«Албанско питање» на Балкану представља јединствен проблем. Његова уникатност има три константе: конфликтни потенцијал који се креће у диjапазону од високог до критичног, вековну „албанску иреденту“ која се по садржини и форми не мења, а којој је додељена снажна србофобија и кључну улогу спољног фактора – Турске и Аустро-угарске, а у новије доба и САД-а. „Албанска иредента“ постоји још од стварања Прве Призренске лиге (од јуна 1878.), када је усвојен програм стварања Велике Албаније. Она је увек била против Срба. Тако је било све донедавно – до војне агресије НАТО пакта која је отворила пут Саудијској Арабији и салафизму (вехабизму). Специфични допринос генези националног идентитета косовских Албанаца дали су Саудијци, уносећи у њу назадни и разорни сегмент исламског екстремизма. „Албанска иредента“ сада има изразито вехабијски карактер и више није усмерена само против Срба, већ и против Албанаца – оних који не деле вредности учења Мухамеда ибн Абд ал Вехаба.

Српска цивилизација је настала на Косову и Метохији, то је место неисцрпног духовно-историјског наслеђа српског народа. КиМ повезује најважније копнене саобраћајне артерије на Балкану и није случајно што је баш ова територија била нуклеус за настанак српске средњовековне државе. (Није случајно ни то што су САД српску покрајину изабрале за изградњу Бондстила – своје највеће војне базе). Порта је, током 500 година владавине Османског царства на Балкану, из градова КиМ исељавала Србе, а насељавала Албанце. Оружаном агресијом НАТО на СРЈ (1999. г.) и чињеницом да је актуелна српска власт потписала Бриселски споразум са Приштином (2013. г.), завршен је „аустро-угарски и турски посао“: формирана је албанска нација, Албанци су расељени и на друге балканске просторе и тако знатно ојачани. Бриселски споразум је ликвидирао полицију, судство, цивилну заштиту и све друге државне органе и установе Републике Србије на целој територији покрајине и тако предао власт Приштини. На целокупној територији КиМ, осим на северу покрајине, Срби су сатерани у неколико гетоизованих енклава у којима су свакодневно изложени понижењу и застрашивањима. Срби, осим на северу, не живе у градовима, остало их је само по селима. Албанци их на сваки начин терају да продају земљу. Спектар притисака и деловања на Србе почиње импозантним понудама (што не треба занемаривати јер наркомафија има неограничене финансијске могућности са којима на крај може да изађе само држава која мисли о својој будућности) и завршава физичким ликвидацијама. Није тешко претпоставити да «Косовска полиција» Србе неће бранити од својих. Зато су Срби присиљени да напуштају вековна огњишта и тако кидају последње нити веза Србије и Косова. Север Косова са своје четири општине (северна Косовска Митровица, Лепосавић, Зубин Поток и Звечан) држао се као неосвојива тврђава све до Бриселског споразума. Управо захваљујући том споразуму он је био инкорпориран у уставно-правни поредак приштинских власти. Отад су, сви Срби са КиМ, приморани да живе и раде по законима и у институцијама „Републике Косово“, шта више, они су приморани да узимају документа „Републике Косово“. Међутим, највећу пажњу привлачи чињеница, да под директним притиском актуелних српских власти, они морају да учествују и на изборима „Републике Косово“.

Историјски гледано Албанцима је религија пре била фактор подела него обједињавања. Албанци су исповедали ислам, православље и католицизам. Исламизација албанског становништва почела је након успостављања власти отоманске Порте у првој половини XVI века и трајала је током целокупне османске владавине. Почетком ХХ века у Албанији је био готово једнак број хришћана и муслимана: 47 посто католика и православних и 53 одсто муслимана. У Албанији је 2010. године било 63 одсто муслиманског становништва, док је хришћана било 31, а атеиста 5 одсто. Након свега, у овом моменту, негде око 70 одсто албанских Муслимана у Албанији припада сунитском исламу, док су остали – бекташи (припадници шиитске секте). Религиозне разлике међу Албанцима појачане су језичким разлозима: северни дијалект код Гега (који су развијенији у политичком и економском смислу) веома се разликује од јужне варијанте код Тоски. Историјски линије комуникација између Албанаца „северњака“ и Албанаца „јужњака“ биле су озбиљно поремећене. Албанска држава је одлуком великих сила била створена 1912. године, а стварање јединственог књижевног језика, на основу дијалекта Гега, остварено је тек 1972. године, након што је у Тирани био одржан свенационални конгрес филолога. Следећа линија поделе лежи у уско локалној клановској свести која се базира на патријархалним и конзервативним нормама. Из опште масе нагло се издваја малобројни, али зато образованији слој претежно градског хришћанског (католичког и православног) становништва. Дакле, Албанце деле религиозне, језичке, социо-културне, економске и локалне разлике.

У овом тренутку Муслимани у албанском друштву Косова односе превагу (90 одсто становништва чине муслимани, док осталих 10 одсто чине католици, православни, протестанти и јудеји). Албанци католици углавном живе у Ђаковици – Ђаковачки клан има добре односе са албанском дијаспором, посебно оном у САД. Међутим, и они се плаше да ће пре или касније доћи време када ће исламски екстремисти „ударити и нас Албанце који смо друге вере“[1].) До почетка ХХ века били су спречавани сви покушаји политизације ислама. За време социјалистичке Југославије прва фаза „религиозне ренесансе“ односи се на период од 1970 до 1980 године, кад је суфијски ислам на Косову створио систем дервишких редова (Bashkësiae Rradhëve Dervishe Islame Alijje – BRDIA) са центром у Призрену. Суфизам је специфични облик албанског ислама и важна компонента етничке свести. Дервиши су били озбиљан културно-религијски фактор, они су 1984. године окупљали 50.000 људи, да би 1998. број њихових чланова био повећан до 100 хиљада[2]. Албански шејхи су увек били опозиција Исламском Ријасету Југославије у ком су доминирали босански Муслимани.

*******

Покушај CIA и британских обавештајних служби да радикализују муслимане, који имају геополитичке циљеве, током организације државног удара у Ирану 1953. године и свргавања премијера Мосадика (у операцији Ајакс) био је претеча формирања терористичких организација. Повод за свргавање премијера Ирана била је национализација нафтних компанија и решеност Техерана да се ослободи колонијалне зависности, што је наносило директну штету Великој Британији, САД и транснационалним компанијама. Било је неопходно да се успостави контрола над иранском нафтом, у моменту када је започињао корејски рат. CIA и британске обавештајне службе примениле су познате технологије „обојених револуција“: контролисани медији изводили су изненадне антивладине пропагандистичке акције, организовали су квазинародне демонстрације, провокације, припремали терористичке групе, уништавали привреду и вршили притисак на парламент. Увлачењем ултрадесничарских мула у операцију Ајакс било је основно средство за реализацију државног удара. Ајакс је био снажан доказ да суверене земље морају безусловно да капитулирају када стану на пут интереса САД. CIA и британске специјалне службе су део муслимана банално изманипулисале и искористиле. Индикативно је што је као директна последица државног удара почела политика вестернизације државе и оснивања тајне полиције САВАК – „иранског гестапоа“…

Исламске терористичке организације и исламске државе које су финансирале тероризам нису јединствено функционисале до почетка рата у Авганистану и учешћа СССР-а у њему (1979-1989). Стратешки прелом почео је ратом у Авганистану и укључивањем СССР-а у сам рат и формирањем талибанског покрета. Тада се рат у исламским фундаменталистичким круговима доживљавао као „свети рат“, а у Авганистан су почели да пристижу бојовници из различитих исламских земаља, посебно из Саудијске Арабије, Ирана, Сирије, Јемена, Судана и Туниса. Сједињене Државе су почеле да организују и обучавају муџахедине. Исламским бојовницима командовао је Makatab Al-Khidamat или MAK – Services-Office, на чијем челу су били Осама бин Ладен и Абдулах Азам, које су подржавале обавјештајне службе Ирана, Пакистана, Судана и Сирије. Макатаб ал-Кхидамат је координирао финансијску помоћ коју су слале разне исламске организације, регрутовао борце широм исламског света и слао на обуку у кампове који су постојали у Пакистану и Афганистану, координирао активности са CIA и проналазио нове изворе прихода. Из авганистанског рата исламски тероризам је изашао финанцијски, кадровски, технички и организационо јачи.

Амерички председник Џими Картер потписао је 3. јула 1979. године прву директиву о пружању тајне помоћи опонентима просовјетског режима у Кабулу. У знаменитом интервјуу из 1998. године Збигњев Бжежински, саветник председника за националну безбедност, признаје да је „ова тајна операција била изванредна идеја. Њен исход било је увлачење Руса у авганистанску клопку… Добили смо могућност да СССР увучемо у његов Вијетнамски рат… рат који је деморалисао све и на крају уништио Совјетску империју»[3]. Отад је исламски џихад постао инструмент за глобалне операције које спроводи CIA.

Треба да запамтимо оно најважније: пројекат „исламски џихад“ преко авганистанског рата довео је до уништења не само просовјетске владе у Кабулу, већ и самог СССР-а. Сличност је више него очигледна, албански салафитски сегмент у сарадњи са муслиманским сегментом у БиХ ствара јединствену „зелену трансверзалу“ у којој нема и никада неће бити ни места ни могућности за повратак Русије на Балкан.

Нагло уздизање Талибана било је повезано са активностима пакистанских специјалних служби које су пружале логистичку помоћ авганистанским устаницима, док су финансијски токови ишли из Саудијске Арабије. Од како је 1996. године заузет Кабул и успостављен режим Гулбудина Хекматјара и његове партије Hezb-e-Islami, везе Талибана и Ал Каиде су оснажене: Ал Каида је слала на хиљаде бојовника из Пакистана, арапских земаља и Централне Азије. Исламска влада је сачувала контролу над камповима за обуку на територији Авганистана, а обучене вехабије су потом слате у земље бившег Совјетског Савеза и на Балкан[4]. Авганистан и Пакистан су више од 90 одсто произведеног хероина усмеравали на регионална тржишта. Албанија и Косово су се нашли у центру Балканске руте која повезује „златни полумесец“ (Авганистан и Пакистан) са тржиштима Европе[5].

*******

Након распада комунистичког система у Албанији, ова земља је постала објект над којим су САД, НАТО и исламске земље примењивале силу. САД су обновиле односе са овом земљом након 52 године прекида. Нови председник Сали Бериша отишао је у посету САД-у у марту 1991. године, да би у јуну исте године уследила узвратна посета америчког државног секретара Џејмса Бејкера. Истовремено највише војно руководство Албаније успоставило је линију војне сарадње са САД: 1992. године, Вашингтон ствара Групу за војне везе са Албанијом и приступа опремању њене армије. Међутим, није се радило само о наоружавању албанске армије. Од 1998. године америчке специјалне службе (пре свега DIA), британска SAS и MI6, америчке и британске приватне војне компаније и немачка БНД започињу са обуком, наоружавањем и борбеном употребом тзв. Ослободилачке војске Косова (скраћеница на албанском УЧК) и то уз помоћ џихадиста из Ал Каиде. Све ово је чињено искључиво ради дестабилизације Србије и Балкана.

Први осетни знаци да на Балкану бораве „Авганистански муџахедини“ (а у суштини бојовници из разних блискоисточних земаља) повезани са Ал Каидом, примећени су 1992. године, убрзо након почетка рата у БиХ. Муслиманска влада у Сарајеву издала је на хиљаде пасоша муџахединима од којих су многи, после рата, одлучили да остану на „брдовитом Балкану“. Отад је постепено почела да се ствара мрежа за испоруку авганистанског опијума преко Турске и Косова у централну Европу. Затим је започела и друга фаза: Ал Каида је почела са пружањем подршке УЧК и његовом „македонском огранку“ – Ослободилачкој националној армији (ОНА). Чланови УЧК, поред осталог, пролазили су терористичку и диверзантску обуку у авганистанским камповима, а познато је да су авганистанске Арапе, током рата у Авганистану, обучавали амерички инструктори.

Паралелно са САД и НАТО који су били заинтересовани да трагају за исламским савезницима, Албанија је од 1990. године почела са успостављањем веза са исламским земљама и организацијама. У фокусу њеног интересовања били су неисцрпни фондови исламских земаља, које су опет са своје стране у њој виделе погодан простор за продор на Балкан. Албанија је постала члан многих светских исламских организација: Организације исламске конференције (парламент није ратификовао одлуку); Исламске развојне банке (ова банка је, поред осталог, додељивала стипендије младим Албанцима за студирање у исламским земљама); 1994. г. била је основана Арапско-албанска исламска банка (њен највећи акционар био је Осама бин Ладен. Банка је давала субвенције за изградњу џамија, стипендије омладини за школовање у исламским земљама, али, оно што је најважније плаћала је и ширење вебаијске пропаганде).

Прање новца је саставни атрибут рада исламских финансијских и других организација. Тирана је постепено прерасла у исламску финансијску и логистичку базу. Појавила се „кровна организација“ Islamic Charity Project International која окупља на десетине других организација „милосрдно-хуманитарног карактера“, као што су Muwafaq Foundation саудијског тајкуна Јасина Ал Кадија и International Islamic Relief Organization (IIRO), за коју се основано сумњало да директно подржава Беришу. Осама бин Ладен је лично финансирао организацију Al Haramain. Muslim Forum of Albania, с једне стране, углавном се декларисао као „организација цивилног друштва“ која се бави питањима заштите људских права, док је са друге стране водио скривену екстремистичку политичку делатност.

Овде долазимо и до конкретних представника. У Албанију је са „првим таласом“ вехабија из Ал Каиде дошао и јордански екстремиста Abdul Latif Saleh. Он и још 40 других екстремиста, добијају 1992. године албанско држављанство на основу специјалне наредбе Сали Берише. Салех је у Албанији преко Muwafaq Foundation и Al Haramain финансирао тајне ћелије покрета „египатски џихад“. Други „познати џихадиста“ био је Мохамед Ал Завахири, млађи брат будућег шефа Ал Каиде Ајмана Ал Завахирија. Мухамед је тада имао задатак да „пружи легалну заштиту египатском џихаду“.

(следи наставак)

[1] vesti-online.com/Vesti/Srbija/637117/Imam-Krasnici-podsticao-na-terorizam

[2] What happened to Kosovo Albanians: The impact of religion on the ethnic identity in the state building-period // Kosovar Institute for Policy Research and Development. Policy Paper. No. 1/16 – June 2016.

[3] www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718?utm_campaign=magnet&utm_source=article_page&utm_medium=related_articles

[4] www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718?utm_campaign=magnet&utm_source=article_page&utm_medium=related_articles

[5] www.globalresearch.ca/al-qaeda-and-the-war-on-terrorism/7718?utm_campaign=magnet&utm_source=article_page&utm_medium=related_articles

Прочитај без интернета:
72 гласa