Наши велики капиталисти имају своје удружење – „Српски пословни клуб Привредник“. У њему су: Мирослав Мишковић, Миодраг Костић, Милан Беко, Војин Лазаревић, Бранислав Грујић, Данко Ђунић, Жељко Митровић… Ове недеље клуб је добио новог председника – Зорана Дракулића.

Дракулић се пожалио да се у Србији „страни инвеститори третирају боље него домаћи. Зашто ми не добијамо те субвенције које добијају странци? И ми бисмо знали да направимо нов посао и запослимо стотине људи када би нам неко за то платио или изградио халу. Ми све то морамо сами“.

И заиста, само страни капиталисти добијају од српске владе субвенцију од 10.000 евра по запосленом, па и више  од тога (рецимо, „Теклас аутомотив“ добио је 12.000 евра по раднику), чиме могу да плате радника пет и више година. Такође, странци често бесплатно добијају хале и земљиште, те је тако недавно челницима Параћина наређено да се странцу изгради хала вредна 10 милиона евра.

Осим тога, по Закону о улагањима (из 2015) највећи део профита странац може легално да изнесе из Србије, а домаћи капиталиста не може; странац је ослобођен царине на увоз производне опреме, а домаћи не. Некад и девет десетина запослених код странаца ради на одређено време, што значи – нема синдиката, нема плаћања прековремених сати, нема паузе за тоалет, нема одмора за викенд… Укратко, „страни инвеститори у Србији осећају се као британски туристи на Закинтосу: све норме, социјалне, правне и моралне, укинуте су, и – идемо!“.

Наравно да домаћи капиталисти виде да су дискриминисани. Заплашени Премијеровом представом са хапшењем Мишковића и његовом учесталом виком како „неће више тајкуни да управљају Србијом“, до сада се нису усуђивали да се буне. Тек сад се Дракулић осмелио да мало протестује. И премда је начелно у праву, тешко да ће наићи на значајнију подршку јавности.

Зашто? Зато што се наши капиталисти према свом народу нису понашали добро, и зато што их народ не воли. Када је 13. децембра 2012. Мишковић ухапшен, никоме у Србији није било жао што ће он Нову годину са сином провести у затвору.

Станите на београдски Студентски трг и погледајте према Ректорату: пред вама је зграда коју је Миша Анастасијевић поклонио „свомъ отечеству“, десно је здање „Коларца“ изграђено захваљујући томе што је „Илија Милосављевић Коларац, 1878. године, тестаментом сав свој иметак оставио српском народу у циљу ширења науке и културе“, а сасвим лево, кад се крене Васином улицом, налази се зграда Народног позоришта која је изграђена првенствено личним средствима кнеза Михаила, уз учешће кнеза Милана и капетан-Мише Анастасијевића…

Где је зграда коју је отечеству поклонио Мирослав Мишковић? Где је школа или болница, где сиротиште или народна кухиња, где ученички дом или библиотека, који су изграђени од оних 932 милиона евра што их је Мишковић добио продајом Максија? Где су задужбине, фондације за културу или склоништа за убоге које су изградили и свом народу подарили остали наши „бизнисмени“? Нема их.

Колико је Мишковић плаћао своје касирке у Максију? Да ли им је икада дао новогодишњу или божићну награду? Да ли им је икада дао неки поклон за децу? Како, уопште, наши капиталисти третирају своје запослене – боље или горе но што српске раднике третирају странци?

Мислим да сви знамо одговор на ова питања. Наши  капиталисти сурово су спуштали цену овдашње радне снаге на минимум како би што брже купили своју прву луксузну вилу у Лондону, јахту у Монаку и приватни авион на Карибима; али се нису сетили да ни симболичан део богатства дарују свом народу.

Штавише, њихов осећај за национално или није постојао, или је био аутошовинистички. „Једна реч Мирослава Мишковића била је довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Једна реч Жељка Митровића и наша деца би емисије које су им намењене гледала у ћириличном амбијенту. Али, та реч није изговорена“. Зато што су Мишковић и Митровић пре свега били тајкуни, а на крају Срби.

У Србији 19. века није било тако. Капетан-Миша и Коларац најпре су били Срби, па тек онда „тајкуни“. И као што сам написао у прошлом тексту, управо тада је Србија била држава, а не територија.

Сада нашим капиталистима не вреди да се жале што им, у све већој мери, „кајмак“ купе странци. За њих ће бити и горе: јер, у колонији само странци могу да буду богати; домаће становништво ту може да добаци тек до имућности батлера.

Батлер или капетан-Миша – то је избор пред којим су чланови „Српског пословног клуба Привредник“. А то заправо значи: Србин-добротвор или тајкун-паразит.

Зашто се чини као да наши капиталисти и даље упорно хоће да буду само ово друго?

слика http://www.kurir.rs/vesti/politika/ko-je-covek-koji-daje-nalog-premijeru-vucicevic-placenik-tajkuna-i-medijski-ubica-za-kes-clanak-2029189

70 гласовa