Војни ­­синдикат Србије (ВСС) дефинитивно је узбуркао јавност. Подељена су мишљења и коментари око протеста који је одржан у недељу 27. новембра у подне. Поставља се питање зашто? Синдикално организовање до данашњих дана је било непознато за српску војску од њеног постојања, и са било ког аспекта гледано то није својствено војсци обзиром на њено специфично устројство и задатке које извршава.

Синдикат у Војсци Србије основан је у јесен 2012. године, а званично регистрован 27.11.2012. године са основним циљем „унапређења и заштите економских, социјалних, радноправних, професионалних, друштвених, културних и других интереса, права и слобода својих чланова“ (подаци са сајта ВСС).

Решење о упису у регистар синдиката издало је Министарство рада, запошљавања и социјалне политике и, коначно, 31.03.2015. године решењем министра одбране Војни синдикат Србије постаје први и једини репрезентативни синдикат у историји Војске Србије (потписао лично министар Гашић – прим. аут). Дакле, ВСС није нелегална организација – напротив, све је у „духу закона“ и по ПС-у (правилу службе). (1*)

Откуда онда толика „халабука“ око протеста, где су са једне стране власт, Министарство одбране и њихови „поштоваоци“, а са друге стране ВСС, чији протест је званично подржао и синдикат полиције, удружење синдиката војних пензионера и још неки други синдикати.

Министарство одбране и Генералштаб тврде да је синдикат исполитизован и да је протест уперен против државе, док ВСС и њихове присталице све те наводе демантују.

Тачно је једино да није било инцидената, да је ВСС изнео проблеме и захтеве, и да је протест протекао у „реду и дисциплини“. Како се ради о војсци, за овај протест председник ВСС Новица Антић донео је „Одлуку о протоколу, реду и дисциплини на јавном окупљању – протесту“ баш као прави командант пред битку. Он је прецизно, војнички и наредбодавно у 15 тачака регулисао радње, поступке и правила понашања учесника протеста како не би дошло до нереда. Протест се одвијао по строго утвђеном протоколу. 

Захтеви који су упућени Министарству одбране су решавање социјалне угрожености припадника војске, а посебно је потенцирано усклађивање плата у складу са законом. Таква ситуација се негативно одражава на борбену готовност Војске Србије. Како рече „командант“ ВСС, ове године, од јануара до данас, Војску Србије напустило је око 1000 професионалних војника, те да је за све то време ратовала не би имала толике губитке. 

Дугогодишње закидање плата, и то до 27% од законом загарантованог, није никаква новост и датира још из периода од последњег рата када војска није више била потребна држави и представљала јој је терет.

Тада, као и данас, власт је за све имала решење само није имала за војску па је систематски закидала на плати, образлажући тиме како војска треба да разуме тешко стање у држави, да штеди и да се солидарише са народом. Војска као дисциплинована организација није се бунила већ је решење тражила линијом „командне одговорности“, а повратни одговор је увек био исти: штедња, недостатак новца, рестрикција и обећања. (2*) 

Уколико би неко решио судским путем да оствари своја права, био би проглашен за неподобну личност и углавном заустављен у напредовању у служби. Тек након пензионисања бивши запослени у војсци су кренули да остварују своја права. Тако је било и са недавним регулисањем пензија које су војни пензионери, судским путем, напокон остварили. А шта је са платама?

Према подацима који се налазе у око 30 хиљада покренутих тужби, стање је још горе него са пензијама. Официру је био загарантован лични доходак не мањи од три, нити већи од пет нето зарада запослених у републици, што је опет било изражено коефицијентом за утврђивање зарада. Тај коефицијенат износио је 3.0 за професионалне војнике, а 2.1 за цивилна лица у војсци. Иако су у војни буџет уплаћивана планирана средства донета одлуком Скупштине за сваку годину, новац за плате одлазио је делом у друге сврхе. Тако је коефицијент усклађености плата официра уместо 3.0 умањиван сваке године. За анализирани период од 5 година (од 2001. до 2005. године по тужби коју је поднео аутор овог текста) износио је: у 2000. години 2,57; у 2001. години 1,72; у 2002. години 1,22; у 2003. години 1,25 и у 2004. години 1,11. Та разлика је била евидентна до 01.01.2008. године, када је на снагу ступио нови Закон о Војсци Србије. 

За период од 01.01.2001. године до 31.07.2005. године официр са чином пуковника био је оштећен за око 2 милиона динара. Тако умањене плате одразиле су се на мање пензије са којима се одлазило на крају војне службе. И ту није крај. Наиме, најновије умањење плата и пензија (од 01.11. 2014. године) је нови атак на стандард војника и пензионера. Многе дискусије су се водиле по медијима око војних пензија, али једно је сигурно: пензија је стечено право и Уставом загарантована категорија а не како ботови са Мегатренда мисле да нам пензије даје држава. (*3) Њена висина је одређена на основу висине издвајања од плате коју је запослени примао у току службе (радног века). Непромишљена одлука ове владе да се умање пензије сигурно ће имати епилог на суду и неко ће морати да је реши у правној држави.

Влада Србије није ништа предузела по питању тужби за мање исплаћене плате запосленима у војсци, али мораће уколико, како тврди, жели у ЕУ. Такав проблем је имала Грчка приликом уласка у ЕУ, па је морала да подигне кредит како би регулисала ову правну ствар. Проблеми се само нагомилавају, док актуелна власт за такво стање оптужује ону предходну и преноси је на следећу власт. 

Проблеми у војсци по питању стандарда су од увек представљали проблем са којим су запослени морали да се боре, посебно у миру. Тако је било од вајкада. У својим мемоарима Војвода Живојин Мишић описује једну епизоду из свог живота када је удавао ћерку. Он каже: „Сви мисле да један ђенерал има довољно за живот, а ја сам морао од пријатеља да позајмим новац како би ћерки обезбедио мираз за удају“.

Међутим, никада у историји Србије није постојао период у коме је војска била толико девастирана као у периоду мандата ове Владе. Толики немар за војску није запамћен, а да је другачије премијер би на чело војске поставио квалификоване људе – од министра војног па до његових сарадника, који би му предложили како да се реши тешко стање у војсци. Полтрони, климачи главом (бициклисти**) и они што говоре по његовој промисли сигурно не могу да реше ове проблеме. 

Зашто је уопште дозвољено да се синдикат у војсци легално региструје, и да као последицу имамо ову бруку и срамоту први пут у историји Србије? Како је дозвољено западним НАТО службама да толико вршљају по војсци и да нам и синдикате организују? Одговор на ово питање је да премијера, а такође и врховног команданта уопште не занима Војска Србије и стање у војсци. Њима је једино битно да имају у свом окружењу „Кобре“ да их чувају, и Гарду за протоколарне радње. Да није тако, било би другачије.

Војсци Србије не требају синдикати, штрајкови и побуне, потребан јој је командант, а то је влада Србије и врховни командант.

Када би политичари знали колико је лако командовати војском, не би себи стварале беспотребне проблеме. Војска је савршена организација која реагује на команде као ауто у вожњи и не трпи импровизације. Оно што су обећали и прописали морају да испуне. Није довољна само вербална подршка, већ се морају учинити конкретни потези. Изјава председника Николића да ће разговарати са министром одбране о протесту ВСС није решење. Уколико он до сада није знао за стање у војсци, неће помоћи ни разговор са министром одбране јер он не сме ништа да учини без премијера. Тај зачарани круг у коме се дају изјаве без покрића не нуди решење већ продужава неизвесност. (4*) 

Напокон се огласио и премијер, да нам саопшти оно што и “врапци на грани“ знају: да Србијом управља ММФ и да нема говора о решавању захтева ВСС-а док нам аршине узима ова злочиначка организација. Само није јасно како то да врховни командант није знао за ове проблеме са ММФ-ом па се преко медија договара са премијером и министром одбране о захтевима ВСС-а. (5*) 

Да ли случајно или не, тек нека симболика протеста постоји: он је одржан испод билборда на коме је написана изрека Војводе Мишића: „Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред“. Из кабинета премијера та парола се лепо види. Можда би понекада могао да је погледа.

Незаинтересованост, демагогија, обећања од стране премијера су резултат онога што смо видели у подне 27. новембра на улицама Београда. Све што смо кроз историју војевања у Србији стицали, уништила нам је једна генерација неспособњаковића и незналица. Они су сами, својим нечињењем, створили синдикат и нису криви актери који су на улице изашли већ они који су им то дозволили. Ни албанска голгота када војска није имала шта да једе није изазвала побуне, дезертерства и штрајкове па се с правом можемо запитати шта нам се ово данас дешава у војсци. 

Очигледно је да данас војска представља терет за државу. Битније од тога је да владајућа елита има армију партиских другова и ботова запослених у државним институцијама и јавном сектору, који ће сутра на изборима предводити гласачку машинерију.

Има једна изрека која се учи у војним школама, а одсликава тај однос политичара према војсци и нажалост је истинита: Када дође до рата напред иде војска која носи највећи терет рата, за њом лиферанти, забушанти, профитери и политичари. Након завршетка рата када се заслуге деле, редослед је обрнут.

Упутнице:

(1*) www.vojnisindikatsrbije.rs/index.php/2015-06-19-10-04-13/2015-06-22-10-49-37

(2*) rs.n1info.com/a210740/Vesti/Vesti/Vojni-sindikat-Srbije-odrzao-protest-odneli-pismo-Nikolicu.html

(3*)www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=11&dd=28&nav_category=11&nav_id=1204056

(4*) rs.sputniknews.com/politika/201611281109031961-vucic-nikolic-vojska/

* „Бисер“ који је изрекао Драгомир Петронијевић члан Градског већа, објављено у литу Политика од 09.01.2015. год. – „Пензионери не плаћају сами, јер им пензије исплаћује држава, а пензије се исплаћују од онога што зараде запослени. Зато доста замене теза“.

За шире информације погледати:

www.politika.rs/scc/clanak/315671/Otpor-beogradskih-penzionera-poskupljenju-prevoza

 

**„бициклиста“ – у жаргону, посебан облик полтрона, онај који клима главом када му шеф нешто нареди а онда „гази“ своје потчињене да би то наређење спровео, као када вози бицикл – прим. аут.

Жарко Пецић – пуковник Војске, пензионисан 2005. године.

25 гласовa