Тешко је било гледати РТС-ово десетоминутно директно укључење из Берлина и Вучићево падање у транс што га је Ангела Меркел примила, што је толико пута похвалила и њега и Србију, што је тоооолико времена посветила њему, премијеру једне тако мале земљице, како увек и често воли да истакне, у односу на моћну Немачку, што га је охрабрила да што пре подели ту своју псећу радост са грађанима Србије, иако би она с њим још сааатима причала, али, ето, она, ипак, зна шта је најбоље за њега и за малу безначајну Србијицу. Вучићево лице се пред камером државне телевизије просто изобличило од слугерањског усхићења које је очигледно доживео због сусрета са мамом Меркел, с којом се, наравно, слаже у свему, укључујући и њеном мигрантском политиком због које јој је стрмоглаво пала популарност у Немачкој и остатку нормалне Европе.

Ипак – да ли је то било веће понижење од оног које нам је Вучић приуштио пре који дан, кад је председник Албаније – земље у којој Срби немају права ни да се тако званично изјасне, ни да врате своја изворна презимена која су насилно албанизирана – опуштено ушетао на југ Србије међу „своје“, без присуства било каквих обележја државе Србије, чисто да провери да ли будуће топовско месо замишљене Велике Албаније добија све што му припада по највишим светским стандардима заштита мањина, у наводно грађанској Србији.

И да ли је то понижење било мање од оног из 2014. кад је Вучић пустио Едија Раму да и сам оде међу те исте „своје“ и запрети да неће допустити њихову „асимилацију“ (ваљда попут оне на коју су Срби у Албанији приморани), пошто је претходно Вучићу у Београду очински саветовао да призна наркотерористичку наказу „Косово“. Као што је то поново урадио и прошле јесени.

Или од оног кад су шиптарски дрипци без по муке лансирали дрон са албанском заставом изнад Партизановог стадиона и после некажњено отишли, као по договору са „српским“ структурама. Или од Вучићевог легитимисања Тачија и потоњег спавања на поду у Бриселу док се „одлучно борио“ да Србији дарује први Бриселски споразум, који захтева гашење преосталих државних институција и одбрамбених механизама на Косову и Метохији. Или…

Наратив који ово беспризорно разарање националног духа и поноса правда је тај да, ето, Вучић све то трпи да би Србији било боље сутра. Једино што никако да чујемо зашто тачно то он мора да трпи. Је ли нпр. Додик то мора исто да „трпи“ да би Републици Српској било боље сутра? Наравно да не. Додик се понаша пристојно, али мушки и отресито према сваком ко испољава непријатељске или агресивне намере.

И то је једини смисао у којем Додик „руши“ Вучића – што показује како се може и мора радити и понашати ако заступаш српски народ и државу, чак и кад располажеш са много мање људства, територије, новца и суверенитета. Додик „руши“ Вучића једино тако што показује да је могуће одржати достојанство и дух чак и кад си у скоро немогућем положају.

Уосталом, које се то „боље сутра“ Србији смеши у Вучићевој визији? У виду раја за „стране инвеститоре“ унутар пакла за ниско плаћене домаће раднике? Препуштања пољопривреде тајкунима и странцима? Продаје ПКБ-а? Давања концесије за профитабилни аеродром Никола Тесла, пошто су Срби неспособни да сами уложе профите у његов даљи развој? Хоће ли то Мигови да бране, колонију лишену садржаја?

Вучић намирује своје приватне дугове на рачун српског националног достојанства. Очигледно је дужан и Немцима и Албанцима (и ко зна коме све још). Иако су они, на националном нивоу, дужни нама. Немци су водили крваво коло растурања Југославије, и потоње немилосрдне, нацистичке сатанизације Срба. Користили су и користе терористе против нас. Користили су НАТО агресију да би легитимисали обнову свог империјализма замотаног у обланде „хуманитаризма“ и „ширења европских вредности“. Оно што су уложили у петооктобарску Србију, то им се вишеструко враћа. А у ствари нам дугују огромну ратну одштету.

Као и Албанија, чија је регуларна војска починила агресију на нашу територију током те исте НАТО агресије, чија је територија служила као једна од база за агресију, као камп за терористе, као забран за „жуту кућу“.

То је та болесно изврнута реалност у коју нас колективно гура Вучић док социјализује своје приватне дугове. Национално колективно несвесно добро зна истину – као што је зна подсвест сваког човека. Вучићев задатак је да ту дубоко спознату истину јавно, што чешће и гласније негира, да убеђује да је црно у ствари бело, да је ђаво анђео. Зато је атмосфера у Србији постала овако напета, шизофрена, психотична, зато насловнице таблоида изгледају овако како изгледају. Силује се истина а с њом и реалност. О националном духу да и не говоримо. Што такође, очигледно, спада у задужења која је Вучић преузео – „промена свести“.

Никада се не може Србија обновити тако што се свесно понижава. Обнова долази од духа, не од материје.

Не би Прелетачевић нашао овако плодно тле у земљи у успону, већ само у земљи у којој је толико тога обесмишљено и обезвређено. Са врха.

Оно што је најопасније – нису без основе упозорења да би сорошоиди и клинтонистички остаци овде желели хаос, и да активно раде на томе. Њима се треба и мора супротставити. Али, ако не дај Боже загусти – хоће ли овако вођена држава бити у стању да мобилише оне који су једини у стању да је одбране?

Прочитај без интернета:
90 гласовa