад су у опозицији, али то се не рачуна), да је глупо, штавише сулудо, продавати једно изузетно успешно предузеће, за цену која би се сама зарадила из његове добити за неколико година? Тај који би и даље инсистирао на одупирању приватизацији једноставно никада није седео у просторији пуној западних дипломата и чиновника који су се разочарали у тебе. Никад му нису уши одзвањале од те непријатне тишине, тек повремено прекинуте дубоким уздасима. Никада није видео израз очију наших западних партнера, скоро на ивици бола, зато што се неко у Србији одважио да изневери неко њихово очекивање. А тек није окусио чисту, непатворену тугу која просто избија из пора наших западних пријатеља када нас обавесте како ће наш разочаравајући потез имати врло негативне, па можда чак и трагичне последице, које ће њих искрено да ожалосте, али које они никако не могу да спрече, јер је све, ипак, у нашим рукама: ако се повинујемо свим њиховим захтевима, све ће бити у реду; у противном – следе последице за жаљење.

Кад би само људи знали колико пута се Александар Вучић у свом кабинету, негде пред зору, скоро расплакао замишљајући тугу Била Клинтона и Тонија Блера када су били приморани да наређују све смртоносније „ваздушне ударе“ против наших цивила, када су тешка срца упућивали све већа средства и све више наоружања терористима ОВК, Војсци Албаније, ћелијама Ал-Каиде – све зато што је зли Милошевић неразумно одбијао да исправи Ајзенхауерову грешку и одобри право Нато-у да може слободно да вршља по Србији где и кад хоће – а тада скоро једнако зли и нереформисани Вучић то све јавно правдао…

Није ли и сам Строуб Талбот, из самог врха Клинтонове администрације, јавно признао да је Нато агресија против СРЈ покренута зато што Србија није пристајала да спроводи тражене економске и друштвене „реформе“?[iii] И коме онда није јасно зашто треба продати Телеком – и то што пре, то боље? Да резимирамо: ем ћемо умилостивити наше одане и добронамерне западне пријатеље да нас поново не бомбардују (или активирају неке људске бомбе на земљи, свеједно је) тако што ћемо им поклонити предузеће које остварује гарантовану добит, ем ће ММФ-ови чиновници моћи да се похвале „успешном мисијом“ у Србији, што ће им омогућити даљи напредак у хијерархији светских економских убица, ем се нико са Запада неће љутити на нас.

А, најважније – биће очувани мир и стабилност, а то нам је, како увек истиче премијер, све жалећи за сваком непромишљеном, дестабилишућом речју коју је изговорио током претпрошле деценије, пре него што је доживео просветљење – најважније од свега. И од живота, и од поноса, и од части, и од слободе. Сублиминална порука је једноставна: хоћете слободу и независност – добићете бомбе. А наша власт је ту да управо то спречи.

Зато, кад вам сутра нека напредњачко-социјалистичка инспекција закуца на врата, и тражи да моментално скинете гаће и продате сво покућство, па и чланове породице, да би платили баснословни телефонски рачун успешно приватизованог Телекома – не брините. Можете да будете сигурни да је то била тешка одлука, због које су они много, али баш много претходно патили, али која је неопходна да би се очували мир и стабилност, који једино привлаче инвеститоре. А мир гробља је најбољи.

[i] www.nspm.rs/hronika/rasim-ljajic-znacajno-interesovanje-za-telekom-posle-3.-avgusta-zvanican-poziv-za-ponude-za-privatizaciju.html

[ii] www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/577825/Dobit-Telekoma–16-milijardi-dinara

[iii] www.chomsky.info/interviews/20060425.htm

15 гласовa