Медији одани српској влади објавили су да се «Србија примакла ЕУ за још два корака». Ради се томе да су отворена још два преговарачка поглавља о две реформе у Србији – о законодавству у области заштите интелектуалне својине и о довођењу царинске политике РС у склад са правилима Европске царинске уније.

Рекло би се да је и застава у рукама преговарача. Сунце почиње да излази на Западу и то не може да не радује људе којима је дојадило свитање на истоку. Но, да будем искрен, мене је збунило расуђивање председника А. Вучића тим поводом: «Отварање нових поглавља је важна новост за Србију, али је још важније да ми сами водимо непрекидан рад да променимо себе, тада ће и земља постати боља за живот свих грађана».

Генерално је јасан смисао речи председникових: Срби треба да раде на себи по питању самоусавршавања. У супротном – биће им тешко у Европској унији. Једино што није јасно дефинисана мисао – шта заправо Срби треба да промене на себи? Пре свега, такве препоруке стижу током преговора са старијом браћом из Брисела. И мислим да се главне препоруке уопште не огледају у прихватању закона о гејевима и истополним браковима. Тај закон ће бити донет у сваком случају. Он представља само мали део плате за слободу и демократију по Бриселски. Друге жеље ће бити куд и камо озбиљније. На пример, Срби ће морати изградити нов однос према Шиптарима и схватити да је одвајање Косова био природан историјски акт. Зато је потребно братимити се са Шиптарима, организовати фестивале песама и игара, а такође ступити у преговоре о статусу аутономије за југ Србије.

Штавише, Срби морају да схвате да политика САД никада и никоме није донела ништа лоше. Мора се непрекидно поздрављати америчка политика и због тога је неопходно на сваку улицу у сваком српском граду окачити транспаренте «Thank you America!»

Истовремено, у себи треба ревидирати такав атавизам као што је инстиктивна подршка империјалистичкој Русији. Борба са инстиктима – није проста ствар, али ни пут на који ступа српски народ, такође неће бити посут ружама. На крају крајева, треба схватити да су сви ослободилачки ратови на Балкану, које су организовали још руски цареви, а потом и СССР, били усмерени на доминацију и експлоатацију малих народа тог многострадалног полуострва. Послаће одговарајућу појашњавајућу литературу из Брисела и Вашингтона.

Још више недоумица код мене је изавала изјава Јадранке Јоксимовић, министра без портфеља у српској влади, који одговара за преговоре о присаједињењу ЕУ. Она је рекла да «процес евроинтеграција пружа најбоље могућности за спровођење ефикасних реформи у циљу стварања савремене и квалитетне државе, која одговара интересима грађана». Но, да ли због тога што она нема портфеља, или због тога што не зна како стоје ствари са интеграцијама других бивших социјалистичких држава, она није почела да слика «путну карту» тих самих интеграција. Другим речима, Јадранка Јоксимовић би могла једноставно појаснити: ми бирамо пољску варијанту. Или румунску, или мађарску и тако даље. Тада сваки писмени Србин може пронаћи на интернету податке о стању у тој држави и представити себи шта га очекује. На пример, «надмена каста» из Пољске је већ у Хамбургу створила синдикат ђубретара, Летонци и Литванци се користе либералним законодавством Велике Британије и масовно добијају тамо британско држављанство, великодушно остављајући родну груду за размножавање лопуха и чичка. Још занимљивија је судбина Румуна. Бриселски чиновници све до сада нису схватили разлику између Румуна и Цигана и прогоне их са свом строгошћу европских закона. Тако се десило да Румунију до дан данас нису пустили у Шенген, и по Европи скитају румунски илегалци, које Немци, на пример, авионима враћају у завичај.

Међутим, како је говорио један мој познаник, професор московске високошколске установе, Мојисеј Давидович Кац: «Ви Дмитриј не схватате тежњу просвећених људи ка западној култури». Не знам да ли је он данас жив. Било је то давно. Но, последња новост о њему пре неколико година је гласила да Мојисеј Давидович тргује смрдљивим секон-хендом у убогој берлинској радњици.

32 гласa