Неоконзервативни ратни хушкач Викторија Нуланд није у Београд донела колачиће, као ономад у Кијев, уочи мајданског преврата, већ нешто још отровније: двојицу притвореника из Гвантанама. Пошто у Америци изгледа нема довољно места за њих. Па онда, ето, мора Србија да се испрси. Као да их је она хапсила и држала у нелегалном притвору скоро 15 година. Као да је она започела бескрајни „глобални рат против тероризма“ (GWOT ), које се претворио – или је, прецизније, увек био – глобални рат за ширење тероризма. Има ли данас мање или више тероризма и терориста у односу на време пре 11. септембра 2001. када је овај незванични али и те како реални рат објављен из уста Џорџа Буша млађег?

Питајмо народ Авганистана, Ирака, Пакистана, Сирије, Либије, питајмо житеље Босне и Херцеговине, Косова и Метохије. И не само њих. Уосталом, не морамо ни да питамо – свима је јасно да је од тада тероризам у непрестаној експанзији.

Због чега то тачно Србија треба да „великодушно“ помогне САД да се носе са последицама проблема који су саме створиле и распламсале? Због чега нам се то Скот толико захваљује? Зато што смо помогли његовој сиромашној земљи? Или зато што смо поново испали пацери, односно кишне бескичмене глисте.

Као да немамо довољно велику мету на својим леђима, који су нам управо наши амерички „стратешки партнери“ здушно свих ових година цртали, увеличавали, а затим њом махали пред очима исламистичких екстремиста широм света – управо да би додатно повећали њихову омразу према нама.

Чују се разна објашњења и рационализације: да ће прихват двојице неосуђених терориста заправо помоћи Србији, јер ће она тиме „стећи поене“ и лакше бити прихваћена као део ноторно контрапродуктивне и деструктивне амерички предвођене „антитерористичке коалиције“, да нам је ово отворило врата тобожњем чвршћем партнерству са Америма, да је то некакав тријумф некакве избалансиране политике. И тако даље.

То је све вређање интелигенције. Држава са бар трунком достојанства ово не би прихватила. Прво – зато што не мора, ни по једном правном основу. Друго – зато што ни САД ово суштински не морају да раде, јер код куће имају места колико хоће. На пример, у пустарама Неваде, Утаха, Аризоне, Њу Мексика, планинама Монтане, преријама Дакоти…

А, поставља се и логично питање: а зашто то САД заправо раде? Зашто пребацују затворенике Гвантанама у друге, односно треће земље, кад у самим САД постоје капацитети за њихово збрињавање на слободи – а и не ради се о неком великом броју људи. Зашто – осим да и друге што дубље умешају у сопствене свињарије. Да их учини саучесницима. Да и други, хтели или не, постану мета исламистичког терора којег су САД саме створиле, радикализовале и прошириле. Да Америма буде лакше да сутра мобилишу све те државе-пацере које су примиле бивше затворенике Гвантанама за неке нове ратове. Да би могли да наметну вештачки осећај да смо „сви у овоме заједно“. Иако нисмо, иако је све њихово масло, јер ретка је та држава на свету у којој они нису дали моралну и/или материјалну подршку најекстремнијим од екстрема, зарад сопствених циљева.

Да ли је ико из српског државног врха у техничком мандату питао Амере могу ли они благоизволети дати свој допринос борби против терора и терориста на самом Балкану, у БиХ и на КиМ, на пример, а свакако и у Македонији – па да видимо прво неки доказ да учествујемо у неком тобожњем заједничком рату. Реторичко питање. Јер, ево, ни Руси после вишемесечног активног антитерористичког ангажмана у Сирији не успевају да истерају Амере и њихове вазале на чистину и натерају их да се истински и посвећено боре против тамошњих исламиста, уместо што фолирају борбу против њих док не смисле нешто боље, тј. горе. А ми ћемо сад, као, прихватањем двојице бивших (да ли?) терориста некако обезбедити америчку подршку у борби против оних против којих Амери суштински неће и не желе да се боре, јер су, у корену, њихове креатуре? Има ли икога ко у то верује?

А хоћемо ли, ако сутра нпр. Исламска држава буде означила Србију за своју мету због прихватања ове двојице и, не дај Боже, изведе неки терористички напад у циљу одмазде – затражити одштету од Американаца? Да цитирам бившег (прво)борца против тероризма који је, управо због тога, скончао у Хагу: Мало морген. Бар не ови што сатима стоје у реду да би честитали 4. јули. Штавише, то ће пре бити савршен алиби Америма да нас још дубље увуку у своје махинације, мреже и квази-коалиције. Јер, ето, ми ћемо тада још и „делити заједнички бол“.

Немамо ми шта да се Американцима доказујемо, нити да потврђујемо свој антитерористички педигре или намере. Напротив. Јер, кад смо се борили против тероризма, и у БиХ, и на Космету 1990-их – они су чврсто били на страни терориста. И остали – до данашњег дана. И причинили нам грдну људску и материјалну штету, за коју им, на нашу срамоту, још није поднет рачун.

Тврдим, по ко зна који пут, на основу личног искуства – уопште није потребно понизно се додворавати на овакав начин, и придружити се осталим државама-крпама Европске уније. Никакво поштовање ми оваквим чиновима не добијамо. Напротив. Првом приликом, тражиће нам још ниже и приземније услуге. Све док будемо климали главом и то прихватали.

Као што су Срби били први герилци у поробљеној Европи почетком Другог светског рата, тако су били и први борци против глобалног тероризма 1990-их. Ми имамо пуно право да захтевамо – а не да примамо захтеве. Поготово не овакве. Од мрачне Вики, доносиоца нових данајских дарова.

Прочитај без интернета:
47 гласовa