У главном граду Републике Албаније, Тирани, пре који дан је одржано четвородневно пролећно заседање „Парламентарне скупштине НАТО“[i], на којем је, као придружена чланица (иако наше власти тај статус ради јавности називају „посматрач“) учествовала и скупштинска делегација Србије. Стари-нови парламентарци који су, предвођени шефом делегације Драганом Шормазом, својим учешћем дали пуни допринос и, наравно, легитимитет веома оштрој антируској агенди која је усвојена на скупу, као и у разматрању бројних других питања на фону одавно пројектованих глобалистичких циљева. 

О срамном учешћу српске делегације на самиту Парламентарне скупштине НАТО, на којем је Руска Федерација по први пута у изузетно оштрој форми била у улози и дословно таргетованог циља, аутор је подробније писао у недавном тексту „Председник Србије и НАТО-ЕУ наравоученије“.[ii]

А о каквом се скупу радило и са којим то државама Србија гради чврсте евроатлантске везе, или, да будемо у складу на глобалистичким новоговором – партнерске везе на евроатлантским вредностима – најбоље сведочи промотивни ТВ спот који је од стране НАТО одељења за јавну дипломатију урађен пре почетка пролећног заседања у сврху популарисања домаћина – Албаније, као чланице НАТО, али и савеза у целини.

Једна секвенца у том споту заслужује нашу посебну пажњу и то је део када се познати албански политичар, Пандељи Мајко, шеф парламентарне делегације Албаније на заседању, захваљује западним силама на промовисању Албаније, и осврће на рат 1999. године изговоривши дословно: „…људи у Албанији никада неће заборавити и увек ће бити захвални за улогу (западних – прим. аут.) медија у ослобађању од геноцида и етничког чишћења на овим просторима…“ 

www.youtube.com/watch?v=NWW1A1pT8P4 (секвенца на 1:30)

Но, пре него размотримо достигнућа наведеног заседања држава чланица НАТО, али и чланица програма „Партнерство за мир“, да консултујемо НАТО „уџбенике“ и упознамо читалаштво о ком је заправо Северноатлантском форуму реч. У приручнику „International and Security Affairs Centre – ISAC Fond“[iii], у којем је на основу оригиналних НАТО извора сублимирана суштина: организације, циљева и начина деловања Алијансе као политичког и војног савеза, што укључује и НАТО програм „Партнерство за мир“, стоји следеће:

„Парламентарна скупштина НАТО (NATO Parliamentary Assembly, NATO PA) је међупарламентарни форум држава чланица НАТО, који окупља европске и северноамеричке (САД и Канада) законодавце, у циљу разматрања питања од заједничког интереса. Парламентарна скупштина НАТО је потпуно независна институција у односу на Алијансу, и представља неформалну везу између националних парламената и НАТО. Парламентарна скупштина НАТО има и интензивне контакте са парламентима држава које учествују у програму Партнерство за мир, а те државе са своје стране, учествују као придружене чланице, и у активностима Парламентарне скупштине НАТО.“

Е, сада, уколико неко верује да је ова интерпарламентарна дружина скупљена с брда с дола, онако, добровољачки, да је оличење суве демократије и слободе мишљења, и посебно, да је „потпуно независна институција у односу на Алијансу“, те да као таква „представља неформалну везу између националних парламената“, њему на слободну вољу и можемо да честитамо изворну наивност.

У прилог наведеном ево шта констатује и којим тоном, потпуно јавно и без трунке задршке, у виду својеврсног налога Савету НАТО, Мајкл Р. Тарнер, амерички конгресмен и председник Парламентарне скупштине: „НАТО мора да покаже јасну одлучност поводом повећане војне агресивност Русије, као и већу спремност да на Самиту у јулу, у Варшави, подједнако подели терет одбране. Ми смо сада у потпуно другачијем односу са Русијом, која се изјаснила као противник НАТО“. Додајући како „НАТО мора да се врати себи“, посебно је истакао „да дијалог мора да се води у правцу афирмисања потребе за колективном одбраном, укључујући и нуклеарно одвраћање“.

CjsHzWQWYAA23nU

Он је позвао челнике Алијансе да увере својих 28 чланица, али и остале евроатлантске партнере и савезнике, да ће бити увећано присуство НАТО снага у источној Европи, у близини руске границе, како би се гарантовала безбедност балтичким али и осталим државама у том делу света, коме, како је иначе преовладавао став током заседања, прети опасност од све агресивније Русије.

Мајкл Тарнер, као председник Парламентарне скупштине НАТО, и шеф албанске делегације домаћин сесије у Тирани, Пандељи Мајко, заједнички су поздравили одлуку НАТО-а о покретању процедуре учлањења Црне Горе као 29. члана Алијансе, упутивши позив чланицама да убрзају ратификацију потписаног Протокола о учлањењу.

Истакнуто је да ће се предстојећи Самит НАТО на нивоу шефова држава и влада, који ће се одржати у Варшави у јулу, фокусирати на још једном од важнијих циљева, а то је да европски савезници повећају своје трошкове одбране, онако како су то већ учиниле САД. Тако да поред садашњих пет европских држава чланица Алијансе, које су повећале своје војне буџете на два одсто БДП, тај ниво достигну и све остале чланице, онако како је договорено на претходном Самиту у Велсу 2014. године. 

Посебну пажњу учесника скупа је изазвало обраћање Александра Вершбоуа, заменика генералног секретара НАТО, који је замењивао одсутног Јенса Столтеберга. Толико о томе како НАТО и Парламентарна скупштина и немају формално додирне тачке, те како је реч о независном форму параламентараца.

Други човек Алијансе је врло детаљно тумачио актуелну безбедносну ситуацију у свету, потенцирајући да се Алијанса суочава за озбиљним геополитичким проблемима, који ће бити тема самита у Варшави. Нагласио је да ће се скуп одржати у „критичном тренутку у времену када се наша безбедност и наше вредности суочавају са значајним изазовима са Југа и Истока“, истичући да је „у последњих неколико година Русија илегално припојила Крим и наставила агресију у источној Украјини“ те да је „значајно изградила своје војне снаге на Баренцовом мору и на Балтику, све до Црног мора и источног Медитерана“.

Посебно је било интересантно излагање Лорда Џоплина, представника В. Британије и известиоца заседања о Украјини, које најверније одсликава погледе Запада на Русију и њене савезнике. Он је истакао да се Украјина суочава са „тешким задацима испуњавања обећања Еуромајдан револуције (како је дословно изјавио), док истовремено покушава да одбаци руску агресију“. С тим у вези је нагласио да је подршка евроатлантске заједнице од посебног значаја, да се мора даље радити на споразуму „Минск II“, иако, како је констатовао „Русија непрестано крши тај споразум и интензивно пружа подршку сепаратистима који дестабилизују остатак Украјине“.

Лорд Џоплин је осудио „масовно кршење људских права на окупираном Криму“ и посебно „недавни талас репресије над заједницом кримских Татара“, одашиљући поруку да „окупација и анексија тог дела Украјине никада неће бити призната“, те да у вези са свим наведеним „санкције према Русији морају остати на снази, све док она не промени своје агресивно понашање“.

За тренутак застанимо и запитајмо се због чега оваква реторика наших западних „пријатеља и савезника“, како то редовно истичу премијер и председник Србије, не само да изостаје у случају Косова и Метохије, већ је управо обрнута. Када смо из њихових, евроатлантских уста чули термине – окупација и анексија Космета? 

На пролећном заседању Парламентарне скупштине НАТО у Тирани, након четвородневног заседања, што на пленарним седницама, што по одборима, усвојен је званичан документ под називом „Декларација 428“.[iv]

Управо ту је сублимирано све оно што се дешавало на скупу у албанској престоници, а што је битно за предстојећи период. Из документа се могу веома јасно видети правци деловања Северноатлантске алијансе. Декларација нам недвосмислено сведочи о агресивним намерама западних сила (у садејству неоколонизованих „партнера“), које се вештом заменом теза импутирају Русији. Па да видимо укратко како то изгледа у најважнијим тачкама.

У уводу Декларације се позивају шефови држава и влада да се на јулском Самиту Алијансе у Варшави суоче са најновијим изазовима и приступе решавању истих. А затим се констатује, како је у протекле две године стратешко окружење доживело велики заокрет „зато што је Русија извршила агресију на Украјину, незаконито анектирала Крим и наставила даљу илегалну окупацију грузијских региона Абхазије и Јужне Осетије“. 

Истиче се у вези са тим „жаљење“ што су таквим понашањем Русије угрожени сви напори о дијалогу и мирном решавању проблема, на којима је рађено пуне две и по деценије, чиме су анулирани постигнути резултати. 

(Напред наведени закључци веома су битни пре свега за оне српске аналитичаре и геополитичке кругове који се и даље заносе испразним причама о некаквом чланству Руске Федерације у НАТО програму „Партнерство за мир“, што је главна ударна тачка у оправдавању српског чланства у том подмуклом програму, којим је уништен систем одбране и Војска Србије, односно, оно што је преостало а „реформисано“, потпуно је уподобљено интересима и циљевима Алијансе). 

Наравно, у једном од закључака се предлаже да се занове контакти са Русијом и миран дилајог у оквиру „Савета НАТО-Русија“ (равноправна сарадња од 2002. године практично на маргинама односно ван НАТО програма Партнерство за мир), али, лукаво, а како би другачије, потенцира „руско кршење одредби тог споразума“, те се сходно томе потенцира обавеза поштовања истих, како би дијалог поново заживео.

У даљем тексту Декларације се захтева од Савета НАТО да се поштује основна мисија Алијансе – колективна одбрана чланица и савезница регулисана „темељним принципима“ садржавним у члану 5. Вашингтонског уговора. Те се у вези са тим „са жаљењем“ констатује како „руска употреба силе против својих суседа и покушаји застрашивања савезника нису оставили НАТО-у друге изборе, већ да размотри све расположиве могућности за одбрану својих чланица и адекватне и пропорционалне одговоре на потенцијалне претње.“ 

Ово је вероватно и најважнији закључак којим се јасно сугерише да до сукоба са Русијом може доћи врло лако, те је у складу са тим потребно предузети посебне мере. Наравно, за оне који имају бар мало аналитичарског дара лако је уочити како се сукоб, тачније непосредан повод за избијање оружаних размирица без проблема може пронаћи, односно, НАТО речником дефинисано – генерисати или произвести. Уколико некоме није и даље јасно, треба ли у вези са тим подсећати на поводе почетка Првог или Другог светског рата, а у недавној, на жалост, нашој историји, на случајеве „Маркале“ и „Рачак“?

Један не мали део „Декларације 428“ посвећен је, како је и ред, ситуацији на Блиском истоку и на северу Африке, где је недвосмислено предочено како ће се Алијанса интензивније у наредном периоду ангажовати на решавању и тих проблема (које је, као што је општепознато, плански и циљано изазвала).

У вези са тим се врло детаљно тумачи ситуација – обратимо пажњу на ком потезу – од Либије, Ирака и Сирије, па све до Авганистана, Пакистана и Гвинеје. Наравно, једно од тежишта је и такозвана Исламска држава, у вези са чим се захтева озбиљније „деловање западне коалиције на терену“, како би се та екстремистичка творевина, наводно, уништила.

У склопу тога се разматра и такозвана избегличка криза (дириговани процес западних сила ради дестабилизације европског континента и стварања контролисаног хаоса) те се поводом тог проблема даје пуна подршка, а коме би другом него властитом чеду – Европској унији, како би се тобож предупредила хуманитарна катастрофа и спречила највећа масовна миграција након Другог светског рата.

Поштени српски сељак би, након оваквих закључака, једноставно упутио два питања: (1) зашто сте својом бахатошћу и агресивношћу изазвали ратове на северу Африке и на Блиском истоку и (2) ко вам то брани да ратове зауставите а избеглице збринете у њиховим, независним државама? 

На крају, кључни предлози, тачније захтеви шефовима влада и држава НАТО савеза, односе се на појачавање снага, посебно за брзо реаговање са „ефектном ротацијом снага“, затим снага противракетне одбране и „нуклеарног одвраћања на источним и јужним боковима Савеза“ (!) како би потенцијалном агресору било јасно да ће „Алијанса одлучно деловати као колективна сила“. 

Поред наведеног закључено је да је потребно „увећати учесталост и величину вежбовних активности снага НАТО“, које ће бити оспособљене да „предвиде кризу и додатно обучене да одговоре на све видове хибридног рата“. (!) 

Такође, наглашава се неопходност интензивније сарадње НАТО са Шведском и Финском (!) и максимална „интероперабилност“ због изузетно критичне ситуације у региону Балтичког мора. Док се за област Црног мора истиче како ће то и даље бити „компонента евроатлантске безбедности“, због чега ће се наставити интензивно праћење ситуације и истовремено „ојачавати сарадња са Грузијом, Украјином и Молдавијом“.

Нису заборављени, наравно, како је истакнуто у Декларацији, ни „јужни суседи“ – државе чланице у Средоземљу и на северу Африке, поводом чега се захтева „ојачавање капацитета и војне инфраструктуре“, како би могле да се носе са предстојећим изазовима и безбедносним претњама „раме уз раме са НАТО“.

„Поздрављајући потписивање протокола приступања Црне Горе“, НАТО парламентарци очекују брзо увођење ове земље у пуноправан статус, а онда додају да је потребно интензивирати напоре како би се и Грузија придружила Алијанси. У том делу се наглашава обавеза реактивирања „Акционог плана за чланство“ (МАР) којим је Босна и Херцеговина изразила званичан став (2010) да постане пуноправни члан Савеза, те да се у вези са тим предузму додатне мере. Управо као и у случају БЈР Македоније, у вези које је неопходно пронаћи адекватно решење поводом вишедеценијског проблема назива те државе на задовољство свих страна у спору. 

Посебно је за нас интересантан (последњи) члан 8. Декларације, где се у тачкама „s“ и „t“, без навођења назива државе – и то нарочито боде очи – квалификацијом „партнер“, дословно истиче:

 – „потребно је наставити са подршком права партнера да независно и суверено изаберу властиту спољну и безбедносну политику без спољних притисака и принуде; 

– побољшати напоре за промовисање транспарентности и ефикасно управљање НАТО-а, како би грађани разумели изазове и захтеве наше заједничке безбедности.“ 

Да ли нас садржаји ове две тачке подсећају на редовне, скоро агресивне наступе НАТО лобиста у земљи Србији и отворену борбу против наводног руског утицаја на вођење спољне и сваке друге политике? Да ли овако формулисани закључци недвосмислено сугеришу у ком правцу ће се кретати српска прозападна, квислиншка власт, које је обавезе кроз такозвани ЕУ пут и „преговарање“ поглавља прихватила, и како ће предстојеће деловање уподобити наведеним НАТО закључцима, погову након јулског самита у Варшави на највишем нивоу? 

У закључку се може констатовати да је једна дилема дефинитивно решена – агресивна НАТО дружина врши интензивне припреме за вишедимензионални, озбиљан сукоб са Руском Федерацијом, који ће вероватно довести до оружаног судара. Пре или касније. Процена аутора – пролеће 2017. године. 

Друга дилема – шта ради „војно неутрална“ и „партнерска“ Србија у том злокобном Савезу и чему се нада када велика битка крене? Е, та дилема је, иако суштински проста и једнозначна, у ствари крајње компликована. И, за сада, нерешива. Као и у свакој окупираној и неоколонизованој држави, којој су сви механизми самоодбране паралисани. 

И – да не заборавимо – питање српским властима: шта је радила Шормазова делегација у Тирани и „за чије здравље“ је саучествовала у блаћењу наше последње шансе за спас – Русије?! 

[i] www.nato-pa.int/default.asp

[ii]www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/predsednik-srbije-i-nato-eu-naravoucenije/

[iii] „Шта је Партнерство за мир?“, COLORGRAFX, ISBN 978-86-86383-11-2, Beograd, 2010.

[iv] www.nato-pa.int/default.asp?CAT2=0&CAT1=3696&CAT0=2969&SHORTCUT=4203

31 глас