Да није наших леђа преко којих се све то одвија, да није хеликоптера који падају и покрајина које нам отимају и дугова који стрмоглаво расту, ова бахатост, ова незапамћена осионост што је Александар Вучић одашиље у безмало сваком јавном иступу, могла би да буде чак и окрепљујући призор.

Погледајте само последичну панику у редовима овдашње анти-Србије. До јуче недодирљиве, а данас преплашене и збуњене. Погледајте, на пример, то очајање и безнађе у које бежећи пред Вучићем запада Б92. Бранкица Станковић смета с новом емисијом? Укинућемо емисију, без бриге! Оља Бећковић узнемирава височанство недељом увече? Оде „Утисак“, као да га никада није ни било! „Кажипрст“ вас напада, кажете? Опростите, премијеру, средићемо и то, само нас прво подсетите, молимо вас, шта то беше „Кажипрст“, ви изгледа боље познајете наш програм него ми сами, морали смо, знате, истовремено да водимо две телевизије а да то, хи-хи, нико не примети, па нисмо стигли баш све да пропратимо… Аха, то је дакле тај „Кажипрст“! У реду, има да га сакријемо у вести, које иначе нико не гледа, решено.

НЕСТАДЕ РАЗМЕТЉИВОСТИ

Погледајте странку која је, у идеолошком смислу, прави наследник некадашњег Савеза комуниста: Демократску странку. Све им се помешало у главама, толико да се председник ДС-а летос заложио за, нећете веровати, српско становиште! А онда је стао да се појашњава и практично извињава, онако како за Бодрум никад није. Недавно им се и Сириза причинила као нешто чему треба тежити; тачније, причинила се Борку Стефановићу; после тога је, изгледа, Борко придодат обезбеђењу Бранкице Станковић, па се у јавности појављује нешто ређе. Чак им одједном смета и најављена продаја „Телекома“, за коју су се здушно залагали док су сами били на власти. Шта ли ће следеће да падне на памет „демократама“ не би ли изгледали као неко ко се од Вучића разликује суштински… или барем речником… или хигијенски… или по фризури… макар по избору одела, ако ништа друго?! Можда да затраже да се најзад истраже несхватљива и нељудска огрешења о правду у случају Брис Татон?

Погледајте Весну Пешић, која је приморала себе да напише да је Београд – леп! Пардон, не леп, него прелеп. Па још и наш! „Да устанемо сви у одбрану Београда, нашег прелепог града“, позива Весна Пешић у чланку „Још једном спаљена земља“, објављеном крајем фебруара на „Пешчанику“. Дирљиво, заиста. Потресан покушај додворавања народу, барем оном у Београду, који је Весни Пешић једино и преостао јер су је Европа и Запад оставили на цедилу, одбијајући да јој пруже подршку у њеној борби против Вучићевог режима. Београд, иначе, није прелеп. Далеко од тога. Због пречестих разарања којима је био изложен у последњих 100 година, али и нестручности и/или лоповлука свих градских власти од 1945. наовамо, није ни могао да буде лепши. Привлачност Београда никада се није огледала у његовом изгледу, већ управо у оном духу – назовимо га бунтовничким – чије су искорењивање Весна Пешић и њени истомишљеници здушно помагали. Зато и најпоноснији Београђани знају да, кад им неко прича да је Београд леп, не треба ништа да му верују.

Погледајте Чедомира Јовановића, који је најзад смислио како да доскочи цензусу, том крвном непријатељу странкама попут његове: преклињањем. Ако довољно често и понизно буде хвалио/молио/кумио Вучића, овај се можда и смилује па га уведе у власт. На неком нивоу. Некако. Договориће се, људи су.

И тако даље. Све оно што се годинама уназад разметљиво китило припадношћу „грађанској Србији“, тој наопако крштеној петој колони, сада стрепи пред Вучићем, или моли стране моћнике да га заштите од Вучића. Сама кукњава и жалопојка, једна јаловија од друге.

ЧЕМУ УВАЖАВАЊЕ?

Тешко је саосећати са таквима. Не само што не знају достојанствено да се држе у невољи, него су се колико јуче и сами наслађивали туђим, далеко озбиљнијим мукама. Силна је и немилосрдна била Бранкица Станковић када се обрушавала на косметске Србе: најугроженијем становништву у Европи и шире, бројала је Бранкица сваку капљицу бензина, али бар да је поштено бројала па ни по јада, но им је приписивала недела и проневере што их починише сецикесе које са Косметом немају ама баш никакве везе. За Бога знала није кад је грмела да су Татона убили не само навијачи (који га иначе пипнули нису), него и Београђани, јербо су наводно немо посматрали како момка линчују: све се то касније испоставило као чиста лаж, али Бранкици Станковић до дана данашњег није пало на памет да се макар извини.

И сад неко треба да је жали? Или Ољу Бећковић, која је ономад, у доба барикада на северу Космета, у емисију довела два српска политичара оданде и затим их два сата, углас са Бошком Јакшићем, нападала и провоцирала и вређала и жигосала, не признајући им ни право да се окупацији и безакоњу уопште супротстављају? Ољу Бећковић која данас и сама, не до краја свесна својих речи, признаје на какву је све цензуру и притиске пристајала, не би ли емисијица текла а платица легала? Треба ли неко да заплаче над тужном судбином Бојана Пајтића, најодговорнијег за својевремено доношење противуставног Статута Војводине, чију је сепаратистичку природу порицао следећим речима: „Па видите да Демократска странка има већину у Скупштини Војводине, зар није то највећа брана против сепаратизма?“ Или Весне Пешић, вајне поборнице демократије, која је за навијаче укључене у насилан петооктобарски преврат изјављивала да су „били величанствени“?

Кад таквима смета нечија бахатост, није немогуће навијати за бахатост. Управо би у томе и требало тражити узроке чудовишно велике подршке, коју је Вучић уживао у једном тренутку. Он је, практично, указао на најсврсисходнији однос према онима који су пристали да раде против свог народа и своје државе. Сада је посве јасно да је грешио свако ко се у прошлости пецао на расправе и надмудривања с њима. Коме је „патриотизам“ позивати НАТО да бомбардује родну земљу, или истрајавати на суманутој и чињеницама обореној причи да је „антихашки лоби“ убио Зорана Ђинђића, или беспоговорно прихватати на лажима и подметањима изграђени мит о „геноциду“ у Сребреници, таквог се нема рашта уважавати. Њега ли уважите као равноправног и достојног саговорника, унизили сте све оно о чему је он изабрао да лаже. Самосатирање „Друге Србије“ пред Вучићем занавек је показало да за такво уважавање не само да нема оправдања, него чак ни потребе.

Само, нема се због чега уважавати ни неко коме сва дрскост ишчезне чим стане наспрам Ангеле Меркел, или Мајкла Кирбија, или Хашима Тачија. А то је опис који у потпуности одговара – Александру Вучићу.

БЕЗ ПРАВА НА ИСТРАЈНОСТ

„Не дам Гашића и Лончара“, грмео је Вучић пре неки дан, упитан ко ће сносити одговорност за пад хеликоптера и погибију седам особа. Касно. Митровицу није требало да даје. „Не дам север Космета“: то је морао да узвикне у Бриселу. А не да, чим се Тачи намршти, подвије реп и утекне за шаховску таблу.

Пошто је тада изабрао да попусти, онда би, ако би желео да буде истрајан, кад истрага о паду хеликоптера дође до Братислава Гашића и Златибора Лончара, министара одбране и здравља, премијер морао поново да поређа шаховске фигуре. Нек` се држи он шаха, а њих двојицу, или кога већ означе као кривца, нека хапсе.

Али, Вучић нема слободу да буде истрајан. Сам се одрекао те слободе, вероватно и пре, али најкасније августа 2012. године, оном злогласном понудом Милици Делевић да преузме место министра спољних послова. Већ је та понуда наговестила на какве је све договоре са ђаволом Вучић спреман зарад краткорочних циљева које његово површно схватање политике једино и препознаје. Милици Делевић, жени до гуше умешаној у злочин против државе и народа којем се тепа „евроинтеграције“, нудити да дође на чело српске дипломатије – то никако није могао неко ко је збиља осион и бахат, већ само неко ко је понизан и снисходљив.

Много се пута од тада Вучићева снисходљивост потврдила. Према сваком кога његово површно схватање политике оцени као јачег, Вучић је мањи од маковог зрна. Такав је према Ангели Меркел, којој се, као и целом немачком народу, преко оног грозоморног летошњег чланка у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ извињавао што су нас клали. Такав је према пословично неосетљивом Мајклу Кирбију, правом колонијалном управнику, кога је, док нам је јесенас неотесано држао лекције о томе кога би Србија требало да гости на војној паради а кога не, срамотно називао „озбиљним пријатељем Србије“. Такав је био и према албанском премијеру Едију Рами, којег је за увредљиве изјаве о Косову* „казнио“ тако што му је сутрадан омогућио да вршља како му се прохте по запаљивом југу Србије.

Понизно послушан био је и када је не часећи ни часа објавио да прихвата уцену Европске уније и обуставља сву могућу помоћ државе привредницима који би, разумно и природно, искористили простор на руском тржишту упражњен санкцијама Запада. Исто и када је отрчао на устоличење Колинде Грабар Китаровић, поносећи се оним чега би се паметан стидео: да смо ми Хрватима увек били бољи пријатељи него они нама. А нарочито када је, у пару са Ивицом Дачићем, север Косова надлежност по надлежност предавао приштинским терористима, кршећи успут Устав у мери која не оставља простор за сумњу да је реч о велеиздаји.

Да не помињемо колико је услужан чак и спрам појединих делова „Друге Србије“. Како је кренуо да их удомљава (Ивана Тасовца, Горана Весића, Ласла Блашковића, Јелену Триван, Предрага Сарапу, између осталих), испада да му незбринуте остадоше још само Наташа Кандић и Соња Бисерко.

БРАТ СРЂА И БРАТ ЂИЛАС

Сви ови примери, као и многи други случајеви Вучићевог јавног срамоћења, говоре да су његова вајна чврстина и дрскост у ствари папирне грађе. Вучић је безобразан само према онима који су тренутно слабији од њега. Пред јачима се, пак, простире као тепих.

Данашња Србија је слуђена јавном позорницом, скројеном тако да Алистер Кембел овде нема шта да ради, већ само да хвата белешке. Таквој Србији овакав Вучић неизоставно наноси штету, ништа мању од оне коју је за собом оставио ретко погубни Борис Тадић. У извесном смислу Вучић је чак и штетнији, управо због његове климаве уверености да, пошто може да подвикне овамо или онамо, он у ствари влада ситуацијом, а не она њиме.

Ту увереност Вучић дели са још неким, старосно и завичајно блиским мешетарима, попут Срђе „Канваса“ Поповића или Драгана Ђиласа. Реч је о људима стасалим на два културна ругла, која су у садејству напросто разорна: титоизму и рокенролу. Прво ругло усадило им је подмуклост, друго обест. Титоисти су их научили да светом влада не закон јачег него свирепијег, а рокенрол како да сопствену свирепост прикрију галамом. Они зато ништа не знају да направе, али све хоће да униште. Свет такве штеточине још није видео, па онда и не чуди што је, примера ради, амерички Стејт департмент заљубљен у Срђу Поповића од како је у њему открио савршено оружје за подривање других држава. (Да малопре поменута блискост, иначе, није само начелна, види се и по томе што за „Канвасовце“ изгледа не важи закон о забрани учешћа у револуцијама у иностранству, док Ђилас никако да буде суочен са одговорношћу за Мост на Ади, коју му је СНС непрестано набијао на нос док је био у опозицији.)

Одатле потиче Вучићева варљива бахатост. Тачније, његова потреба да се иживљава над слабијима, којом скреће пажњу са сопствене спремности да робује јачима. Оба су била видљива и у његовој скандалозној изјави о одговорности за пад хеликоптера: он „не да“ Гашића и Лончара тако што их именује пре него што их је ико и поменуо, а затим у своје наводне штићенике додаје и Предрага Бандића, који у војним круговима важи за главног америчког штићеника. Рачуница је јасна: помињањем Бандића, Вучић у помоћ призива Американце, јер им јавља да ће и њихов човек бити угрожен уколико се афера одмота до краја. Толико је он јак и моћан – таман колико га штите Американци или Немци или остали његови „партнери и пријатељи“.

Када се све ово има у виду, Вучић делује сасвим другачије него на почетку приче. Његова „дрскост“ очигледно оставља без одбране до скоро недодирљиве „другосрбијанце“, као и његове непосредне послушнике, али никога другог. И то говори све што је потребно знати и о једнима, и о другима, и о њему самом.

Онима осталима, који су прегрмели ратове, усташке каме и шиптарске чакије, НАТО бомбе, санкције, инфлације, транзиције, сребреничке резолуције, извињења Хрватима, приватизације, докапитализације, Солане, Кацине и остале елементарне непогоде, а да нису поклекли – то сазнање, да наспрам њих стоје све сами кукавци, почев од Вучића па преко свих који од њега дрхте, стварно може да буде окрепљујуће.

51 глас