Александра Јоксимовић, председник Центра за спољну политику Србије, у интервјуу радију Слобода изјавила је да се главни задатак Србије огледа у – продужетку теме унутрашњег дијалога и проналажењу модела односа између Београда и Приштине, која би омогућио Србији да крене у демократске реформе и спољне стратешке циљеве, а то су европске интеграције.

То је била њена реакција на изјаву америчког председника Хојта Брајана Јиа о томе да Србија не може да седи на две столице.

Генерално је достојан одговор том истом Хојту дао Ивица Дачић, потпредседник владе Србије и министар иностраних послова, који је рекао да Србија већ има сопствену столицу и никакве друге јој нису потребне. Одговор је дат на језику који је јасан сваком човеку и није потребан никакав коментар. Зато је тешко не приметити либералну казуистику српских западњака, међу којима Јоксимовићка заузима ауторитативно место.

Само једна фраза ове даме одмах подиже хрпу питања о том ђубрету којим су напуњене главе тих трудбеника на пољу промовисања интереса Запада у Србији.

На пример, да ли је истина да одсуство модела односа са Косовом смета Србији да пређе на демократске реформе? Или, на који начин би замишљени споразум са Косовом помогао Србима да се изнутра промене? Највероватније би, потписавши такав папир, они задобили унутрашње просветљење, узели би се за руке и почели да плешу и говоре једни другима: «Ми смо раније били лоши, ми смо угњетавали косоваре, ми смо били незадовољни њиховим сепаратизмом и тероризмом. Нас се плашила Европа и чак нас је с правом бомбардовала због наших дејстава. Но, ми смо сад потписали споразум и постали смо други људи. Косово се претворило у нашег најбољег пријатеља, ми ћемо заборавити на отуд протеране Србе и разрушене храмове. Сад ћемо ми створити савремено толерантно друштво које ће са радошћу примити у европско братство народа».

Александра Јоксимовић већ одавно није девојка и видимо да мора да схвати да спољни договор нема никаквог директног утицаја на социјално-политичко стање друштва.

Чак и ако неколико представника срског руководства достигне унутрашње просветљење и потпише капитулантски споразум са косовским криминалцима, то уопште не значи да ће сва остала Србија почети да ликује и да ће се због тога моментално преобразити.

Они који воде ствар у правцу потписивања тог споразума, заборављају да одвајање Косова од Србије није резултат унутрашњег развоја нације и да се спроводио по спољањем сценарију. Он је антиисторијски и антинационални. Управо зато иззнуђено зближавање Београда са Приштином народ доживљава без ентузијазма.

Иако је бескорисно убеђивати у очигледне ствари такве као што је Александра Јоксимовић. Они болују од болести коју Немци веома тачно називају der liberale Gehirnvirus либерални вирус мозга.

Друга је ствар што чак и тешко болесни морају себи да одговоре на питање: да ли ће такав споразум зауставити албанску најезду на Балкану? Или ће, напротив, постати нови катализатор те најезде? Јер ће то бити етапна победа у очима оних који сањају о Великој Албанији. И ко ће допринети тој победи, Београд?

Премда, право речено, ја мислим да се бавимо голом реториком. Као у руској пословици, таквим болесницима макар и колац на глави тесао, они ће наставити са својим послом вестернизације словенског пространства Балкана. Циљ те вестернизације је прост као мукање краве: уништити словенски духовни свет заједно са његовим православљем и претворити Србе у толерасте. А онда, ради с њима шта пожелиш.

У закључку ћу само приметити да се проносе гласине о Хојту Брајану Јиу како он увек захтева да се искључи посета зоолошком врту приликом програма посете. Поготово оних зоо-вртова у којима има мајмуна. Они би га прихватили као свога.

 

61 глас