Годинама гледамо како нам Отаџбина пати. Гледајући то наша срца пате још више, душа светосаваца се цепа. Неки пут делује да тој патњи нема краја. Само зато што смо дозволили да нас воде они који немају Отаџбину. Дозволили смо да нас представљају они који уместо „мајке“ Отаџбине виде само државу. А држава није исто што и Отаџбина. Познавати неког није исто што и волети, није исто што и имати „мајку“. Зато што немају „мајку“, зато што немају Отаџбину они се понашају тако. Они зато и могу да се одричу Косова и Метохије. Њима оно није душа и срце Отаџбине, њима је то само део територије државе. Они не могу да схвате да тиме убијају „мајку“,  јер они „мајку“ и немају. За њих је то само територија, нешто са чим могу да тргују да би њима било боље.

Док се Запад упорно трудио да споља поцепа нашу Отаџбину то никако није успевао. Притискали су нас свиме чиме су могли, претили чим год су стигли, на крају су нас ти НАТО зликовци и бомбардовали. Али ни то им није помогло, нису успели да нас натерају да се одрекнемо Отаџбине. А онда су пронашли међу нама оне политичаре који немају Отаџбину, оне којима није важно где живе већ само како живе. Пронашли су оне који немају вере, оне којима  је новац вера. За њих прошлост не постоји, за њих су преци само нека имена на папиру, за њих је традиција део из прошлости који их успорава у грабљењу свега материјалног у садашњости. Нема за њих значај ништа што је српско, они верују да је тамо где су новац и привилегије и  срећа. Њима није важно где живе, они би живели било где, само да не изгубе неке своје привилегије. Само да се настави пуњење њихових џепова новцем. За духовно они немају времена,  душу немају, па о њој и не морају да брину.

Покушавајући себе да објасне, желећи свој пут да прикажу исправним, објашњавају нам како није време да будемо Срби. Убеђују нас да су та времена прошла, опет заборављају да се историја учи не само зато што је као наука лепа, већ највише зато што се понавља. Можда су они и у праву када кажу да није време бити Србин. Можда никад и није било време за то. Не разумеју они да појам времена није исти за све. Њихов појам о времену ограничен је на оно што им показују скупоцени часовници на руци. Светосавцима време представља нешто друго. Представља период у коме може да се уради нешто на шта ће потомци у оном другом времену бити поносни. А колико ће тај пут и то време бити тешки и које ће нас све препреке чекати није важно ако се зна крајњи циљ.

„Неће бити опасно то што нас на путу спасења сналазе муке и тешкоће. Биће опасно то, ако не знамо зашто“.

                                                                                              Патријарх Павле

Србин зна зашто  и зато и нема дилема.  Знамо да су времена тешка,  нису она наклоњена праведницима али никад нећемо одустати од свог пута. Никада онај ко воли свој народ и своју Отаџбину неће дозволити да га обичан часовник, само зато што је скуп, заведе или ограничи. Остаће Србин увек доследан себи. Каква год да је данашња цивилизација, она је опстала кроз сва прошла времена само зато што су у тим прошлим временима ипак постојали они који су били људи. Они за које се могло рећи да су људи без обзира на то што то никад није било лако.

Без обзира на то што за људе времена никад нису била наклоњена. Не обазирући се шта показују скупоцени часовници, они су остајали људи. Ти прави људи, на које се са правом и поносом позивамо, они које кроз историју спомињемо као носиоце опстанка човечанства, нису размишљали да ли су им времена наклоњена. Њих времена нису могла да збуне и сломе. Знали су они да зло никад не спава, самим тим за веру, истину и правду времена никад нису ни била лака. То није значило и не значи да се за веру, истину и правду не треба борити свим срцем, свом снагом. Прави човек то увек и чини.

Дакле, без обзира на времена, увек је било људи. Увек је било оних који нису живели само да би свој животни век проживели. Свако време је срећом имало оне који су живели тако да се може рећи да и данас живе. За њих се са сигурношћу може рећи да су људи. Њихов живот није био ограничен минутима, сатима, данима, годинама на овој планети, њихов живот је био достојан правог човека. Не осврћући се на времена, не размишљајући о тешкоћама, живели су живот вредан спомена. Једини живот на који се може бити поносан, живот вредан живота.

Не може то свако да схвати, тешко је то прихватити и у свом животу и применити. Зато и не могу сви да буду људи. Та истина, да на западу због прихваћених вредности боље живе нељуди, нама не смета, наша Отаџбина је Србија, а ту живе људи. Зато за светосавца нема недоумица, каква год да су времена. Колико год у одређеном времену изгледало тешко или немогуће бити Србин, знамо да се мора бити човек, а Србин је управо то. Никад се нећемо одрећи оног што јесмо. Бићемо увек људи, остаћемо увек Срби. Да бисмо то успели и да испунимо, не смемо да ћутимо, не смемо док је зло будно да спавамо. Морамо душмане да подсетимо, морамо да им обновимо знање. Нека душмани поново виде и осете ко су Срби.

Нек види душман

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Протрљај очи! Слава те зове,
Слава те зове на црно гробље:
На оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш
Ту црну клетву, тај уздах тешки?
Да ли још памтиш, да ли још знадеш
За онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни
Ланцем о земљу! Нек мине мрак!
Нек душман види, нек душман чује,
Да Срб још живи, да је јунак

                                                          Владимир Васић (1842-1865)

 

Увек ћемо, без обзира на притисак са Запада, без обзира на издају изнутра, чувати оно што нас чини људима, оно што нас од нељуди разликује. Никад нећемо дозволити душманима да нам одузму то што смо светосавци, то што смо одвека били и остали људи, без обзира на времена. Не смемо дозволити да зато што други не могу да поднесу тежину живота, да зато што су посустали и пали, то и ми урадимо. То што су се они добровољно претворили у нељуде, нас неће повући у тај бездан, на тај пут без повратка. Ми смо одавно изабрали и остаћемо Срби светосавци , остаћемо људи. Познате су нама и речи нашег Иве Андрића:

             „Кад би људи знали колико мало памети управља светом умрли би од страха“.

Иако су, за разлику од других, Срби ово јасно могли да окусе на себи, светосавце страх није надвладао. Светосавца носи вера, а она познаје само страх од Господа. Ако је вера довољно јака, она постаје сваком страху страх. Срби су давно прозрели енглеску перфидност, немачку мржњу, НАТО интересе и њихову бескрупулозност, светосавци то знају и зато и не дозвољавају да тај покварени свет управља њима. Тај Запад није способан да управља ни собом, па са којим правом онда другима дели лекције?!

Србин нема резервну Отаџбину и не жели је. Србин има своју, коју су му преци оставили; ону чији су темељи пуни костију његових предака. Србин има најбољу и најплоднију земљу, јер је она занавек натаопљена крвљу наших часних ђедова. Други имају државе, Србин има Отаџбину. Наша „мајка“ Отаџбина је овде, а њена душа је Косово и Метохија. Зна светосавац да има и међу нама оних који виде само државу, а не своју једину вечну „мајку“ Отаџбину. Они, нажалост, настављају својим погрешним путем. Њима су западни душмани трајно затровали ум и срца. Тај пут без части, пут који ће њихова поколења оставити у срамоти, је њихов избор. Нас то не сме да успава, не сме да успори. Ми знамо шта је то Отаџбина,  знамо шта нам је чинити. Нико нашој мајци не сме узети душу. Каква бисмо ми деца били када своју мајку не бисмо одбранили?!

Прочитај без интернета:
283 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ