Некако се подударило да је у време посете Викторије Нуланд Београду, у српским медијима увећан број публикација о даљим путевима Србије. То је и схватљиво. Јер је помоћница државног секретара САД и допутовала баш због тог питања.

Истина, она овај пут није искористила своје украјинско искуство по питању стимулисања интеграционих расположења. Сећате се како је Нуланд делила кекс свима који желе да свргну режим Јануковича у Кијеву. Данас се још није стигло до таквог положаја у Београду и Викторија се појавила без своје традиционалне кесе.

Треба рећи да је, за разлику од кијевске епопеје, понашање дипломатске даме изгледало као опрезно и чак пажљиво. Приликом сусрета са Александром Вучићем она је отпевала неколико кантата на адресу узвишене политике Србије у односу према Русији. То није могло да не обрадује срце премијерово, јер управо у таквом “коридору” он себи замишља сопствену политику. Међутим, није се дуго радовао. Американка је из пространог деколтеа тргнула камен и стиснула благе намере Вучића на сто. Дословно је рекла седеће:

“Ми схватамо да Србија има традиционално добре односе са Русијом, које имају чврсте везе, не видим никаквих проблема у вези с тим. Ми никада нисмо тражили да изаберете једну од страна. И САД имају добар и жив дијалог са Русијом. Важно је за све да ти односи буду добри. Поред тога, ми ћемо наставити сарадњу са Русијом, уколико она буде уважавала обавезе и владавину права”.

Као прво, о “добром, живом дијалогу са Русијом”, Викторија је слагала, по навици. Данас је дијалог сведен до границе минимума. Ако Србија буде следила такав пример, тада ће и од руско-српских односа мало шта остати. Но, то није најважније. Главно је садржано у примедби о “обавезама и владавини права”.

У својственом јој маниру упрошћавања ствари до крајњих граница, Викторија је ставила до знања следеће: када САД одлучи да је Русија престала да уважава “владавину права”, они ће прекинути сарадњу са њом.

У тој самој тачци било би добро схватити шта они у том случају траже од Београда. Јер је добро познато да појам “права” код англосаксонаца не улази изван граница сопствених интереса и може се трансформисати у било ком правцу. На пример, са њихове тачке гледишта бомбардовање Југославије је било у складу са међународним правом, а помоћ Русије својој крвној браћи у Украјини не одговара том праву. Штавише, оружани преврат хунте Порошенка био је извршен у складу са међународним правом. Узгред, исто као и проглашење независности Косова од стране марионетских власти. Такво је код њих “право”, шта да радиш.

Ова пролазна фраза даје Аександру Вучићу тачан орјентир – када ми кажемо да се против Русије треба започети борба, ви ћете је започети.

Судећи по публикацијама у српским медијима, спремност на такав развој догађаја постоји код неких (или многих?) српских грађана. Ето, на пример, веома типична је публикација неког Милана Маринковића. Има у Србији много Маринковића, не знам ко је од њих аутор. Но, његова основна мисао је достојна цитирања:

“Зато што, чак и ако би се ЕУ у својству међународног политичког блока заиста распала или у негативном кључу деформисала до своје непрепознатљивости, то неће учинити Русију одговарајућом алтернативом. Са или без ЕУ, постоји и постојаће нешто што се назива “политичким (ако је угодније, цивилизованим) Западом”; као и раније ће постојати САД, највероватније и НАТО, као војно-политички савез (макар и скраћени), а такође и поједине државе развијене (Западне) Европе, на које у сваком случају треба обратити пажњу пре него на Русију (или Кину, без обзира на “економско чудо”)”.

То јест, код аутора се не појављују никакве сумње о цивилизованом превасходству Запада у било каквом његовом стању и самим тим и неизбежност приклањања Србије у том правцу.

У закључку своје публикације он пише:

“А вама, русофилима, ни тада нико неће моћи забранити да будете слепо заљубљени у вашу “матушку”. То није страшно, човек се навикава да живи и са “болестима” које су много теже”.

Треба рећи да и у случају Нуланд и у случају са Маринковићем постоји један те исти синдром: ако у свету и постоје пацијенти са илузорним представама, то нисмо ми.

  • Ми смо реалисти, уверени у непорочност и превасходство западне идеје. То нам даје за право да сматрамо да остатак света треба да се копрца под нашим ногама.

Притом, овај синдром изгледа да је неизлечив. Јер се западна идеја распада пред нашим очима. Последњи пример је – крвави терористички акт у Ници. То је очигледан доказ тога, да они из којих је Запад исисао животну енергију, почињу да му се због тога свете. А Запад, са његовом цивилизацијском идејом, није способан да било шта против тога предузме. Зато што је он већ “атомизиран”. Он се састоји од милион посебних “ега” и није способан за консолидацију, што значи да је незаштићен. Он није способан да осмисли узроке овога што се догађа и да предузме неопходне мере. Јер осмислити – значи прихватити сопствену кривицу. То се на Западу никад не може десити.

У Русији, напротив, долази до консолидације друштва. У Москви схватају корене тероризма и активно раде над њиховим уклањањем. Најбољи пример за то је – раније метежна Чеченија.

Постоји нада да Русија може зауставити кугу тероризма на својим границама.

Нећемо расуђивати о томе да ли је потребно Викторији Нуланд и њеним газдама слично стање у Европи. То је велико, посебно питање.

Но, можемо задати питање Маринковићима – а зашто Ви претварате Србе у милионе “ега”, отуђених једних од других, и због тога незаштићених?

Прочитај без интернета:
35 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ