Један од кључних закључака недавно објављене анкете Б92/ЦЕСИД-а гласи: „Више од 55 одсто испитаника верује да је за Србију добро да се традиционално држи Русије и та подршка константно расте“.[i] Главни гласноговорник НАТО у Србији, Јелена Милић, жали се да се „77 одсто младих који су обухваћени студијом ЦЕАС о „Јачању руске меке моћи у Србију“ залаже за увођене руског законодавства у Србију“.[ii] После више од четврт века активног, агресивног, безалтернативног „увоза демократије“ међу Србе, подупретог практично потпуним медијским монополом, про-западним „маршем кроз институције“ и економском доминацијом, добијамо ово. Како сад па то?

Је ли то зато што тврдоглаво, себи у инат и на своју штету, упорно одбијамо да „живимо као сав нормалан свет“? Што смо безнадежни случајеви? Што се не дамо „демократизовати“ или „реформисати“? Што смо суицидни?

Или је можда одговор много једноставнији, а и сувислији: као истински, „едуковани“ и софистицирани потрошачи, уверили смо се да понуђена роба и није неког квалитета.

Неки ће вероватно уложити примедбу: а што не говоримо о „ауторитарној“, „нереформисаној“ Путиновој Русији, него само о „демократском“ Западу, који, зар не знамо, свима жели само добро?

Одговор: зато што, од почетка распада бивше Југославије, Запад овде води главну реч. Монополску. Зато и треба једини да одговара.

Јер, није нам Русија свих ових година држала лекције о томе шта треба да радимо, како да живимо и привређујемо, како да се државно и у сваком другом погледу организујемо, како да се образујемо, како да будемо „толерантни“, како да држимо дијете, како да подижемо децу. Русије, практично, није било. Све је препуштено Западу. Од Карингтонове конференције и „посредовања“ у наводном покушају тражења мирног решења југословенске кризе, Запад, (само)проглашени коначни историјски победник, је био тај који је нудио или наметао стандарде и решења. И делио улоге. Њет Русија. А ни Кина.

Да су играли поштено, отворено и добронамерно, имали су прилику да једном за свагда „преломе“ не само српско, већ и јавно мњење и „умове и срца“ целог региона. Јединствену прилику. Без такмаца, без „кочничара“. И – шта су урадили? Не само да су упрскали ствар, промашили зицер, већ су изгубили кредибилитет, и почели да навлаче све већу омразу на себе. И онда некако дође па скоро духовито када за то покушају да окриве Русију. Или било кога другог.

Имали су прилику, на самом почетку југословенске кризе – да чврсто стану иза међународног права и не дозволе, односно не подрже, једнострано отцепљење од међународно признате државе, што је СФРЈ тада била. А шта су урадили? Подстрекивали су управо то, с тим што се мора истаћи да су Немци били коловође. Може се дискутовати о томе да ли им је то била додељена улога, да ли су им пословично лукави Англоамериканци једноставно дозволили да се истуре и истрче, а да онда они „уберу кајмак“, или су једноставно Англоамери решили да не могу да дозволе Немцима да (поново) воде главну реч, и једноставно ушли у простор који су им Немци онако воловски раскрчили, да случајно не би улетео неко други. Али то је мање битно, битно је да је протагониста овдашње несреће био политички Запад.

Имали су прилику да покажу шта значи „поштено посредовање“, без фаворитизма. Да инсистирају на подједнаким стандардима понашања за све. Али нису. Хрвати су избрисали Србе из свог устава још 1990 – и ником ништа. Хрвати и муслимани противуставно прегласали Србе у Босни и Херцеговини и прогласили независност – и добили подршку. Ругова усмерио шиптарске масе на Косову и Метохији на бојкот свих избора и институција државе – и, добио култни статус наводног „новог Гандија“.

Тако је уништавана Југославија. Тако је сејана нова зла крв. Тако су спречавани покушаји институционалног решавања проблема. И ништа с тим није имала ни Русија, ни Кина, нити било која друга цивилизацијска алтернатива. Све је Запад имао у својим рукама, и све је упрскао. С тим што већини делује као да је намерно упрскао. Да би нас уситнио, посвађао, па онда колонизовао. И шта се то онда променило од времена писања Конрадовог „Срца таме“, осим метода и (нео)колонијалне реторике?

Активно су, потом, омогућили стварање базе за ширење глобалног џихада, прво у БиХ, па онда и на КиМ, што је одлично, између осталих, документовао главни аналитичар америчке Националне агенције за безбедност (НСА), Џон Шиндлер, у књизи „Несвети терор: Босна, Ал Каида и успон глобалног џихада“.

Исценирали су и измислили „геноциде“, надували бројке, а потом све учинили да спрече њихово стварно расветљавање, као на пример у случају Сребренице. Наравно, да се не би открила њихова кључна улога. За ту сврху је, на првом месту, коришћен нови западни изум 1990-из, тзв. хашка правда, односно инструментализација права у политичке сврхе и тотално обесмишљавање концепта и стандарда међународне правде.

Крајем 1990-их, примењена је, у пуној сили, нова концепција „хуманитарне интервенције“, засноване на 1) још бруталнијем гажењу међународног права и голој агресији и 2) безочним медијским манипулацијама или лажима. Тиме су обесмишљени, уз међународно право, и сам појам међународног хуманитаризма, али и концепт „слободних и независних“ медија. А све су ово били стубови западне „меке моћи“, помоћу којих је вршена врло успешна и делотворна пропаганда према становништву на „погрешној страни“ Берлинског зида током Хладног рата. Створено је плодно тле за трајни цинизам и неповерење.

Онда је у октобру 2000, организовањем „обојене револуције“ у Београду, обесмишљен и сам појам „демократизације“. Када се испоставило да је иста дебело плаћена и уновчена, а да је њен главни циљ био прво економско, па онда и свако друго пљачкање и поробљавање. Ни ту Русије нигде није било. Осим, у улози амортизатора/анестезиолога.

Збиља – има ли икаквог места чуђењу западофила и њихових спонзора, осим томе да степен антизападног осећања није још већи? Ако је једна од главних западних лекција које, наводно, треба да усвојимо – преузимање одговорности, ево, нека је примене прво на себи.

Преузмите одговорност. Све сте дебело упрскали. Упропастили. Унаказили. Уништили. И, што је најгоре, не да не показујете ни трунку кајања, већ бисте да пропишете још тог „чудотворног лека“, само у још већим дозама. Или да дигнете све у ваздух, само да случајно неко други не би успео тамо где сте ви тако бедно пали. И онда, после свега, да свалите кривицу на неког другог – на првом месту Русију. Кривица домаћих се подразумева.

Што би рекао Шојић – неће да може. Време је за супституцију увоза једног лошег, штетног, смртоносног западног производа. А до тада га треба обележити онако како се обележавају цигарете. Затим ограничавати и стално смањивати број места где може да се упражњава. До потпуне забране.

[i] www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=04&dd=08&nav_category=11&nav_id=1117536

[ii] www.rtv.rs/sr_ci/politika/jaca-ruski-uticaj-mladi-se-okrecu-nacionalizmu_705463.html

Прочитај без интернета:
43 гласa