Недовољно упућени у енигматични балкански геополитички чвор громогласно «трубе» о томе да су безбедносне тензије на наводном «Западном Балкану» (лукава терминолошка подвала западних хегемона, «наивно» прихваћена од поданичке политичке, интелектуалне и медијске компоненте балканских народа) значајно подигнуте у априлу ове (2017) године. С тим у вези, посебно истичу премијера Албаније Едија Раму који је актуелизовао пројекат «велика Албанија (18. априла), Македонију, где је за председника свог Собрања незаконито изабран бивши припадник терористичке «ОВК/ОНА» Талат Џафери (27. априла) и Француску, која је ослободила Рамуша Харадинаја (27. априла), једног од врховних вођа терористичке «ОВК», осумњиченог за бројне злочине над цивилима на Косову и Метохији. Међутим, истина је нешто другачија, односно ратно-хушкачке тензије на Балкану интензивно трају дуже од годину дана. Референдум о Дану Републике Српске (РС) заказан за 25. септембар 2016. године узиман је од босанско-херцеговачких бошњачких лидера и њихових иностраних ментора као «поуздан аргумент» о отцепљењу РС од Босне и Херцеговине (БиХ) и следствено томе, систематски су јој упућивали разноврсне претње. Као њихов главни промотер легитимисао се високи представник међународне заједнице за (БиХ) Валентин Инцко, након одржаног референдума, иако РС није показала намеру о отцепљењу. Инцко је у интервјуу Ројтерсу ( 13. 12. 2016.), између осталог, казао: «Сепаратисти који настоје да поделе БиХ по етничким линијама могли би да угрозе њене напоре да се прикључе Европској унији и да принуде међународне силе да интервенишу…». Случајно или договорно, истог дана, загребачки «Вечерњи лист» (13.12. 2016.) саопштио је јавности да је НАТО спреман да оперативно интервенише на Балкану кад то буде потребно да би спречио међуетнички сукоб и промовисао сигурност и стабилност.

О каквој се спремности НАТО-а ради поводом спречавања међуетничког сукоба и промовисања сигурности и стабилности на Балкану, из богатог комплекса чињеница, помињемо три карактеристичне: прво, премијер Албаније (чланица НАТО-а) Еди Рама је претходних неколико месеци у више наврата јавним промовисањем пројекта «велика Албанија» дрско провоцирао мир и безбедност Балкана, а врховни менаџмент НАТО-а је ћутао, што значи да подржава дотични пројекат; и друго, иако Македонија није чланица НАТО, то није засметало њеном генералном секретару Јенсу Столтенбергу да се грубо меша у њене унутрашње ствари. Он је то надмено учино након одбијања председника Македоније (Ђорђа Иванова) да повери мандант лидеру опозиције Зорану Заеву 1. марта, захтевајући као и висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Фредерика Могерини, да преиспита своју одлуку о додељивању мандата за састав владе.

Реч је о пројекту чија реализација претпоставља мењање државних граница на Балкану, а тако нешто је тешко изводљиво без озбиљног оружаног сукоба, који би се вероватно прелио ван региона. Центар актуелних заговорника пројекта «велика Албанија» налази у Тирани који координише периферне актере у Приштини, Скопљу и Прешеву/Бујановцу, а њихова фанатизованост одражава спремност да употребе сва расположива средства за његову реализацију, укључујући и физичку (оружану) силу. Као и у блиској прошлости, тако и данас, поборници пројекта «велика Албанија» примењују лукаву стратегију – нападати, изнуривати и побеђивати противнике (православне народе) одвојено, уз свестрану помоћ и подршку моћних западнохришћанских и муслиманских земаља. Реч је о стратегији која се показала успешном у првој фази реализације пројекта: најпре, стављањем Аутономне Покрајине Косово и Метохија Републике Србије под међународни протекторат (Резолуцијом СБ ОУН 1244 од 10. 06. 1999.) и потом, Охридским споразумом 2001. године којим је албанској националној мањини у Македонији обезбеђен статус конститутивног народа.

Текући балкански рат – другу фазу реализације пројекта «велика Албанија», с једне стране, карактеришу појачани пропагандно-психолошки садржаји који се своде на претњу употребе физичке силе против Србије (ради изнуђивања ургентног признавања лажне државе «Косово») и Македоније (ради њене федерализације и потом разбијања), и са друге стране, «чудновато» занемаривање других потенцијалних жртава (Грчка, чланица НАТО-а и Црна Гора, чији пријем је у току). Иако поборници пројекта «велика Албанија», несумњиво ради застрашивања жртава прете и употребом оружане силе, имајући у виду постојећи (оперативни) војни потенцијал могућих актера у евентуалном таквом сукобу, мало је вероватно да се он догоди. Наиме, оружану силу Албаније чини 8.000 војника и 27 хеликоптера (није опремљена тенковима и авионима); оружану силу Србије чини 36.000 војника опремљених са 212 тенкова, 95 авиона, 64 хеликоптера и 82 ракетних система; оружану силу Македоније чини 8.000 војника опремљених са 31 тенком, 16 хеликоптера и 24 ракетних система; КФОР на Косову броји 4.000 припадника, 4.000 припадника Косовских безбедносних снага, 150 припадника специјалне јединице РОСУ и 16 хеликоптера.

Мало је вероватно да се догоди оружани сукоб зато што оружана сила ниједног од потенцијалних актера није способна да изводи дуготрајне опсежне офанзивне (нападачке) операције, осим уколико албанску страну подржи НАТО и изостане међународна подршка или подршка неке моћне државе жртвама агресије. Међутим, ни оваква реалност не искључује избијање трећег балканског рата (први се догодио 1912, а други 1913.године). Запрепашћује то што се његови извесни непосредни изазивачи налазе на српској територији под међународним протекторатом (Косово и Метохија), а то значи да могу предузети насиље само уз дозволу тзв. међународне заједнице, односно шефова међународних мисија УНМИК, КФОР и ЕУЛЕКС. На то указују бројне чињенице, посебно претње браће Харадинај упућене Србима и Србији. Наиме, Даут Харадинај је (7. априла) запретио да на Косову неће бити ниједног Србина уколико његов брат Рамуш (оптужен за ратне злочине и полицијски задржан у Француској) буде изручен Србији, а Рамуш Харадинај, након повратка у Приштину из Француске (28. априла), запретио: «Ми морамо да покажемо место непријатељу Србији и треба да урадимо онако као је то урадио Хрват» (имао је у виду хрватске војне операције «Бљесак» и «Олуја» 1995. године, у којима је убијено више хиљада и протерано неколико стотина хиљада Срба из Хрватске). Реализација поменутих претњи претпоставља реактивирање терористичке «ОВК» чији милитантни део се процењује на неколико десетина хиљада лица, или, ангажовање специјалне јединице РОСУ и Косовских безбедносних снага или њихово заједничко ангажовање, уз асистенцију или подршку КФОР-а, УНМИК-а и ЕУЛЕКС-а.

Пошто је искључена могућност да изостане адекватна реакција Републике Србије у случају да поменути актери отпочну са реализацијом претњи, изгледан је оружани сукоб са несагледивим последицама по читав Балкан, и шире. То је јасно поручио бивши премијер (садашњи председник) Србије, у изјави за Радио Телевизију Србије (28. априла), рекавши: «Србија никад неће дозволити прогон или истребљење Срба. То више није могуће да се догоди, Србија је много снажнија. Никога нећемо да дирамо, поштујемо територијални интегритет свих, ништа туђе нам не треба, само своје нећемо да дамо. Мислим да су ту поруку сви добро разумели – нисам се ни шалио ни играо. А наша војна моћ ће расти сразмерно расту економске моћи» («Политика», 29. 04. 2017.).

Иако није искључен претпостављени ратни сценариј, сматрамо да је скопчан са веома великим ризиком. Највеће искушење за њих у погледу примене силе представљала би нереална (погрешна) процена о томе да ће Република Србија мирно посматрати «олују» против Срба на Косову и Метохији, како је то учинила 17. и 18. марта 2004. године, када су албански џихадисти покушали да окончају уништење Срба започетог у јуну 1999. године за време размештања КФОР-а и УНМИК-а. Управо зато, верује се да ће албанске милитанте од такве ирационалне процене успешно одвратити њихови инострани западни ментори. Међутим, то не значи да ће одустати од договорног ангажовања на реализацији друге фазе реализације пројекта «велика Албанија». Напротив, наставиће «пузећу» агресију, чију окосницу ће чинити динамична дипломатско-политичка ангажованост ради обезбеђивања добровољне или изнуђене потврде односно признавања самопроглашене лажне државе «Косово» од стране Републике Србије и потпуне реализације тзв. «Тиранске платформе» у Македонији (усвајање резолуције која Србију оптужује за геноцид над Албанцима у Македонији у периоду од 1912. до 1956. године; изједначавање албанског језика са македонским на целој територији државе; увођење двојезичних албанско-македонских новчаница; промена државних обележја – грба, химне, заставе; федерализација земље, и промена имена државе), све то под легендом чувања мира, стабилности, економског просперитета и евроатланских интеграција.

Као у блиској прошлости, тако ће и блиској будућности, тежиште албанске сведимензионалне агресије (подржаване од ЕУ и НАТО) против Републике Србије бити усмерено на оснаживање постојећих услова у смислу вођења одвојеног «дијалога» са одабраним циљним групама: врховни менаџмент Републике Србије и Срби на Косову и Метохији. Стога ће евентуални резултати агресије превнствено зависити од нас, наше воље, моћи и одлучности, а ни у ком случају од њихових жеља и захтева. Без намере да операционализујемо ток оваквог специфичног рата, осврнимо се само на један његов актуелни садржај. Наиме, у складу са Бриселским споразумом, уз посредовање ЕУ, претходних година између Београда и Приштине је договорено решавање многих питања, а несумњиво најважније представља – стварање Заједнице општина са српском већином. Међутим, Приштина одбија да поштује договорено и прети ратом. Дакле, уколико Београд настави дијалог са Приштином, пре него она испоштује договорено, такво стање ће представљати поуздан индикатор о опасној немоћи у чувању виталних националних вредности. С тим у вези, треба напоменути још и следеће: било каква попустљивост Приштини у урушавању територијалног интегритета Републике Србије, чак и у случају да посредством «кооператвних» Срба на Косову и Метохији врши притисак на Београд, несумњиво ће бити у правцу задовољења њихових претензија на српске територије.

20 гласовa