Недавна посета председника Русије Владимира Путина Кини, завршена је потписивањем читавог низа докумената. Многи од њих су привукли значајну пажњу медија, међутим, један документ завређује посебну пажњу. Ради се о “Декларацији за јачање улоге међународног права”.

У складу са донетом Декларацијом, Руска Федерација и Кинеска Народна Република су изразиле приврженост принципима међународног права како су они одређени у “Повељи ОУН” и “Декларацији из 1970. године о принципима међународног права који се тичу пријатељских односа и сарадње међу државама и који су у складу са Повељом ОУН”. Такође, у својству ивора који потврђује ове принципе, налази се и “Пет принципа мирног егзистирања”. Две стране су истакле да принципи међународног права представљају камен темељац праведних и равноправних међународних односа које карактерише узајамно корисна сарадња, која ствара друштво јединствене будућности за човечанство и ти принципи формирају општи простор једнаке и недељиве безбедности и узајамне економске сарадње.

У Декларацији се даље развијају конкретни принципи међународног права и даје се њихова заједничка интерпретација. Тако су, на пример, Русија и Кина на прво место ставиле принцип суверене равноправности држава.[1] Према поимању Страна, овај принцип значи да се државе користе својим правима на основу независности и на једнаким основама и узимају на себе обавезу и одговорност на основу узајамног уважавања. Посебно је важно истаћи следеће схватање овог принципа: “Државе имају право да учествују у стварању, тумачењу и примени међународног права на једнаким основама и обавезне су да поштују међународно право савесно, једнообразно и доследно”.

Посебна пажња додељена је и принципу немешања у унутрашње или спољашње ствари држава и свако мешање појединих држава са циљем организације свргавања легитимних влада, осуђује се као кршење тог принципа. Треба обратити пажњу на то да да се у савременом међународном праву обично говори о немешању у унутрашње ствари држава. Тачније – “у послове који у суштини улазе у унутрашњу компетенцију било које државе”.[2]

Треба обратити пажњу на то да се у овом случају говори не само о унутрашњим, него и у спољним пословима држава. Овакво схватање принципа посебно је важно данас јер се доста често цитира тај принцип са акцентом на реч “унутрашњи”. Као што видимо, Русија и Кина посебно истичу да ствари “које по суштини улазе у унутрашњу компентенцију држава” – представља појам различит од појма “унутрашњих послова државе”. Спољна политика државе такође улази у унутрашњу компентенцију држава, тако што представља спољашњи израз суверенитета земље.

Русија и Кина су осудиле екстериторијалну примену националног права у кршењу међународн ог права од стране држава, као још један од примера кршења принципа немешања у унутрашње послове држава. Две стране су у Декларацији такође истакле да као пример такве праксе сматрају увођење једностраних принудних мера које нису засноване на међународном праву, познатијих као “једностране санкције”.[3] Заиста прихватање једностраних принудних мера државама у допуни ка мерама које је донео СБ ОУН, може лишити сврисходности објекат и циљ мера СБ ОУН и подорвати њихову целовитост и ефикасност.

Треба истаћи да је доношење руско-кинеске Декларације привукло значајну пажњу на Зпаду. Тамо су одмах схватили да тај документ има и озбиљну основу и озбиљне последице. Управо зато су били предузети покушаји да се дискредитује тај документ, дајући му својевољну другачију интерпретацију. Тако су неки правници, стручњаци за међународно право, утврдили да руско-кинеска Декларација представља својевољну интерпретацију међународног права и ништа више од тога. Поред тога, почели су се проносити гласови о томе да та интерпретација представља “покушај диктатора да заштити себе уз помоћ својевољног тумачења (као бајаги), универзалног међународног права”. Притом се подразумева да је “универзално” међународно право – оно што под тим подразумевају западне земље.

Међутим, ова манипулација има за циљ не толико уздизање Запада и припрему његове позиције за “универзалну”, колико покушај рушења савременог међународног права. Ствар је у томе да се савремено међународно право базира управо на принципима међународног права. Ти принципи носе прогресивни карактер и радикално се разликују од принципа на којима се базирало такозвано “класично” међународно право које су стварале колонијалне државе које су владале светом насилно и уз помоћ злочина.

Међутим, од 90-их година (са рушењем социјалистичког система) почео је активни процес рушења важећег прогресивног међународног права. Један од главних инструмената таквог рушења постало је стварање такозваних међународних кривичних трибунала и судова. Ти трибунали почели су активно да руше темељне норме и принципе међународног права. Први такав принцип био је принцип суверенитета држава. Тако је под плаштом борбе са некажњавањем лидера био уништен имунитет шефа државе и владе. Но, имунитет шефа државе не представља лично својство овог или оног лица који заузима одговарајући положај, него представља пројаву суверенитета држава. Управо суверенитет држава је постао мета међународних судова. Данас међународни кривични суд утврђује да се може ухапсити шеф било које државе и чак то захтева од свих других држава. У вези с тим треба посебно истаћи заједничку позицију за заштиту међународног права Русије и Кине, која је исказана у Декларацији. Тако Руска Федерација и Кинеска Народна Република изјављују да државе морају обавезно да поштују међународне обавезе које се тичу имунитета држава, њиховог власништва и званичника. Кршење тих обавеза не одговара принципу суверене равноправности држава и може само омогућити заоштравање напетости.

На тај начин Русија и Кина су приступиле не толико заштити појединих принципа међународног права, него међународног права у целини, приступиле су заштити прогресивног међународног права које је данас подвргнуто жестоким нападима и покушајем његове замене глобалним правом репресивног карактера. У вези с тим, ова Декларација далеко превазилази оквире руско-кинеских односа, и тиче се свих чланова међународне заједнице, и неопходне су одлуке чланова међународне заједнице о заштити међународног права.

[1] Параграф 2 Декларације каже да је принцип суверене равноправности држава «посебно важно за обезбеђење стабилности међународних односа».

[2] Параграф 7 члана 2 Повеље ОУН.

[3] Полный текст Декларации см.: www.mid.ru/ru/foreign_policy/news/-/asset_publisher/cKNonkJE02Bw/content/id/2331698

Прочитај без интернета:
25 гласовa