УМЕСТО УВОДА: О ПЕРСПЕКТИВИ

Када пролази једна календарска година, на њеном крају се пишу „анализе и синтезе“: шта је било, шта нас чека. И овај текст је писан са таквом намером, али, наравно, и са свешћу о томе да је немогуће обухватити све што је битно да би се спознала целина историјских збивања којима смо присуствовали. Ипак, као што каже Ортега и Гасет, перспектива је саставни део човековог односа према свету, па се не треба љутити кад се суочимо са недостацима било чије перспективе; како је говорио покојни владика будимски Данило – србска витешка изрека гласи: “Ко зна боље, широко му поље“. Моја перспектива је специфична управо зато што велику пажњу придаје личности као творцу историје, и зато што, не превиђајући оно што је опште, што је економска, политичка, и друштвена стварност, не верује да су маске и привиди једино што је у данашњем свету битно. Дакле, по мишљењу писца овог текста, могуће је да дође човек, и да се кроз њега збива историја. Он буде фокус дубинских промена, које су до њега биле скоро невидљиве.

Ко је, из перспективе потписника ових редова, тај човек, читалац ће видети у тексту који следи.

ЧУДА СУ МОГУЋА, ЗАР НЕ?

Прво и основно што треба истаћи: 2016. година је била пуна невероватних догађаја. Да је неко, пре пет година, рекао да ће Велика Британија донети одлуку да напусти ЕУ, да ће у САД изгубити кандидат сорошевског глобализма, а доћи човек који пљује на вредности леволибералног естаблишмента, да ће Турска, од кључног НАТО савезника на Босфору, почети да се окреће Русији, и да ће Русија са војском стићи на Блиски Исток – ко би му веровао? Све се то, 2016. године, десило пред нашим очима, као што се десило да су на места председника у Бугарској и Молдавији дошли проруски оријентисани кандидати… А кад је Србија у питању – ко би рекао да ће нам Русија поклонити авионе и тенкове, и да ће позиција војне неутралности бити јача него што је била када је та неутралност проглашена, без обзира на бестидно хитање србијанског политичког естаблишмента ка Бриселу и његовом Новом поретку? 

О чему је овде реч?

Пре свега, реч је о промени слике света.

ГОДИНА ПРОМЕНЕ СЛИКЕ СВЕТА

Било каква промена у свету немогућа је без промене слике света. У тренуцима када је Фихте говорио о  немачком духу и култури, који сједињују читав један народ, није постојала јединствена немачка држава, а  кнежевине и државице биле су под окупацијом Наполеона. Ипак, Фихте је говорио, и једног дана Немачка је постала држава. Он је Немцима понудио нову слику њиховог идентитета, и пропутио им стазу у будућност.

Србски књижевник и мислилац, Слободан Владушић указује на то да је  2016. година суштински била година промене слике света на коју смо, већ четврт века, навикли (од 1989. и пада Берлинског зида): “Без обзира на то како човек коментарисао британски Brexit и победу Доналда Трампа на америчким председничким изборима, ови догађаји сугеришу да се пред нама руши једна слика света. Она се руши зато што стеге ,,политичке коректности” више не могу да спрече избор који се не задржава на површини система, па га самим тим и не дотиче, већ сеже до самог језгра система. Тада избор угрожава саму слику света коју је систем (Мегалопо­лис) начинио управо да онемогући конкуретно мишљење, односно мишљење уопште. Реакција на овај крах слике света од стране масе њених поборника често не иде даље од погрда на рачун већи­не која је поменуту слику света довела у питање. Речи се не бирају: ,,хомофоби”, ,,националисти”, ,,фашисти”, ,,расисти”, ,,необразо­вани”, ,,рурални” итд. Тако се у политичкој пракси показује како функционише западна метафизика: човечност неког појединца се одређује у његовом односу према целини, тачније према моћи која том целином влада. Неострашћени људи – усуђујем се да кажем интелектуалци – схватили су о чему се ради. Један од њих је и новинар Глен Грин­валд. Ево шта он каже: ,,Порука се чула гласно и јасно. Институ­ције и фракције елита које су провеле године и године ругајући се, опањкавајући, пљачкајући велики део популације – саставља­јући свој лични досије неуспеха, корупције и уништавања – сада су шокиране зато што је њихов диктат и декрет остао неизвршен. Али људска бића неће пратити и покоравати се оним истим људи­ма које највише криве за своју патњу. Они ће учинити управо су­протно: свесно ће их изазвати и покушаће да их казне за одмазду. Инструменти одмазде су Брегзит и Трамп.”“(1)

Ако се овоме дода гласање против Ренцијевог предлога промене италијанског устава и даљег предавања суверености Бриселу, уз укидање свих облика социјалне државе, па чињеница да су оба кључна кандидата за француске председничке изборе конзервативне оријентације и за укидање санкција Русији (Франсоа Фијон и Марин Ле Пен ), онда ове Владушићеве речи бивају додатно оснажене. На Западу се мали човек пробудио и побунио, и не жели да слуша шта му говоре глобалистичке елите, које га пљачкају и настоје да га до краја идиотизују.  И то је један од најзначајнијих процеса у 2016, који ће се, по свему судећи, наставити.

МИГРАНТСКА КРИЗА

Од 2015. године до данас преко 1,3 милиона избеглица са Блиског Истока, али и из Пакистана и Авганистана, покушало је да уђе у Европску Унију. Неки су на том путу, захваљујући илегалним токовима, изгинули; неки су заустављени на границама Мађарске и Аустрије. У Европској Унији десио се низ терористичких аката, који су починили исламски фанатици, што је додатно појачало отпор према мигрантима. Чак је и немачка канцеларка Ангела Меркел, која је, скоро до јуче, причала о раширеним рукама с којима Берлин чека придошлице, наложила да се мигранти из Туниса врате у земљу свог порекла. (2)

Да у мигрантском лудилу, шекспировски речено, има система, знају сви упућени. Тако немачка новинарка Фридерике Бек, аутор бестселара „Тајна миграциона агенда“, каже: “Сорошева организација „Open Society Foundation“ основала је, заједно са осталим богатим фондацијама, EPIM („Европски програм за интеграцију и миграције“). Са овом веома јаком финансијском структуром у позадини, Сорош је почео, као у извесном смислу мозак целе операције, да уплаћује новац НВО и Grass-roots (појам који означава јавни или политички активизам и организовање широких социјалних слојева). Ове организације, од левог па до лево екстремног политичког спектрума, које скандирају слогане „нема граница, нема нација“ или „ниједан човек није илегалан“, савршено одговарају миграционој агенди глобалних доносилаца одлука, и од тада се оне систематски изграђују/…/ У прошлој 2015. НВО структуре, које су преко десет година издашно помагане од „EPIM“, дошле су до свог циља, јер су у балканској рути биле (и још увек су) инсталиране различите организације, које су готово до танчина планирале разарање „тврђаве Европа“. Разноврсне дигиталне могућности које мигранти имају (сви су снабдевени смарт телефонима), донеле су им савршену миграциону инфраструктуру, као на пример тзв. „Liveticker“, на многим граничним прелазима у балканској рути, који се стално ажурира и даје тачне информације о томе шта све мигранте очекује, како да решавају проблеме и како треба да се понашају. За овакав процес сковала сам термин „надзорни бег““. ( 3,12;14 )

Дакле, миграција има за циљ потапање Европе бујицом досељеника, који се не могу (поготово не за кратко време) уклопити у нову средину и прихватити њене културне вредности. Неко (ах, неко – сви знамо да су то господари глобализације, оних 1% што држе у рукама више од половине светског богатства) жели нестабилну Европу, која никад неће моћи да самостално одлучује о себи и својој будућности. То уочавају чак и крајњи левичари, попут Славоја Жижека, који сматра мигрантски хаос правом сликом Новог поретка: “Остављени сами себи, Африканци неће успети да реформишу своја друштва. Зашто? Зато што их ми спречавамо у томе. Европска интервенција у Либији гурнула је ту земљу у хаос. Напад САД на Ирак створио је предуслове за успон ИСИС-а.“(4, 68). Моамер ел Гадафи није имало случајно поручио Западу: “Слушајте ме сад, ви људи из држава НАТО-а. Бомбардујете зид који стоји на пут афричких емиграната у Европу и на путу терориста Ал Каиде. Тај зид је била Либија. Сада га рушите. Ви сте идиоти и горећете у паклу због хиљада избеглица из Африке“(цит. према 4, 74). 

Ипак, не треба заборавити основно: решење мигрантске кризе неће бити могуће ако се не успостави нови, колико – толико праведан, светски мултиполарни поредак, у коме неће бити вештачких „арапских пролећа“ и крви која се лије да би се освојили туђи природни ресурси.

А за тај поредак у овом тренутку се бори Русија, чији је символ човек на њеном челу.

ЛИЧНОСТ 2016: ВЛАДИМИР ПУТИН. УМЕСТО ЧЕСТИТКЕ ЗА ОСЛОБАЂАЊЕ АЛЕПА

ШТА ЈЕ ПУТИН ЗАТЕКАО?

Било је толико култова личности у 20. веку да је сасвим неукусно правити још један култ. Чак и кад је у питању Владимир Путин, човек кога патриотски оријентисани Срби често величају до граница ирационалности. Па ипак, објективност налаже да се о том државнику каже неколико тачних реченица, и то у тренуцима кад он води Русију кроз минска поља савремене међународне политике на начин који задивљује.

А зашто задивљује?

Довољно је сетити се какву је земљу затекао Владимир Путин кад је дошао на власт. Она је била у јељициновској депресији и на ивици слома; и то није никакво претеривање. Један руски свештеник ми је, у зиму 2006, када сам боравио у Москви, рекао: “Док је Јељцин био на власти, ја сам осећао стид“. Економија је била у очајном стању. Олигарси такозване „седмобанкарштине“, попут Березовског, радили су шта су хтели. Ситуација у Чеченији била је тешка, а бандити не само да су харали у тој области, него се претили да сукобе прошире на Кавказ, па и даље. Русија је, авај, личила на Аугијеве штале које нема ко да чисти.“

ПОЛАКО, АЛИ СИГУРНО

И онда је Путин ушао у Кремљ. И кренуо је да чисти Аугијеве штале.

Полако, полако. Тихо и опрезно. Али је кренуо.

Решио је ситуацију у Чеченији, и учинио је једним од најстабилнијих региона Русије данас. Није направио ниједан компромис са терористима, није пристао на њихове уцене, чак и кад је било најстрашније, као у позоришту Дубровка 2002. године, или у Беслану 2004.

Путин после Беслана није дозволио да се на ширем плану покрене ирационални излив беса према лојалним муслиманима, јер је западним центрима моћи то и био циљ – да направе међуетнички сукоб огромних размера који би Русију сломио заувек. Путин није заборављао да традиција државотворне политике памти да је царска Русија поштовала своје муслимане, и да је Катарина Велика у Казању о државном трошку подигла џамију, која и до данас стоји, као и да су мухамедански поданици Романова полагали заклетву на Курану и херојски се борили за своју отаџбину, као и будистички народ Бурјата.

НОВИ ИЗАЗОВИ

Путин је постепено побољшавао и економско стање Русије, а систем у коме је Березовски контролисао државу радикално је измењен у корист општег добра. Русија је кренула да стасава у привредну силу са којом се мора рачунати, и да наговештава крах доларског система који је неправедан према остатку човечанства. Склопљена су и нова савезништва, од Кине и Индије до земаља Јужне Америке. Постављен је циљ: мултиполарност светског поретка.

И то Путину није опроштено. Наиме, као „казна“ је дошла 2008, и прљави рат у Грузији, који је опет подстакао Запад, користећи свог слугу Саакашвилија. Дотични је кренуо на Абхазију и Јужну Осетију, које су чувале руске мировне снаге. И ту је одговор Русије био жесток и правовремен, а Саакашвили је тако добио по прстима да се више никад није опоравио.

Па је онда дошла 2012. година, када су плаћеници Империје на Блатном тргу у Москви покушали да насилно смене Путина, тражећи, наравно и наводно, „демократију и људска права“. Ни то им није успело. Путинових поштовалаца окупило се скоро три пута више од „блатњаваца“, а руске обавештајне службе су показале висок степен спремности да одговоре на безбедоносне изазове. Председник Русије се нимало није узнемирио, него је наставио да обавља своје дужности. Ускоро је усавршено и руско законодавство, које је наложило западним послушницима и лобистима да се представе и кажу за кога раде.

ПОВРАТАК КРИМА

Године 2014, стављеници Империје на Украјини извршили су државни удар, уклонили легално изабраног председника Јануковича и довели НАТО слугу Петра Порошенка. Страдало је много невиних људи, а почео је и крвави грађански рат на истоку земље. Путин је реаговао сталожено: Крим је враћен Русији, а неонацистичка власт у Кијеву није успела да сломи народни отпор Доњецка и Луганска. Многи су нападали Путина као „издајника“ који није, у муњевитом походу, сатро украјинску хунту, и присајединио све што „припада Русији“ (попут Одесе и Харкова). И мени се, тада, чинило да није довољно само вратити Крим, него сам мислио да треба ићи даље. Али, Путин је видео дубље. Он није желео да руска војска буде окупаторска, нити да Русију прогласе за Хитлерову Немачку. И, као што видимо, украјински неонацизам полако сплашњава, а санкције Европске Уније које су, због Крима, Москви уведене на захтев Вашингтона, наносе већу штету Унији него Русији…

СИРИЈСКИ ЧВОР

А затим је легална власт у Сирији, коју су Американци и њихови НАТО савезници, подржавши исламске терористе, бацили пред изазов крви и очаја, на основу међународног права позвала Русију да се умеша и помогне у борби против терориста. И Русија је дошла, стварајући велику антитерористичку коалицију, у којој се, између осталих, обрео и Иран, дуго времена сатанизован од стране САД и њима послушних снага. Терористички сатанизам, маскиран у исламски радикализам, почео је да губи, при чему се осиње гнездо НАТО империјалиста додатно узнемирило. Начињени су опасни потези, с циљем да сукоб постане светски. Турска је оборила руски авион на територији Сирије, и почела да се пркосно и претеће понаша. Путин је само ставио до знања да ће Анкара због тога зажалити, али није потегао оружје, него оруђе економских казни, после чега је Ердоган био приморан да моли за опроштај, а када му је руска обавештајна заједница помогла да преживи озбиљан пуч спремљен од стране америчких служби и њиховог човека Фетулаха Гулена, обновио је пројекат Турског тока гаса и почео да пева нове песме, песме пријатељства. И после најновијег терористичког акта у Турској, убиства руског амбасадора, Путин није реаговао нервозно, ни неспремно. Чуо се са Ердоганом, организовао слање руских стручњака који треба да испитају злочин, и наставио да туче терористе у Сирији.

Све ово је имало исход у терористичким актима у Француској, Белгији, Бангладешу, Ираку и Турској. Немоћни бес исламских фанатика у служби Новог поретка изливао се преко свако мере, не успевајући да измени основне координате историјских збивања.

КОНТРАРЕВОЛУЦИОНАР

Русија је, пре деведесет девет година, доживела крваву бољшевичку револуцију од које се није сасвим опоравила ни до данас. Ради марксистичког „скока из царства нужности у царство слободе“ страдали су милиони људи, који нису пристали на „патос насилног даривања среће“ (израз оца Георгија Флоровског). Путин је, опет мало по мало, опет корак по корак, кренуо у „контрареволуционарном“ правцу, враћајући се хришћанским коренима руске цивилизације, што се ваплотило и у законима за подршку рађању деце и против хомосексуалне пропаганде међу малолетницима. Русија је, у доба Путина, увела празновање Дана породице, који велича љубав и верност. Само је у његово време постало могуће да заштитница дечјих права буде попадија са шесторо деце. Духовно – морална улога Руске Цркве у друштву веома је порасла, а, по свему судећи, рашће и у будућности, при чему и остале традиционалне верске заједнице имају право на пуну слободу свог религиозног деловања.

ИЗМЕЂУ СВЕТОГОРСКОГ И СОВЈЕТСКОГ

Није нимало случајно је што је слуга и гласноговорник „светске закулисе“ (израз Ивана Иљина), Карл Билт, маја 2014. рекао: “Путин демонстрира приврженост не међународним вредностима, већ православним. Његова подршка Асаду у Сирији може се објаснити тиме што је Асад штитио православне у Сирији. Поред тога, православље је опасније од исламског фундаментализма и због тога представља највећу опасност за западну цивилизацију.“(5)

Стари лисац је, с правом, осетио да је руско враћање хришћанским вредностима друштва најјачи ударац задат глобалној револуцији још од 1789. године. Зато је Путин у пролеће 2016, иако се видело да му „царски“ дочек атонских монаха не прија (јер је дошао као скромни поклоник, а не као челник моћне државе), на Светој Гори, поводом прославе осам векова руског присуства у манастиру Светог Пантелејмона, заиста примљен као да је цар-баћушка, челник Трећег Рима и покровитељ свих православних. У време кад земље византијског духовног наслеђа, од Грчке до Грузије, безглаво јуре у ропство Западу, Русија је велики пример борбе за духовну самосвојност. 

С друге стране, Путин није пљунуо на целокупну историју Совјетског Савеза, јер зна да је, испод лудачке кошуље комунизма, у свему вредном што се десило у том периоду (од изградње земље до Отаџбинског рата) куцало руско срце. Онима који воле православну и царску Русију суштински смета што је Лењин и даље на Красном тргу, и надају се да ће га једном одатле уклонити, али треба разумети и настојање Путина да не дозволи кобне друштвене сукобе и несагласја у доба кад је Русија у својеврсном ратном стању изазваном насртајима Империје.

Такође, Путин је успео да многе земље које су се издвојиле из СССР-а врати у пријатељску орбиту Москве-од Јерменије до Киргистана. У томе је, свакако, било удела и совјетске дипломатске вештине, коју је поштовао и такав антикомуниста какав је био Солжењицин (критикујући једино њен интернационалистички садржај), тврдећи да „у спољној политици комунисти нису поновили ниједан пропуст и грешку царске дипломатије“ и да је „први пут за дуги низ година руске историје, совјетска дипломатија била сналажљива, непопустљива, истрајна, бескрупулозна – и увек је надмашивала и побеђивала западну.“(6,68)

РУСИЈА И СРБИЈА

Од када је Путин на власти, Русија чврсто стоји уз Србију: од резолуције 1244, преко спречавања усвајања декларације о Сребреници у Уједињеним нацијама, после које би Срби били проглашени геноцидним народом, до привредне и војне сарадње, одавно нисмо имали боље односе са земљом коју сматрамо својом традиционалном заштитницом. При чему, наравно, Русија избегава  грубо мешање у нашу унутрашњу политику.

Многи Срби би желели да Путин удари шаком по столу, и примора издајничку политичку елиту у Београду да се јасно определи, али то, наравно, није његов метод. Путин није неко ко ће грубом силом мењати ствари; он чека да историја сама одреди смерове који воде из ћорсокака, и помаже да се остане на правилно изабраном путу. Као што каже есејиста Душко Јевтовић: “Русија је као Христос, никог не присиљава да је прихвати. Даје нам слободу избора иако би притисцима лако приграбила знатно већи утицај на нашим просторима. Али, руска цивилизација је ненасилна и, као таква, сасвим супротна западној. Много пута сам оптуживао Русију да нам не помаже довољно и да би условљавањем, попут западних сила, сигурно натерала однарођену српску власт на одређено понашање, које би одговарало руским, али и нашим, српским, интересима. Сад схватам колико сам грешио. Очекивати од Русије да буде насилна је исто као тражити од осећајног човека да поступа као силеџија, а од поштеног да почне да краде и отима! Треба имати стрпљење и сачекати да болесна надувеност Запада пукне од мржње која је разара изнутра.“(7,160)

Што се тиче популарности Путина у Срба, она је огромна. Људи носе мајице са његовим ликом, цртају графите са његовим ликом, плаше издајнике његовим ликом и реченицом: “Само вас посматрам!“ Пораженом и пониженом народу председник Русије је велика утеха. Чак и власт која се показује као слугерањска према Западу мора да прави наклоне у правцу Москве, па је 2014. године у Београду дочекан „царски“, а насловне стране новина које су у служби званичне пропаганде и данас су пуне Путинових слика и порука упућених Србима.

Песнички, то је изразио Ђорђо Сладоје у стиховима своје „Руске туге за оцем“:

Тај рез би можда био и рутина

Али није присто да га опет секу –

О како жалим што није Путина

Дочекао да види у веку

(Док овај дели лево – десно пљуске)

Па да му на трен плану очи кротке

И боре дубље но границе руске

А моћно ко степа јасно ко кап вотке

Разлеже се свуда громко – њет и њет

Тек тада бих знао по мирису кваса

Који са овим веже онај свет –

Да се у покоју домогао спаса…

ПУТИНОВ „ИМИЏ“  

Путин је, у личном животу, одмерен, сталожен и озбиљан човек, који и са новинарима уме да прича искрено и без пренемагања. Делује ненаметљиво, једноставно, без помпезности. Лични живот је подредио државним интересима, настојећи да избегне сваки скандал везан за сопствену интиму. Чак и кад је морао да јавности подноси рачун о тој интими, поступао је крајње пажљиво; године 2013, кад се развео од супруге Људмиле, учинио је то пред целом Русијом, уз изразе најискренијег поштовања према доскорашњој животној сапутници.

У свету, међутим, постоји слика Путина као Џемса Бонда на власти (што за углед Русије није нимало лоше, напротив). Бивши обавештајац, врхунски познавалац борилачких вештина, човек који уме да вози сва возила, од мотора до хеликоптера, мишићав и мушког става и држања, Путин је у светској јавности, у односу на друге  политичаре, „фаца“, лик какав се нигде не среће. (Сећам се да сам на Интернету налетео на неки амерички сајт, где су дали упоредне имиџе Обаме и Путина; иако Американци, творци сајта су се јасно определили за овог другог.)

Наравно, демонизација Путина коју, преко медија, спроводи Империја, којом га представљају као новог „Ивана Грозног“ или Хитлера, траје и трајаће. Али, проблем који је за глобалисте нерешив остаје – људи на планети Земљи нису баш такве будале да верују у причу о „злом Путину“ кад гледају недела НАТО Империје широм света, а уопште нису спремни да терористе у Сирији деле на „продемократске“ и „недемократске“, како је то, све донедавно, чинила Бела кућа.

СОЛЖЕЊИЦИН И ПУТИН 

Велики (упркос повременим политичким кратковидостима велики) Александар Солжењицин одбио је, по повратку у Русију, да из руку Бориса Јељцина прими високо признање, јер га је сматрао одговорним за пропаст отаџбине после слома СССР-а. Из руку Путина одликовање је примио, и у интервјуу немачком „Шпиглу“ рекао да разуме Владимира Владимировича и разлоге због којих га критикују на Западу: “Путин је почео да обнавља разрушену и опљачкану земљу. Ти напори нису одмах били примећени и оцењени. Нема ниједног примера у историји да човека који је кренуо да јача своју државу и њену управу хвале споља“.

Када га је новинар „Шпигла“ подсетио да је Путин био у КГБ-у, који је гонио Солжењицина, стари писац је рекао: „Путин је био официр те службе, али није био истражитељ КГБ ни начелник логора Гулага. Он је радио у спољној обавештајној служби, која се ни у једној земљи не пориче него се чак хвали. Нико не кори Џорџа Буша старијег што је био шеф ЦИА.“(8)

ПУТИНОВА ТАЈНА

Кад смо већ код Путинове тајне, и она се може делимично назрети ако се чита Солжењицинов оглед “Руско питање“ крајем 20. века“. У овом тексту, писац истиче да су у доба царске Русије многе силе народа потрошне на бављење туђим, „европским“ пословима, који нису донели добра отаџбини. Цареви и царице водили су ратове који се нису морали водити, заборављајући на унутрашње снажење. Солжењицин пише: “Катарина је водила шест ратова/…/, а пред смрт се спремала за седми – против револуционарне Француске. Овај рат је, на несрећу, наставио и цар Павле. Херојски походи Суворова по Италији и Швајцарској којима смо се дивили (Швајцарци им се још и данас диве) – били су апсолутно непотребни Русији, били су само губитак руске крви, снаге и средстава. Такав је био и следећи корак: савезништво са Наполеоном за рат против Енглеске, безумно слање донских козака у Индију (за шта је потрошено, по Державиновом сведочењу, шест милиона рубаља; постоји више него основана сумња да је завера против Павла подстакнута из Енглеске )./…/Завршавајући са 18. веком не можемо сакрити да нас изненађује низ погрешака наших владара, и оријентација на оно што није нимало битно за народни живот. И сам Ломоносов је упозоравао: „Против Западне Европе можемо водити само један рат – одбрамбени.“ Већ крајем 17. века народу је био потребан дуготрајан одмор, али и цео 18. век протекао је у његовом исцрпљивању.“ (6,27-28)

И ту је Путин нови тип државотворца: учио се на грешкама које су починили руски вођи у прошлости. Он је, све до сада, водио само неопходне, одбрамбене ратове, у којима није трошио народне снаге. То се односи и на рат у Сирији. То је, макар на први поглед необично звучало, руски одбрамбени рат. Јер, ако би Сирија била препуштена муслиманским фанатицима у служби НАТО Империје, они би, одмах после освајања власти у Дамаску, ударили на Иран, а затим кренули на Кавказ и Русију. И тек тада би било крви и жртава, и то највише руских. Сасвим у складу са Солжењициновом критиком спољне политике царске Русије, која се бавила „поделом Пољске“ уместо да је давала подлогу за унутарњу политику развоја, Путин је настојао да Русију врати себи, и да не наседне ни на једну провокацију која би је увукла у дуготрајан и свеисцрпљујући рат „по туђој вољи и за туђ рачун“ (Црњански). 

А штедео је, тиме, и биолошке силе свог народа; за разлику од Стаљина, који је водио победнички рат, али по цену жртвовања огромне живе силе, Путин, све до сада, обавља хируршки прецизне и „штедљиве“ захвате тамо где је то суштински неопходно. 

ИПАК

Ипак, Путин није ни безгрешан, ни бесмртан. Због тога и даље мора да пази на сваки спољнополитички и унутарполитички потез, а треба и да спреми врсног наследника.

У току је светска криза невиђених размера, и мења се распоред глобалних сила онако како се мењао ретко кад у историји; много шта личи на поделе настале у Европи и свету после Другог светског рата. Све је у игри, а силе зла, које стреме да свет потчине себи, и да од људи направе вечне робове, не мирују, и неће мировати.

У Путиновом окружењу сигурно има још и корупционаша и „западњака“, пете и шесте колоне, и сва та булумента чека шансу да испузи из мрака, и отвори руску тврђаву туђину, који је спреман да хара и пљачка. Са издајом се не смеју правити компромиси, и ми искрено верујемо да руски председник то зна боље од свих русофила, јер од овог знања зависи будућност његове Родине. Руска економија није у најбољем стању – залихе се троше, а привредна криза траје. Још није стављен у погон резервни, „отаџбински“, економски модел, о коме сведочи Валентин Катасонов у својој књизи „Стаљинова економија“, показујући како се Јосиф Висарионович избавио диктата Бретон Вудса. (9)

Путин, такође, без обзира на тоталитарне тенденције у земљама НАТО Империје, која се мобилише за општи рат, Русију не сме да лиши правих друштвених слобода и духа слободног стваралаштва. Јер, како рече Хлебњиков, „Русија хиљадама хиљада слободу је дала“…  

Зато се Богу треба молити да руском вожду да снаге и мудрости, али и живота, да би умео, као и до сада, да води руски брод ка луци мира, напретка, очувања духовне самобитности. Господе, помени Свог трудољубивог слугу Владимира, а Русији и руском народу дај снаге и мудрости да остану на Твом путу!    

УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 30.12.2016):

1. Слободан Владушић, Жаро Видовић: биографија и мишљење, www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_498_6/07%20Vladusic.pdf

2.rusk.ru/newsdata.php?idar=76842.

3. За „Геополитику“ говори немачка новинарка Фридерике Бек, ауторка бестселера „Тајна миграциона агенда“:Глобално одвезивање људске масе, „Геополитика“, октобар – децембар 2016.

4. Славој Жижек, Против двоструке уцене/ О избеглицама, тероризму и другим невољама са ближњима, Лагуна, Београд, 2016.

5.www.pravda.rs/2014/05/10/fasista-karl-bilt-pravoslavlje-je-najveca-opasnost-po-zapad-veca-od-islama/)

6. Александар Солжењицин, „Руско питање“ крајем 20. века, Матица српска, Цицеро, Писмо; Нови Сад, Београд, 1995.

7. Душко Јевтовић, Хвалоспеви смислу, аутор и Графика Јуреш, Београд – Чачак, 2013.

8. forum.krstarica.com/showthread.php/684942-Солжењицин-о-Путину

9.rusinst.ru/docs/books/V.Yu.Katasonov-Economika_Stalina.pdf

23 гласa