… викао је пастир. А када је курјак стварно дошао, пастиру већ нико није веровао.

Атентат на премијера озбиљна је ствар. То увек показује слабост званичне државе, не само слабост актуелне власти. Али, ако претходно имате пролиферацију лажних „државних удара“ – ко ће вам поверовати уколико се напад збиља деси?

У овом тренутку још се не зна да ли је у питању стварна претња или тек још једна спин представа. Но, прилике после овога, вероватно, више неће бити исте. Ако је атентат стваран, то ће повећати Вучићеву нервозу, напетост, па и агресивност. Ако пак није, онда је могуће да се нешто спрема, чим је таква представа уприличена.

Премијер новинарима: „Да бисте разумели колико нама оде – милијарду (евра)! Колико дамо укупно за социјалу? (пита Вулина). Сто четрдесет три милијарде (динара) ми дајемо за социјалу! Процентуално, дајемо више него било која друга земља. (…) Знате како то изгледа? Ја сам, кол`ко година већ имам, толико матор, имам двоје деце, социјални случај, узмем по 4.000, 4.500 динара на по дете, то је 9000, 10.000, 11.000… овако! – ето мени минималне плате. Па што ја да идем онда да радим. Знате колико је таквих случајева? Је л’ знате да се и на по дете добија новац? Не знате? Зато што вам то нико никад није рекао! Е, ја вам то сад кажем. Па бесплатни оброци, па све друге ствари које иду. И тиме дате минималну зараду, која није зарађена. Поклонили сте новац – незарађено!“.

Ове бројке о социјали већ су критиковане као непоуздане. Јер, ако на 120 хиљада корисника социјалне помоћи поделимо наведених 143 милијарде, добија се 99.000 по кориснику – очигледно нетачно. Али, пустимо бројке. Уочимо начин и тон којим су оне изречене у овом обраћању, карактеристичном за нашег премијера.

Примећујете ли вишак срдње, осорности и брецања код председника владе? Он је, најпре, љут што Србија даје „милијарду евра“ за социјалу; па је љут на новинаре што то не знају („Је л’ знате…? Не знате!“); па је љут на ранију власт што то већ није рекла новинарима („Зато што вам то нико никад није рекао! Е, ја вам то сад кажем“) – успут инсинуирајући да је то, ваљда, зато што претходна власт није смела, док се он не боји да то изјави („Е, ја вам то сад кажем“); и наравно, премијер је љут – али много је љут – на сиромашне што узимају „4.000, 4.500, 9000, 10.000, 11.000…“.

Ту је, наравно, и конфузија у реченицама које почињу и прекидају се тако да њихов смисао није лако пратити – при чему је све зачињено још и сипањем разних и све већих цифара. На крају, слушалац остаје збуњен не само тиме што му није јасно шта тачно говорник хоће да саопшти, већ и што му је тешко да разуме зашто се тачно говорник срди. Но, да је говорник љут и да непрестано подиже глас – то је основни утисак који овакав дискурс оставља на просечног гледаоца. При чему је још гледалац на крају срећан што он лично није тај који је љутитом говорнику за нешто крив.

Уколико се сада вратимо на причу о атентату, можемо се запитати – хоће ли после Јајинаца премијер да буде још нервознији, љући, конфузнији? На конференцији за штампу, у недељу, 30. октобра, он је, очигледно, суспрегао своју уобичајену љутњу и оставио утисак да не паничи. И то је сјајно. Али, он није ни морао да паничи. Љутили су се и паничили други.

„Вучић смета многима у свету“ (Ивица Дачић); „Толики арсенал је виђен само у рату – неко је намеравао да га употреби против Вучића“ (Драган Марковић Палма); „То оружје сигурно није сакривено да би се мрави играли с њим“ (Расим Љајић); „Атентат су спремали противници модернизације Србије“ (Милош Вучевић); „Убиством премиjера Србиjа би потонула у потпуни хаос“ (Aлександар Вулин); „Ово је била клопка за премијера и озбиљан изазов по безбедност државе“ (Дејан Вук Станковић), итд.

Уз то, имајмо на уму да се прича о атентату дешава одмах после афере с наводним покушајем државног удара у Црној Гори. При томе је још и лично српски премијер открио јавности да је и код нас ухваћена „криминална организација“ са „елементима иностраности“ која је радила против Ђукановића. Вучић је, такође, на истој конференцији за штампу информисао јавност да је неименовани високи функционер Управе криминалистичке полиције (УКП) одавао поверљиве податке. Сутрадан је министар полиције прецизирао како је дотични „дуже време сарађивао са обавештајцима једне западне службе“. На крају је провладин Информер „високог функционера УКП“ идентификовао као Вељка Попару, а „једну западну службу“ као ЦИА-у.

Ипак, већ сутрадан спинована је афера „протеривања руских шпијуна преко Патрушева“. Афера је пласирана преко другосрбијанског Данаса. „Неколико руских држављана протерано је из Србије, због учешћа у припремама терористичких акција у Црној Гори, сазнаје Данас у круговима блиским врху власти у Србији“, стајало је у поднаслову вести. Лист је, такође, пренео и „спекулације да је јуче у Београду боравио секретар руског Савета безбедности Николај Патрушев, како би одвео протеране“. Исту причу затим је поновио и московски дневник Комерсант (српски превод овде), назвавши је „скандалом без преседана у постсовјетској историји“. На концу се ова измишљотина вратила у Србију у стилу: „Ето, и Руси су потврдили да је Патрушев загладио проблем“.

Но, Данас је, као што се убрзо испоставило, био злоупотребљен од неког из „кругова блиских врху власти у Србији“ за пласман дезинформације. А дописник московског листа, иначе Ђукановићев симпатизер, ту „вест“ је не само пренео, већ ју је још и додатно накитио. Типична „спиногена“ грудва снега, која је гурнута низ падину да се котрља и да што више нараста…

Наравно да је и афера „ухватили смо анти-Ђукановићеве терористе“, због неубедљивости читаве конструкције, такође убрзо била подвргнута разорној критици („О полицијским панталонама, дечијим радио-везама и МИ-6“). Иза свега је, још једном, лако препозната стара и дубока интересна повезаност која постоји између Ђукановића и Вучића („Суботић као `покровитељ` Вучићеве и Ђукановићеве везе“).

Но, ко ће још од обичних читалаца и гледалаца у Србији, засутих лавином шпијунско-атенаторских (дез)информација, пронаћи времена и снаге да копа по интернету и да покуша да разабере шта је истина, а шта не.

Ипак, ако је тачно да иза свега стоји мастермајнд Беба Поповић, мора се признати да је операција залуђивања јавности одлично изведена. Јер, пазите: преко Информера патриотском делу премијерових симпатизера пласирана је вест о ухваћеном агенту ЦИА-е; а преко Данаса еврофилском делу публике саопштена је (дез)информација о протеривању руских шпијуна. И онда је, као шлаг на торту, дошла још и – зоља из Јајинаца!

Мало ко ће од те публике, нажалост, да примети да у Подгорици имамо атентаторе без оружја, а у Београду оружје без атентатора. Одвећ необично. Но шта се стварно дешава, открићемо врло брзо. Подгорици су терористи били потребни због избора. Чему би само, питам се, требало да послуже атентатори у Јајинцима?

Прочитај без интернета:
58 гласовa