Теоријски о издаји и егзистенцијалној колаборацији

Поново се Александар Вучић у сретењској беседи позвао на дипломатску мудрост и лукавост коџа Милоша1), не би ли пред бирачима оправдао удвориштво своје Владе пред вашингтонским и бриселским султанима. Наиме, стално подсећање на државно-рушилачки биланс владавине „жутих”, уз легитимисање Милошевим историјским преседанима, треба да у свести бирача трансформише бриселско-тачијевске, SOFA и најновији споразум (NSPO) са НАТО пактом из дела велеиздаје у национално нужне и реал-политички оправдане акте егзистенцијалне коолаборације. Једном речју, Вучић је бриселским споразумима посејао, први пут после 1999., ново семе српске, међународно признате државности на КиМ у виду ЗСО, а споразумима са НАТО пактом обезбедио је ЗСО-у војну заштиту.

Када се ствари погледају из ретроспективног историјског угла испада да је Вучић уствари далеко превазишао Милоша. Јер, иако се у Вучићевом тумачењу историје кнез Милош представља као једини творац нововековне српске државности, родоначелник Обреновића је за српску аутономију и своје наследно кнежевско достојанство, обезбеђено Хатишерифом од 1830. године, имао пре свега да захвали руском војном и дипломатском притиску на Порту да реализује 8. члан Букурешког (руско-турског) уговора, рођеног из крви Карађорђевих устаника. Насупрот томе, Вучић у својој државотворној радњи нема ослонца ни изнутра, ни споља; иза себе нема славних претходника, нити савезника на страни. Једном речју, он као какав бог ствара ни од чега, од темеља гради српску државну кућу, магијски претварајући НАТО прогонитеље и убице у брижне браниоце и усрећитеље Срба. 

Пошто налик египатским фараонима из хаоса ствара поредак, Вучић се доживљава као једини сведржитељ таквог поретка, који би без њега поново склизнуо у хаос. Управо у оваквој вешто исконструисаној митологизованој представи о Вучићевој власти као судбинском, непатвореном праузроку поретка, безбедности и мира у данашњој Србији и на Балкану, треба тражити објашњење за могућност тумачењског преображаја чинова велеиздаје у чинове егзистенцијалне колаборације. Јер, ако је Србији Вучић фараонски прапочетак, онда је сваки његов акт извор живота, како тврде медијски храмови и жерци Вучићевог култа, ма како ови акти људима изгледао у реалном историјском  времену.

Тако, Вучићевим успостављањем границе према КиМ, укидањем судова на КиМ, изласком на арнаутске изборе, држава Србија не умире на свом Косову, већ се поново рађа из Вучићевог чина стварања ни од чега. Вучићеви споразуми са ММФ и НАТО пактом нису смртовнице којим западна псеудоимперија покреће и затвара оставински поступак над Србијом, већ извори њеног будућег економског и војног живота. ССП-ом и приступним преговорима са ЕУ, Србија не жртвује свој суверенитет бриселском Вавилону, већ „јача капацитете све три гране власти”. Одлучујућа улога иностраних и НВО „експерата” у Влади није доказ укорењивања окупаторске структуре и имитације парламентаризма у Вучићевој Србији, већ потврда да смо у постпетооктобарској епохи анахрону, деветнаестовековну националну парламентарну демократију потиснули глобалном демократијом цивилног друштва. Достигнуто евроатлантско једномислије Народне скупштине за Вучићевог ваката, у већински патриотској и русофилској Србији, није доказ нелегитимности парламента и одсуства слободе избора, већ коначни прогресивни резултат процеса постпетооктобарске демократизације и модернизације Србије. Смањењем пензија и плата Вучић не снижава животни стандард грађана, већ им уручује улазницу за рај западног потрошачког живота. Вучићеви захтеви за промену националне свести и протестантизацију народне вере и карактера не треба да изазивају осећај свенародног понижења, већ колективни патос што нас у својој културној мисији западни крсташ није оставио с оне стране границе западне псеудоимперије. И таком тече медијска митологија о Вучићу као прапочетку живота у Србији…

Искуствено о издаји и егзистенцијалној колаборацији

Док је у медијској митолошкој стварности Вучић млада Гојковица уграђена у темељ српске државе, у демитологизованој стварности он је по свој прилици илирска Розафа уграђена у темељ натолике арнаутске косовске „државности”. О овој другој стварности сведоче плакати који су почетком године осванули на српски државним универзитетима у Крагујевцу и Нишу. Као честитка прогреса академској Србији на ЕУропском путу за 2016. годину.

Реч је о позиву за размену и сарадњу који је студентима, наставницима и административном кадру ових универзитет упућен у оквиру мреже за размену GREEN-Tech-WB програма Еразмус Мундус. Европска унија преко програма Еразмус Мундус финансира различите облике студијског боравка на универзитетима држава чланица Уније студената и наставника из тзв. земаља партнера из региона Западног Балкана. У мрежу размене GREEN-Tech-WB укључени су: „Albania, Bosnia & Herzegovina, Kosovo (без икакве звездице!), Montenegro and Serbia”.2) Главни циљ свих облика размене у оквиру програма Еразмус Мундус је повећање мобилности студената и наставника из земаља Западног Балкана. Иза питијског термина мобилности, као кључног глобалистичког идеолошког постулата у сфери образовања, од кога полази и Стратегија образовања Републике Србије до 2020. године, скривен је план идеолошког и културолошког инжењеринга којим западна псеудоимперија на подручју Балкана ствара нову анационалну елиту у служби белосветске плутократије. С тога, сви програми размене у оквиру Еразмуса имају поред научних и нескривене политичке циљеве. Тако поменути GREEN-Tech-WB програм размене треба да побољша владавину и ојача унутрашњу друштвену кохезију у земљама Западног Балкана, али и да допринесе „међукултурном разумевању и јачању веза између земаља Европске уније и Западног Балкана”. Како се мобилност српских универзитетских професора оцењује приликом њиховог избора у више звање, одлазак на ЕУ универзитете у оквиру нпр. GREEN-Tech-WB програм размене није више ствар избора, већ професионалног опстанка. Остаје им само да изаберу где ће учити о толеранцији и мултиетничности по правилима европске образовне традиције, да ли на унивезитетима у Љубљани, Катовицама, Сплиту, Леону или Софији. При том ће српски студенти и њихови наставници курсеве о евроунијатским вредностима и будућности Западног Балкана, а све у циљу постизања међусобног разумевања, похађати заједно са колегама са универзитета из Мостара („Џемал Биједић”!), из Зенице, Тиране, Кроје, али и са арнаутских унивезитета „Иса Бољетинац” из Косовске Митровице и „Кадри Зека” из Гњилана. Тако ће после повратка са GREEN-Tech-WB размене српско високошколско образовање бити обогаћено за кадрове који ће моћи да Србима представе нове еуроприхватљиве биографије Исе Бољетинца и Кадри Зеке.

Да ли у симболичком и суштинском смислу постоји убедљивији доказ о дубинској окупацији Србије и спровођењу плана одрицања од Косова и свога етоса у извођењу Александра Вучића, од позива студентима и професорима крагујевачког и нишког државног универзитета да седну у еуронијатске, „кумровачке” курсистичке клупе заједно академцима универзитета који носе имена Исе Бољетинца и Кадри Зеке. Бољетинца – највећег арнаутског крвника с почетка прошлог века и главног противника отварања руског конзулата у К. Митровици и Зеке – једног од водећих терориста арнаутског сепаратистичког покрета седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, који је убијен у Минхену 1982. године.

За министровања СПС кадровика Жарка Обрадовића, добили смо Стратегију уништења домаћег образовања, коју су, заједно са 9 иностраних рецензената, састављали све сами проверени антисрпски, либерално-левичарски кадрови са Београдског универзитета: Иван Ивић, Ана Пешикан, Љубомир Коцић, Вигор Мајић, Љубомир Маџар, Небојша Савић.3) За министровања Вучићевог изабраника Вербића, имамо реализацију еуроунијатског начела мобилности на релацији Универзитет у Нишу и Крагујевцу – универзитети у Сплиту и Катовицама, а све заједно са University of Mitrovica “Isa Boletini“ и Public University „Kadri Zeka“ Gjilan, наравно, и заједно са „знаменитим” и неизбежним Миловим Универзитетом „Доња Горица”.

Овакав процес, који се одвија под формалним политичким руководством СНС и СПС кадрова, формираће у Србији високошколску „елиту” са философијом „реалности” живота једног Томислава Николића.4)  Следствено, на факултетима у Србији све ће бити више оних који ће сматрати да је Косово – Исе Бољетинца, Кадри Зеке и Хашима Тачија „реалност”, а Косово светог кнеза Лазара, патријарха Данила II и Милана Ракића уобразиља. Са таквом „елитом”, ЗСО, „војна неутралност” и остале егзистенцијално-колаборационистичке творевине Вучићеве владавине се показују као обична Потемкинова села на лицу окупиране и продате Србије, претворене у пуки НАТО логор. Прецизније, Александар Вучић не води политику спољнополитичких компромиса како би купио време национално и државно одговорној елити да се консолидује и организује, те да се у промењеним околностима обрачуна са постпетооктобарском издајом. Супротно, Вучић под велом политике „неутралности” и наводне Милошевске национално-егзистенцијалне колаборације, а од Сретења и позивањем на националну мобилизацију и уједињење, купује време главној квислиншкој постпетооктобарској осовини (НВО-медији-независни експерти-тајкуни) да доврши посао прављења новог анти-идентитета Срба. И то у ситуацији када њиховим газдама у светској политици не иде све према плановима.

Са претећим ликом новог српског анти-идентитета, који ужива Вучићеву негу и бригу, потписник ових редова се суочио када је на Факултету на коме ради угледао плакате са именима: University of Mitrovica “Isa Boletini“ и Public University „Kadri Zeka“ Gjilan. Истог тренутка поставило се питање смисла испита који су тог дана студенти требали да полажу код потписника текста. Јер, један много значајнији испит тих дана нису положили сви њихови наставници – испит из предмета националне части и државне одговорности. Нечињењем су омогућили да наведени плакати остану на зидовима факултета које финансирају српски порески обвезници, уместо да као протест и опомена заврше на лицу ректора универзитета у Крагујевцу и Нишу. У том чину мирења са издајом српских универзитетски професора треба тражити разлог зашто се један издајник успешно продаје као национални егзистенцијални колаборациониста и зашто нас Запад већ 15 година контролише преко врећице истих 30 сребрењака.

Јудина повест сведочи да је самоубиство једини пут који води од издаје плаћене сребрењацима. Обриси националног самоубиства нам се језиво смеше са плаката са именима – University of Mitrovica “Isa Boletini“ и Public University „Kadri Zeka“ Gjilan, који се вијоре по зидовима факултета у градовима чија је слобода плаћена крвљу српских устаника и ослободилаца. Из те перспективе одговор на питање да ли Вучићева издаја, скривена под фирмом националне егзистенцијалне колаборације има алтернативу, крајње је једноставан и гласи: да ли живот у слободи наше деце има алтернативу!

1)              http://www.fakti.rs/serbian-point/posrbljene-vesti/evo-kako-vucic-pojednostavljuje-i-u-svoja-predizborna-kola-upreze-noviju-istoriju-srbije

2)              http://green-tech-wb.uvigo.es/partnership; http://www.ni.ac.rs/saradnja/medjunarodni-projekti/erasmus-mundushttps://masht.rks-gov.net/sr/divizioni-per-integrim-evropian; http://slideplayer.com/slide/4374857/

3)              http://www.mpn.gov.rs/wp-content/uploads/2015/08/strategija_obrazovanja_do_2020.pdf

4)               http://www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-srbija-postuje-posebnost-kosova-gradjani-srbije-opredeljeni-za-ulazak-u-eu-referendum-nam-treba-za-nato.html

Прочитај без интернета:
39 гласовa