„Египатски џихадисти“ су веома много користили Албанију за своје активности: Shavki Salama Attiya, бивши инструктор у камповима за обуку Ал Каиде, побегао је из Судана у Албанију; кључни играч „египатског џихада“ Mohamed Ahmed Salama Mabrouk такође се скривао у Албанији; Hassan Mustafa Osama Nasr (Абу Омар), човек са пребогатим терористичким искуством, члан је екстремистичке групе која је преузела одговорност за убиство египатског председника Анвара Садата (1981. г.), после тога се бавио обуком муџахедина авганистанског џихада у пакистанским камповима за обуку, „радио“ је у Тирани као припадник једне од хуманитарних организација. Беришина десна рука, Башким Газидеде шеф албанске обавештајне службе (албанска скрађеница ШИК), обављао је двоструку улогу: помогао је CIA да контролише активности водећих терориста (бин Ладена и Ал Завахирија), а обзиром да је убеђени исламиста (за разлику од Берише који то није), подржавао је тежње страних исламских група. Газидеде је сарађивао са „шефом обавештајне службе Косова“ Џавитом Халитијем и Абдул Латиф Салахом. Салах је пратио бин Ладена на његовим путовањима по Турској, Албанији и Косову, да би се затим вратио у Албанију да изгради терористичку базу[1]. Вехабије су по Албанији нелегално изградиле 140 џамија, углавном на северну земље, а највећи део је финансирала King Fahd Foundation из Саудијске Арабије.

Тако се вехабијски покрет инфилтрирао на Балкан. Све је почело од Албаније, земље која није ни проарапска, али ни екстремно исламистичка. У Албанији је започета изградња паралелне вехабијске финансијске, образовне и религијске инфраструктуре са перспективом да земљу претвори у „дистрибутивно чвориште“ за ширење вехабизма.  Међутим, до 1999. године, практично до окончања оружане агресије НАТО на СРЈ, обједињујући фактор свих „Албанаца једне нације и три религије“ била је УЧК, којој је у борби против Срба била потребна подршка свих Албанаца и то без изузетка. На Косову је коначно затворено питање НАТО бомбардовања, етничког чишћења Срба и албанско национално питање које су форсирале Турска, Аустро-угарска, нацистичка Немачка и НАТО, да би могло бити отворено религиозно питање за шта су и игру уведени Саудијска Арабија и вехабије.   

*****

После оружане агресије НАТО на СРЈ територија КиМ формално је прешла под управу ОУН (актуелна и обавезујућа резолуција СБ ОУН 1244 потврђује да је КиМ саставни део Републике Србије), иако је тачније рећи да је оно под КФОР/НАТО окупацијом. Овде треба истаћи да је потписивањем Бриселског споразума актуелна српска власт једнострано извела Србију из режима дејства Резолуције 1244 (У Србији не би требало никога да брине шта чине сепаратистичке групе које не поседују међународно-правни субјективитет. Земља треба да прогласи да је део њене територије под окупацијом све док се не стекну повољни услови за повратак уставно-правног поретка).

Глобалистичка САД/НАТО елита, агресојом НАТО против Срба, извела је приватни мега експеримент и одобрила проверу, пре свега, забрањеног оружја које је оставило масовне и дугорочне последице. После агресије мега експеримент је настављен. Тренутно су новонастале земље, са бившег југословенског простора, полигон за етно инжењеринг у условима изградње „неоколонија балканског типа“: стварања нових нација (као нпр. Бошњака и Црногораца), мобилизацију друштва на основу обнове нацизма (код Хрвата), учвршћивање резултата етноинжењеринга још од времена Отоманске Порте и Аустро-угарске (код Албанаца). Међутим, све новонастале државе, без обзира на њихову лојалност/нелојалност Западу, карактерише крајњи степен одсуства суверенитета (ни једна од ових земаља није суверена држава!), велике материјалне невоље становништва, док ниво корупције и криминала прелази сваку меру (катастрофална ситуација са кадровима у државним структурама, преподаја функција, смањен ниво рада државних органа све до њиховог претварања у чист декор). Изузетак представља само једна држава – Република Српска. Дакле, Запад у овом моменту реализује веома важну фазу „промене свести“ и то у односу на све народе на југу Балкана. 

На основу података албанске и западне стране, на КиМ тренутно живи око 1,8 милиона Албанаца, док подаци српске стране (Срба са севера КиМ) говоре да Албанаца нема више од 1,2 милиона, а Срба је око 130 хиљада. Проамеричко расположење на Балкану највише је присутно код Албанаца, међутим они су такође објект посебног експеримента у области етничког идентитета који се условно може назвати „од албанизма до вехабизма“, а током његове реализације остварује се, на први поглед, неостварива мисија. Овде треба истаћи да је албанско друштво у српској аутономној покрајини имало секуларни карактер. Оружана агресија НАТО против СРЈ 1999. године, мобилисала је и консолидовала Албанце, на националној, али не на религиозној основи. Стекао се утисак да је завршено стварање „независне државе“ и да ће Албанце у „Републици Косово“ (на отетој од Срба земљи) чекати „златни век просперитета“ под несаломивом заштитом Запада.

Ипак, заштита и просперитет Албанаца није и не може бити интерес страног фактора. Албанци су објект на који се дејствује са одређеним геополитичким и потпуно агресивним циљевима. После завршетка НАТО бомбардовања на Косову су се појавили представници Саудијске Арабије, заливских земаља и Турске. Њих посебно интересује сфера религијског живота Албанаца. Овај јединствени и традиционални модел ислама изложен је нападима. Плодно тло за продор салафита отворио је пут за раскол друштва које је прешло линију сопственог албанизма. У политичком животу „Републике Косова“ издвојили су се токови од којих се први оријентишу на свеалбанско уједињење (спајање Албаније и Косова) и „декосовизацију“. Док је други ујединио „ексклузивце“ – у првом реду присталице „косовског идентитета“ па тек онда албанског. Међутим, испоставило се да „ексклузивци“ немају постојану основу под ногама, јер Албанци немају историјске корене на КиМ. Због тога „политички пројекат РК“ виси у ваздуху – идеја да се становништво унификује на основу поједностављене секуларне националне идеологије путем „свеопште албанизације“ оставља пукотину у религијском сегменту националне свести. „Албанизам“ као нерешени унутрашњи идејни конфликт створио је вакуум, ограниченост и конфузију код младе генерације. Религиозни идентитет је неодвојив део националне свести балканских народа, што важи и за Албанаце, који су прилично касно – тек у ХХ веку настали као нација и то пре свега напорима Бечког двора[2]. Почетком ХХI века вакуум попуњава ислам и то екстремни.  

Ова фаза је почела 1999. године. Тада је свеукупна ситуација била хаотична, органи управљања практично нису ни постојали, док је хуманитарна ситуција попримала катастрофалне размере. У албанском друштву су циркулисале различите, али често и противречне идеје. Расуло и неизвесност постали су плодно тло за појаву хуманитарних организација, са јасно израженим религиозним карактером. УНМИК администрација и међународна заједница, исто као и обавештајне структуре, углавном су држале у фокусу финансијске токове, иако уопште није постојала контрола рада „нових хуманитараца“.

„Локалну линију“ чинила је Исламска заједница Косова (ИЗК, Bashkesia Islame e Kosoves, BIK) која постоји од 11. децембра 1993. године, када је сабор исламских духовних вођа објавио да излази из југословенског Ријасета. ИЗК је након 1999. године приступила институционалној, инфраструктурној и социјалној реконструкцији. До рата ИЗК регистровала је 560 џамија, од којих је 218 током рата било срушено. Након рата срушене џамије су биле обновљене и саграђене нове. Тренутно је ИЗК појачала своју социјалну улогу и политички утицај у друштву тако што је обновила административни систем управљања. Лидера ИЗК (муфтију) бира скупштина која има 27 чланова, ИЗК окупља 28 локалних савета и управља са око 800 џамија.

Традиционални ислам је постао сметња. Постепено је настајао изопачени међународни тријумвират: интереси косовских криминално-клановских структура подударали су се са интересима транснационалних исламских фактора (земаља и организација) и „међународне заједнице“. Локални имами су почели да примају претње да не ометају рад страних исламиста и радикализацију муслиманског становништва.

У том периоду, у први план су избиле саудијске организације Saudi Red Crescent Society и International Islamic Fond бин Ладена и главног спонзора УЧК шејха Омара Бакри Мухамеда, као и друге „невладине организације хуманитарног карактера“; Заједнички Комитет Саудијске Арабије за помоћ Косову и Чеченији (Saudi Joint Committee for the Relief of Kosovo and Chechnya, SJCRKC) који је био главни спонзор вехабизма на Косову, Међународна исламска организација за пружање ванредне помоћи (International Islamic Relief Organization, IIRO), фондови Al-Haramain и Al-Waqf al-Islami. За све ове организације се зна да су пружале подршку терористичкој активности и у другим земаљама као на пример Албанији и Македонији. За то време „Хуманитарне организације“ у сеоским срединама нудиле су Албанцима помоћ у изградњи кућа, водовода, болница и школа, али само под једним условом, да у селу буде изграђена џамија. Хуманитарна помоћ је јасно условљена прихватањем идеологије вехабизма. Фокус национално-политичког и религиозног дискурса „Республике Косово“ прешао је на страну два основна фактора: УЧК и Ал Каиде.

Обзиром да су интереси Саудијске Арабије универзални, на Косову је почела агресивна пропаганда салафизма (вехабизма) чија је специфична карактеристика била политизација ислама, нетрпељивост према секуларизму и религиозном плурализму. Генерални циљ била је трансформација традиционалног албанског ислама и културних односа у политички и ултра-конзервативни ислам. 

Први на нишану нашли су се суфијски редови. Шест векова старо отоманско наслеђе није вредело ни пола пребијене паре. Албански политички лидери који су били преокупирани искључиво политичким „докусуривањем Срба“ током „бриселског процеса“ и својим ставовима у Вашингтону, добро су знали само једно: да је сасвим довољно да имају вербално јединство и прозападну оријентацију. У августу 2000. године у Ђаковици је, уз прећутну сагласност НАТО, булдожерима срушена Отоманска библиотека и Школа Курана из XVI века. Аутентични «отомански ислам» Вехабије тумаче као иритирајући фактор, док на путу формирања Косова као „трансферне зоне“ не сме да постоји ништа што је „аутентично“. На располагању им стоје сви методи: од физичког насиља до директног поткупљивања. Поновимо: у наркодржави „Република Косова“ са нарко трговином и америчким фондовима, Саудовска Арабија нема проблеме са поткупом људи и организација. Зато нико није устао у заштиту отоманског наслеђа и дервиша. Дејства вехабија показују да ће Саудијци као непријатну сметњу уништити културно-историјске и духовне вредности Албанаца (реалне и измишљене, али које они сами тумаче као аутентичне). 

Када је Заједнички Комитет Саудијске Арабије за помоћ на Косову и Чеченији (Saudi Joint Committee for the Relief of Kosovo and Chechnya, SJCRKC) почео са својим радом, он је издвојио 500 000 долара за убацивање 388 вехабијских мисиионара за индоктринацију локалног албанског становништва. Грана овог Комитета – Исламски добротворни фонд (Islamic Endowment Foundation) – подржала је оснивање 30 специјализованих школа за изучавање Курана у сеоским срединама. Међутим, оваквих школа је основано далеко више, негде око 100. 

Ударна претходница Саудијске Арабије је организација под називом Al Waqf al Islami која се на Балкану први пут појавила још 1989. године. Al Waqf al Islami има изражен екстремно исламски карактер и ради под окриљем Саудијског комитета за обједињену помоћ (Saudi Joint Relief Comittee, Комитет је кровна организација вехабијских организација по читавом свету). Поред Саудијске Арабије Al Waqf al Islami  финансирају још и Катар, Кувајт и Бахреин. Ради прања новца Al Waqf al Islami  је формирао  сопствену банкарску мрежу у БиХ, Албанији и Словенији[3]. Ништа мање није агресивна ни организација која носи назив Al-Haramain. Њу су 2004. године САД прогласиле за терористичку организацију. Њу поред већ поменутих земаља финансирају и Уједињени Арапски Емирати.

(наставиће се)

[1] Christopher Deliso The Coming Balkan Caliphate: The Threat of Radical Islam to Europe and the West. Westport, Conn.: Praeger, 2007.  Р. 30-48.

[2] Теодора Толева Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације, 1896-1908. Београд, 2016.

[3] Christopher Deliso The Coming Balkan Caliphate: The Threat of Radical Islam to Europe and the West. Westport, Conn.: Praeger, 2007.  Р. 61.

Прочитај без интернета:
37 гласовa