У западном блоку земаља Лондон је увек заузимао посебну позицију. Велика Британија је петнаест година размишљала да ли да ступи у Европску економску унију или не. Она је једина од пет најразвијенијих економија Европе која је одбила  да ступи у зону евра. Осим Ирске једина европска земља  која се није придружила Шенгенској зони.

И истовремено је само она неколико последњих деценија негласно упућивала политику Запада у одређеномправцу. Довољно је да се подсетимо да је баш британски премијер Маргарет Тачер 1984.године америчком председнику предложила да   улог стави  на Михаила Горбачова. Резултат је био да је Запад  почео да подржава прво „перестројку“, а затим  и „реформе“ Б. .Јељцина.

Интересантно је и да је енглеска елита често демонстрирала  запањујућу  информисаност и невероватно схватање  политичких питања. Тако је у време кијевског Евромајдана 2013. – 2014. британски министар за питања Европе Дејвид Лидингтон (бивши менаџер ротшилдске компаније ВР) често у својим изјавама говорио шта ће тек да се догоди, (на пример –  да је  ноћу 30.новембра 2013. милиција растеривала демонстранте са Мајдана). А то је изгледало тим чудније с обзиром да формално Лондон није учествовао у преговорима политичара САД и ЕУ са Виктором Јануковичем.

Сличне ситуације су наводиле на мисао да  не само да Велика Британија има огромне могућности за сакупљање података из читавог света, већ и да постоји висок степену увучености  те земље у све светске интриге. Зато није чудно што  је баш Велика Британија добила имиџ главне светске трачаре, као и „сивог кардинала“ Сједињених Држава“.

Тим је необичнији постао избор за вођу Лабуристичке партије Џереми Корбина, 12. септембра, који је био познат по својим лево-радикалним погледима и позитивним изјавама о Русији. Премијер Дејвид Кемерон  је одмах новог вођу либерала назвао „претњом не само по националну безбедност, већ и по безбедност сваке породице“.

15.септембра се догодио још један значајан догађај у далекој Аустралији чији је монарх, званично, Елизабета II: са своје дотадашње дужности је отишао Тони Ебор, премијер. Он се  „прославио“   својим обећањем да ће председника Русије В. Путина дохватити „за груди“ (тј. да ће са њим оштро „да поприча“ због руске политике у Украјини) и захтева да због Москве треба да се организује трибунал  – због „обореног у Донбасу путничког „Боинга“.

С обзиром да су Велика Британија и Аустралија, као и Канада, тесно повезане не само заједничким вођом државе (монархом) већ и тим, да у њима владају исти финансијски кланови  (Ротшилди и др.) није компликовано досетити се да олигархијске породице шаљу одређене сигнале Москви и осталим земљама Запада. Какав је то сигнал? А најважније – Колико Москва може да верује?

Прво да констатујемо да су се истовремено уз избор новог вође лабуриста у Великој Британији   догодила два подједнако важна догађаја.

Прво, доњи дом британског парламента је гласао да се до краја 2017. године обави референдум о изласку из ЕУ. Пошто је краљица Елизабета Друга јавно подржала ту одлуку уопште не треба да се сумња да ће и Дом лордова да гласа на исти начин. А уколико се узме у обзир да према подацима социолошких анкета број оних  који подржавају излазак Велике Британије из ЕУ незаустављиво расте, резултате референдума (уколико он буде одржан следеће или 2017.године) је лако прогнозирати. Очигледно је да управо 2017. процес социјалног и економског обрушавања Европе треба да дође до врхунца.

Друго, министар унутрашњих послова Велике Британије Тереза Меј је изјавила да намерава да уведе ограничења на улазак лица из земаља ЕУ.

Све то показује да Лондон  не жели да своју судбину везује за континенталну Европу, која стење под таласом избеглица са Блиског Истока и Африке, са економијом у стагнацији.

У том свету ће Џереми Корбин са својом антиолигархијском реториком  постати врло користан финансијским клановима Велике Британије. Он ће критиковати земље континенталне Европе због „недостатка стварне помоћи мигрантима“ (мада ће  и  сама Енглеска наћи хиљаду „правих разлога“ да одбије избеглице Блиског Истока и Африке). Преко структура Социнтерне  (чији су чланови и лабуристи) Корбин може да подрива јединство Европске уније – позивањем на борбу против олигарха (без обзира што ће на самим Британским острвима Ротшилди и остали њихови партнери лако наћи начин да блокирају све његове практичне кораке). Најзад, нови лабуристички вођа ће, критикујући садашњи модел Европске уније који подмеће „корпоративни лоповлук“ уместо идеје интернационализма, са правих криваца садашње ситуације  (Ротшилда, Рокфелера, Моргана, Варбурга и др.)  незадовољство   пребацивати на евробирократе који се ама баш ни мало не питају. То ће емоционално допунити  излазак Лондона из ЕУ, мада се он  већ јако наслућује.  

А изнутра, у самој Великој Британији, опозициони политичар не може да нашкоди опозиционим клановима.  До парламентарних избора 2020.године је још далеко.  Чак и уколико би   дошао на власт, Корбин  нема баш много шанси да измени било шта. У Великој Британији је за политичаре сличне њему измишљено довољно филтера. Мада је модел државног уређења  дефинисан као  конституциона монархија, устава у тој земљи нема, а то значи  да нема ни уставних разграничења којима се одређују овлашћења извршне, законодавне и правне власти. Узимајући у обзир да у тој земљи важи тзв. прецедентно право, одлуке Суда Дома лордова, Апелационог суда и високог суда имају исту важност као и законодавни акти парламента, а судско тело – широк простор  за доношење произвољних решења.

Пред самовољом  судског система влада не може ништа. А уколико ни то не помогне, владајући кланови  – горњи дом Парламента, тј. Дом лордова, захваљујући институцији перства се налази под потпуном контролом монарха. Најзад, правно, краљица има сва права да именује или одбаци премијера без размишљања о резултатима избора, искључиво зато што то жели. То, да се   за премијера именује вођа партије која је победила на изборима не предвиђа ни један закон, већ  представља једино  последицу традиције, коју је лако прекршити. Тим пре што је монарх (захваљујући медијима који су под  контролом транснационалних корпорација) увек популарнији  од било ког премијера. Томе је допринело и то, што је краљица и врховни поглавар Англиканске цркве.

Уколико се све речено узме у обзир, лако је присетити се да чак и такав идеалиста (бар на речима) као Корбин, ипак није самоубица који би ступио у  борбу са олигархијским клановима, у којој је он унапред осуђен. А то значи  да је његову победу, као и оставку Ебота,  могуће  оценити  као одређени сигнал, између осталог и Москви. Какав?

Услов за могуће попуштање у садашњим односима  Москве и Лондона може да представља сагласност Кремља да пође на уступке у питањима приватизације. Посебан интерес Ротшилдови већ по традицији показују према природним добрима Сибира. Почетком 2000. године британски недељник „Санди Тајмс“ је објавио сензационалистичке податке о томе да је Михаил Ходорковски  53% акција „ЈуКОС“-а предао лорду Џејкобу Ротшилду „на старатељство“ са правом преласка у својину уколико би руски олигарх изгубио способност да буде бенефицијар, т.е. лице које има приходе.

Фактички, радило се о већ учињеном замагљеном отуђењу огромних природних сибирских богатстава. Посао због преласка актива ЈуКОС-а у својину  фирме „Роснеф“ није остварен. Али код Ротшилдових је остао пригорак укус од пропуштеног добитка.

У време када је председник био Дмитриј Медведев највећи британски финансијски клан  замало   па да  није опет добио приступ енергоресурсима Сибира. Компанија ВР коју контролишу Ротшилдови је у јануару 2011. постигла са „Роснефт“   споразум о формирању заједничког предузећа за експлоатацију  шкриљчаних  налазишта гаса у Карибском мору. Али, очигледно је било да су они хтели „још“, те су се полакомили на акције АФК „Система“ у компанијама „Башнефт“ и „Руснефт“. Интересантно је да је њихов представник у тим питањима био један од најутицајнијих чланова Лабуристичке партије, лорд Питер Манделсон, што по ко зна који пут показује  од чијег   мишљења зависи  политика лабуриста.

Како видимо, управо су природне резерве Сибира оно што интересује лондонске олигархе. И како би их се дочепали, они у чијим је рукама новац,  спремни су да уместо палмине гране  пруже Москви – смоквин листић.

А уколико Кремаљ не схвати тај сигнал, Корбин који данас говори о праведности припајања Крима Русији, лако ће наћи аргумент којим ће осудити  Руску Федерацију. На пример, за одбијање да се уведе институција једнополних бракова, чију је легализацију у читавом свету новопечени вођа лабуриста прогласио мал’ те не за свој главни задатак он је свима припретио  да  морају увести одговарајуће измене   у своја национална  законодавства, јер ће сносити „економске и дипломатске последице“.

Поступајући тако Корбин неће бити ни први, ни последњи политичар који је, почињући са антиолигархијском реториком,  завршио позивима да се удари  на Москву. Још увек је у сећању шпански социјалиста и противник „капиталистичког уређења“ Хавијер Солана кога су западни медији почетком деведесетих рекламирали као мал’те не главног миротворца у свету и противника диктатура (чак је био у затвору у време Франка).  Пошто је постао генерални секретар НАТО-а, тај „заштитник  мира“ је са лакоћом 1999.године подржао варварска бомбардовања мирних градова Југославије, а када је постао врховни представник ЕУ за спољну политику агитовао је за интервенцију у Ираку 2003.године, а подржао је и убиство руских миротвораца августа 2008.године од стране грузинских јединица  у Јужној Осетији.

Сличну еволуцију су прошла још два руководиоца спољнополитичког одељења Европске уније – активни борац за мир и „противник капиталистичког система“ Кетрин Ештон и еврокомуниста Федерика Могерини, које су пошто су се нашле на новој дужности у Бриселу, постале жестоки извршиоци санкционе политике према Русији.

Уосталом, и пример Алексиса Ципраса је јасно показао колико вреде сви ти западни леви радикали.

Прочитај без интернета:
28 гласовa