Хајде да се не играмо скривалица. Када нам Александар Вучић саопштава да га руше „стране службе“, он несумњиво говори о оним истим службама које су му омогућиле да дође управо на место са којег га сада руше. То су западне службе.

С тим знањем, питамо – а зашто би то требало да нас се тиче? Зашто треба да будемо забринути над судбином Александра Вучића, човека којег са власти руше оне исте стране службе које су га ту и довеле? Зашто би требало да се анимирамо, да се дигнемо да би спасли Александра Вучића од оних који су га и створили?

То није само реторичко питање. Оно се, хтели-не-хтели, тиче и Србије.

Треба ли да ликујемо? На емотивном плану – вероватно. На државном плану? Сложеније питање.

Знамо сигурно да западне службе не руше Вучића да би довеле неког ко ће бити бољи за Србију. Чак би могли да легитимно закључимо да га руше да би довели некога ко би био (још) гори по Србију.

Али – да ли то аутоматски значи да би требало да подржимо Вучића? Да би требало да се, као противници западног мешања у наше послове, определимо за мање од два зла?

Прво, нисмо сигурни да западни странци желе да уклоне Вучића са власти. Може бити да само желе да га ослабе, и још више дисциплинују, да буде онолико послушан колико је био на самом почетку. Јер, био им је доста добар до сада. Подржао је Бриселски споразум и верно га спроводи. Не одступа од политике „ЕУ нема алтернативу“. Марљиво спроводи споразум са ММФ-ом. Развија стране фирме уместо домаћих. Све тешње сарађује са Нато. Не подстиче домаће фирме да заузму простор на руском тржишту које су напустиле западне фирме због идиотских санкција против Русије. Укида све државне медије. Да не би отворио српско тржиште Русима или Кинезима, отвара га Арапима, главним извршиоцима англо-америчких прљавих послова.

Тешко ће бити наћи тако верног слугу, са тако великом подршком у бирачком телу. Ако, пак, Запад буде тражио још вернијег слугу, попут нпр. Чеде или Тадића – то би усталасало већински про-руско јавно мњење у Србији више него што би Запад вероватно хтео. Можда би тај двојац одрадио пар корисних ствари – али би њихова отворена русофобија и натофилство брзо омогућили хомогенизацију патриотских, про-руских снага, што би онда темељно угрозило целокупни петооктобарски поредак у Србији.

Да ли Запад то жели? Тешко. Зато ће пре бити да Запад Вучића само жели да ослаби. А то није нешто због чега би просечни, патриотски грађанин Србије требало да гине.

Да ли, пак, просечни патриотски грађанин Србије треба да се забрине због дестабилизације општих прилика која би могла да уследи ако би Вучић био дестабилизован?

Опет, све зависи од алтернатива. Ако треба да бира између даље распродаје земље, уз наставак горе-описане Вучићеве политике максималног удовољавања западним интересима, и дестабилизације – просечни патриотски грађанин Србије ће вероватно остати пасиван или незаинтересован. Не гине се ни за једну ни за другу опцију. Напротив, чека се нека боља прилика за акцију или опредељивање.

Дакле, када Александар Вучић упути поруку нацији да га „стране службе“ руше, да би изазвао неке шире симпатије, он би морао нацији да понуди нешто конкретније. Нешто чега до сада није било.

Нека не прода Телеком. Нека одустане од Бриселског споразума, за шта има више него довољно аргумената. Нека прихвати руске понуде које су на столу – од економских улагања до јачања војске. Нека спречи примену ССП-а, по којој би странцима било могуће да купују земљиште у Србији од септембра 2017. године. Нека не дозволи велики улазак арапског капитала у земљу. Нека врати војни рок. Нека створи државну новинску агенцију која ће заменити Танјуг, ако већ Танјуг неће да спасе.

Ако ништа од тога не уради – нека онда он, или неко његов одговори на само једно питање: зашто је важно да Вучић остане на власти?

Нису ствари толико тешке колико би владајући политички естаблишмент хтео да представи. Српска јавност – у свим српским земљама – је већински про-руска. Ако би Вучић направио јавни и отворени заокрет ка Русији, на основу врло чврстих и необоривих аругмената да Запад директно ради Србији о глави, јавност би стала уз њега. Чак и у оваквом медијском амбијенту. Народ би га штитио од одмазде. Односно, довољно велика маса народа.

Сва досадашња непочинства била би опроштена, или бар стављена у други план.

Али – то Вучић сигурно зна. Није му потребно да му то неко каже, или да исто негде, можда и овде – прочита. А зна се да је Вучић, ако је ишта, прагматичан и властољубив политичар. Према томе – питање које ваља поставити је: шта то спречава Вучића да делује у складу са сопственим највишим политичким интересом, и отворено стане на страну већинског народног осећања?

Постоје само пар одговора:

- Обичан страх од ризика и неизвесности,

- Суштинска неискреност.

Ако је по среди оно прво – онда ће Вучић једноставно морати да тај страх превазиђе, да се сети Рузвелтових чувених речи: „Све чега треба да се плашимо је сам страх“. Иначе није државник, а ни политичар од формата.

Ако је по среди оно друго – онда је једноставно неопходно почети већ сад размишљати о пост-вучићевској будућности, и не обазирати се превише на јавне политичке сукобе+, не разбијати главу око тога да ли је бољи Вучић или Пајтић или Стефановић – јер су, суштински, сви исти.

Кад се све сабере и одузме – Вучић ће морати да понуди или уради нешто конкретно, нешто што је очигледно у националном интересу. Ако то не уради, а већ је набројено нешто од тога што би могао да уради, онда се за њега једноставно не вреди борити, нити бринути око тога да ли му и које „стране службе“ раде о глави.

Уосталом, да ли је овакво резоновање у супротности са протестантском етиком?

Прочитај без интернета:
81 глас