О НЕОПРОСТИВОМ ГРЕХУ

Господ Исус Христос је рекао одраслима да, ако се не врате и не буду као деца, неће ући у Царство Божје; и рекао је да треба пустити децу да долазе к Њему, јер такви наслеђују вечност. Христос је Бог деце, и посведочио је да је боље ономе ко саблазни једног од малих што верују у Њега да, с каменом о врату,  потоне у дубину морску.                                                                                             

Постоји само један грех који Достојевски није праштао својим јунацима: то је насртај на децу, гажење њихове невиности и  лепоте. Зато Свидригајлову из „Злочина и казне“ и Ставрогину из „Злих духова“ није дао покајање. Обојица су увредила децу, и обојица су се убили. 

Зато је потоња граница људскости у једном друштву везана за одбрану деце; та граница се злочиначки кобно пређе путем напада на чистоту најмлађих, путем разарања њиховог нежног космоса.

Зато што је Министарство просвете у Влади Србије, у име ЕУропе, стало на страну оних који желе да нашој деци узму детињство, пропагирајући им једну антихристовску идеологију и лишавајући их чедности, ову земљу чекају тешке казне Божје. А Божја казна настаје  кад се Господ повуче и пусти људе да жању оно што су са ђаволом сејали. И ако ми, православни Срби, којима су душе нашег подмлатка драже од ЕУ идеологије „у се, на се и пода се“, не устанемо да бранимо своју децу од оних који желе да их разврате, онда се свима нама ближи пропаст. Јер, Свети Сава и кнез Лазар са Небеском Србијом неће дозволити да се ова земља, освештана сузама подвижника и крвљу мученика, скрнави разарањем дечјих душа. 

Читалац пред собом нема кратак чланак, него неку врсту мале студије која настоји да, из више разних углова, осветли најновији подухват србијанских ЕУ измећара на власти. Зато молим читаоца за сваковрсну пажњу, јер су ови редови писани уз велико трошење ума и бол срца, целе Страдалне седмице, а завршени су на Велики петак, дан када се сећамо  Јудиног пољупца у Гетсиманији и Христовог страдања на Голготи. Порука текста је јасна, и нека се опет чује: ако не устанемо у одбрану своје деце, за коју је Христос распет и васкрсао, бићемо Јуде које неће стићи да троше антихристовске ЕУ сребрњаке. Јер се Јудина судбина зна.  

Нека ови редови буду позив на духовни и морални устанак у име наших најмлађих, једине непотрошене србске будућности!

ШТА НАМ СЕ ДЕСИЛО? ПРВА ЗАПАЖАЊА

У свом тексту, објављеном у „Вечерњим новостима“ 12. априла 2017, др Слободан Јанковић истиче: “После школигрице, избацивања казне из вртића, а у највећој мери и из школства, увођења тзв. афирмативне акције, тј. уписивања Рома на факултете без потребног успеха у школовању и на пријемном испиту, уз наставак сличне праксе приликом полагања испита, сада се Министарство просвете Владе Републике Србије спрема да промовише нестанак дечака и девојчица — тј. теорију рода, према којој су дечаци и девојчице, сутра мушкарци и жене, само друштвене измишљотине. /…/ Овај програм долази као део пројекта УНИЦЕФ „Школа без насиља”, који је почео давне 2005/6, а који од 2012. спроводи Јединица за превенцију насиља. Промовише се сексуална различитост, самозадовољавање (додиривање сопственог тела од најмлађих дана)… Резултати борбе против насиља су, на жалост, познати већини родитеља школске деце и готово свим наставницима. Управе школа се труде да свим средствима заташкају најгрубље насиље које је попримило размере епидемије и заштите управо насилнике, не би ли имали што бољу оцену Министарства. Осим тога, друштво је све бахатије и сиромашније, расте и број самоубистава. Ту ће се под изговором борбе против сексуалног насиља промовисати како они рођени са мушким полним органима треба да носе хаљине и сукње и да могу да бирају да ли да се заљубе у дечака, у девојчицу или ко зна, можда у нешто што је путу да измени пол, да девојчица треба да изабере између две девојчице ону која јој се више свиђа…“

И др Миша Ђурковић у „Политици“ од 13. априла подиже свој глас у одбрану здравог разума: “Када је прошле године у новембру по хитном поступку, без икакве јавне расправе, усвајан такозвани Закон о заштити од насиља у породици, указао сам на то да ће он бити искоришћен за даље разарање породице и породичних односа у Србији. У земљи у којој је просечна старост 43 године и у којој се с правом кука да одумиремо као нација, донет је још један закон који дестимулише ступање у брак и заснивање породице. Но доношење овог закона је искоришћено и као одскочна даска да се у просветни систем Србије провуку и разне друге ствари које са темом насиља у породици углавном немају ништа./…/Припремљени су посебни приручници за ову врсту наставе кроз десетак предмета, а учитељима и наставницима је стигла инструкција да се ова врста „наставе“ убацује уместо редовних часова.

Кад се, међутим, отворе ове позамашне књиге уочава се да је такозвана борба против насиља у породици заправо замишљена и реализована као борба за промоцију хомосексуализма и порнографије, за подстицање дечје сексуалности, за подстицање експеримената у том пољу, као и за опањкавање традиционалне породице. Око 50% материјала промовише хомосексуализам и порнографију. У приручнику за биологију деца могу да науче какао се правилно изводи француски пољубац, али и следеће: на питање „Да ли је тачно да постоји мушки и женски кондом? Чему служи женски кондом?“ даје се одговор: “И девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Некада је важно имати у виду да се жене лезбејске оријентације можда нису увек идентификовале као лезбејке, те имају и своју сексуалну предисторију као „стрејт“ особе. У оквиру лезбејског љубавног односа, средство заштите су фолије од латекса или полиуретанске (врло танке, од меке пластике), квадратног облика, које се користе да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса. Помажу као баријера да се спрече полно преносиве болести.“ Затим се детаљно описују орални и анални секс и оргазам.“

Ђурковић додаје да се у овим идеолошким „пакетићима“ налазе веома чудни „поклони“: “Религија се одређује као један од основних извора мушког насиља над женама, а мастурбација препоручује као нешто сасвим природно и потребно. Деци се објашњава да су сексуалност и сексуални избор динамичне и несталне категорије које стално треба преиспитивати итд./…/На крају треба рећи да на питање да ли је породица сигурно место, аутори одговарају да је породични дом у ствари најопасније место у данашњем друштву!?“

Како смо дошли до оваквог, најцрњег данас?

ЗАШТО ЈЕ НЕОЛИБЕРАЛНОМ КАПИТАЛИЗМУ ПОТРЕБНА МОРАЛНА РАЗГРАДЊА ЧОВЕЧАНСТВА? 
„СЛОБОДНИ СЕКС“ У ДРУШТВУ РОБОВА

Поништавајући све идентитете, да би сваки човек био атомизовани потрошач, неолиберални капитализам ударио је пре свега на породицу и њену основу, мушко  – женску љубавну узајмност. Уништити класичну породицу и хомосексуализовати човечанство значи ослободити се „вишкова деца“ зарад стварања „златне милијарде“ и добити идеалне потрошаче, какви су, по давно обављеним истраживањима, „гејеви“ (на србском: „веселници“). Зато није случајно да ово што се сада збива у Србији, концлогору периферног неолибералног капитализма, има своје давне зачетке у САД, које су прве биле на удару „врлог новог света“. 

У својој студији „LIBIDO DOMINANDI / СЕКСУАЛНО ОСЛОБОЂЕЊЕ И ПОЛИТИЧКА КОНТРОЛА“, амерички философ културе Мајкл Џоунс уочава да су глобалистичке елите још од 18. века користиле сексуално разуздавање маса ради лакше политичке контроле над њима (сетимо се робова који греше под будним оком Великог Инквизитора). Он запажа: „Као и привреда слободног тржишта, тако су и прве озбиљне идеје о коришћењу секса као облика друштвеног надзора исто настале током Просветитељства. Ако је космос машина чија је основна сила гравитација, друштво је машина чија је покретачка сила лични интерес, и човек, такође, пошто више није светиња, постаје машина чији мотор ради на страсти. Одатле није далеко до закључка да онај ко контролише страсти контролише човека“. Зато је Олдоуз Хаксли је у предговору за „Врли нови свет“ одмах после Другог светског рата записао да ће политичке и привредне слободе постепено да се смањују, док ће, сексуалне слободе да расту.

ИЗ ИСТОРИЈЕ СЕКСУАЛНОГ ВАСПИТАЊА

Познати сексолог, идеолог сексуалне револуције, који је покушао да споји психоанализу са марксизмом, Вилхелм Рајх сматрао је да је сексуално ослобађање предуслов сваке левичарске победе у друштву. Лењинова сарадница, мадам Колонтај, још пре Рајха је тврдила да имати полни однос са неким не значи више од испијања чаше воде. Читава европска цивилизација је пре њих говорила и учила о супротном, то јест да однос мушкарца и жене, заснован на љубави, има космички и метакосмички значај. Марина Цветајева је тврдила да волети неког значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи га таквим нису учинили.  Све је почело од Фројдове тврдње да потискивање полног нагона увек изазива неурозу. Фројд лично није позивао на сексуалну револуцију, али је дао псевдо-научну основу за исту. А како кажу Американци – идеје имају последице. Лоше идеје имају лоше последице.

Следећи корак припадао је америчкој левичарки бурног сексуалног живота, Маргарет Сејнџер. Она се од 1916. залагала за увођење абортуса и контрацепције, да би жена била слободна од „нежељених трудноћа“. Усвојила је идеје еугенике по којима само „здрави“ треба да рађају децу, а „болесне“ на сваки начин у томе треба спречавати. (Хитлер није био једини који је стерилизовао, а затим и убијао, инвалиде. Чинили су то, пре њега, и у САД, и у Шведској.) Маргарет Сејнџер је основала „Планирано родитељство“ ради ширења својих идеја и наметања „сексуалног образовања“ у складу с „ослободилачком“ философијом.

Новац за њене подухвате почео је да обезбеђује клан Рокфелера (на први поглед, необично – најкрупнији светски капиталисти подржавају левичарку; али, имали су заједничку потребу, да буде што мање деце на свету.)

Године 1953, представница „Планираног родитељства“ Лана Левин записала је: „Наш циљ је да будемо спремни да као едукатори и родитељи помогнемо младим људима да стекну сексуално задовољство пре брака. Одобравајући предбрачни секс, спречићемо страх и кривицу /…/ Морамо бити спремни да младићима и девојкама дамо најбоље контрацептиве да би имали неопходна средства за достизање сексуалног задовољства без ризиковања нежељене трудноће“.

Године 1948, сексолог Алфред Кинси са Института за сексуална истраживања Универзитета Индијана (финансијер истраживања – Рокфелерова фондација, ко би други?) објављује чувени извештај „Сексуално понашање мушкарца“. Основна идеја је да је човек сексуално биће од рођења. Подаци о полном реаговању 317 малих дечака изнети у тексту као да то потврђују. Међутим, они су били добијени од педофила који је мастурбацијом узбуђивао малу мушку децу и о томе водио записнике, што је касније доказала др Џудит Рисман.

Кинсијевску идеологију је ширила др Мери Калдерон, медицински директор „Планираног родитељства“ и оснивач SIECUS ( Sex Information and Education Councils of United States).  Она је увела „секс-просвету“ у америчке школе.

У „Хуманистичком манифесту II“ (1973.) проглашена је „потпуна сексуална слобода између двоје одговорних одраслих“ као стандард. Документ су потписали, између осталих, др Лестер Киркендал, директор SIECUS-a, и Ален Гутмахер, председник „Планираног родитељства“.

Године 1976, Киркендел је објавио „Нову повељу“ сексуалних права и одговорности, коју је потписало 37 сексолога. Од седамдесетих година 20. века, креће и снажна пропаганда хомосексуализма.

Наставља се…  

47 гласовa