2. ТУРСКА СЕРИЈА О АЛИЈИ – ПРАЊЕ БИОГРАФИЈЕ РАДИКАЛНОМ ИСЛАМИСТИ

Право на стварање исламског поретка Алија Изетбеговић у ИД тумачи обавезом коју открива чепркајући по мање важним порукама појединих Кур’анских ајета, желећи увјерити читаоце ИД да је његова Исламска декларација само елаборирање хиљадугодишње тежње муслимана за јединственом државом и јединственим поретком – те да то од муслимана не само очекује, него и захтијева Аллах који се муслиманима обратио кроз Кур’ан. Политичко трагање за оваквом визијом новог поретка аутор наставља износећи погледе на нека општа и нимало спорна питања. На тај начин, баш у своме стилу, долази до закључка да муслимани нису баш ни за капитализам – ни за социјализам, ни за – ни против тржишта, него онако, све нешто између, ни лијево ни десно, ни горе ни доле…

Говорећи о исламском поретку, аутор га види као јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Наравно да некакав однос између ових јасних али опречних, дијаметрално супротних појмова мора постојати, али је илузија да се може остварити јединство крајности.

Одређени однос између екстрема јесте могућ, али јединство – није. Између ових јалових компарација, тешко је открити прави облик тог новог поретка.

Зато је пуно јаснија слиједећа теза: “Полажући право да сам уређује свој свијет, ислам искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на своме подручју. Нема дакле, лаичког принципа а држава треба да буде израз и да подржава моралне концепте религије“ (ИД – стр. 22, 3. пасус).

То је само још једна у низу заблуда Алије Изетбеговића: он у исламу види идеологију и средство владања државом и свијешћу народа. Ислам није идеологија, ислам је вјера („Код Бога је права вјера само Ислам“ (Кур’ан 3/19. стр. 73. Панџа–Чаушевић).

Ставови из Исламске декларације нису ни нови ни једини – они су израз мишљења да је, у судару са временом, исламска порука постала застарјела и склеротична и да је то главни разлог свеопштег муслиманског заостајања, зато та порука тражи ревидирање. Редефинисање исламских циљева тумачи ислам као идеологију, даје исламу облик прагматске политичке линије и негира оно најплеменитије што је ислам дао човјечанству.

Којој цивилизацији и којој идеологији, уосталом, припада идеја по којој „са џамије и телевизијског торња не смију долазити опречне поруке“ (ИД, стр. 32 – 2. пасус) – односно ако тако изгледа тај „тотални ислам“, сам за себе и сам против свега – ко ће гласати за тај пут?! Из ставова турског јунака Алије Изетбеговића произилази да ту неће бити баш превише гласања ни слободног опредјељивања:

СИЛА прије успостављања и СИЛА након успостављања Исламског поретка. Формула за буђење „успаваног“ муслиманског народа је јасна: “Народ који спава може се пробудити само ударцима“ (Исламска Декларација, стр. 35. трећи пасус). Историја ће дати одговор је ли рат требао бити тај ударац – тај начин буђења и кажњавања успаваног и залуталог народа, односно је ли и то био план, жеља или могућност?!

Теза из ИД да су муслимани непросвијећени је тачна, али није тачно да су непросвијећени зато што су добри или лоши муслимани. Цијела Азија, Африка – цијели Балкан, живе у том добу племенске свијести, која каткад и није непросвијећеност али је увијек нецивилизираност. Она је чињеница и данас, као што је била и 1970. године, али њени коријени нису у нашем односу према било којој религији, чак ни у нашем односу према раду. Много је међународних околности и збивања на које не утичу муслимани, у којима не учествују и који од њих не зависе. Много је политичких игара и утицаја глобалних сила – много је планова по којима муслимани представљају само бројку, неважну за статистику свјетског интереса, модерних колонијалних сила. Има ту и пословичне инертности, вјековима старе, која муслимане спријечава да науче како у Европи живјети и дјеловати европски а како на земаљској кугли живјети животом грађанина свијета. Дефинитивно: „Пут рада, борбе и жртве! „ (ИД, стр. 60 – 4. пасус) може бити пут напретка – једино без жртава.

Тотални ислам – ислам као сила и духовност – ислам као насиље над човјеком – то је у ствари визија исламског поретка Алије Изетбеговића. „Он треба да се оствари у земљама у којима муслимани представљају већину становништва“ ИД, стр. 37 – 3. пасус) и то тако да се успостави „исламско друштво и исламска власт“ (ИД, стр. 19).

Трагајући за исламским препородом, исламским друштвом и исламском влашћу у земљама у којима су муслимани само већина и поред себе имају и друге, бројне државотворне народе који не желе тај поредак, понуђена је формула остварења те идеје, а она је слиједећа:

„Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима“ ( ИД, стр. 35). Порука Алије Изетбеговића је јасна:

„Морамо, дакле, бити прво проповједници а затим војници“! (ИД, стр. 4)

Визија бољег живота, новог поретка и новог духа не може се реализовати без симбиозе нужности проповиједања и ратовања. А да би се за војничку улогу народа окривио неко други, буди се осјећај угрожености, подстичу и распаљују националне и вјерске страсти – распламсава мржња; фабрикују се којекакви памфлети и декларације, иритирају старе ране – а на крају је крив опет неко други: “Ми то нисмо хтјели – нама је то наметнуто!?“

За све идеологе таквог поретка, попут Алије Изетбеговића, највећу опасност представља критичка мисао хуманистичке интелигенције. Зато ће Алија у ИД муслиманску интелигенцију (тзв. напредњаке) назвати „правом несрећом за народ“.

„Те, тзв. напредњаке, западњаке, модернисте, и како се све не зову, препознат ћете по томе што се обично поносе оним чега би требало да се стиде, а стиде се онога чиме би требало да се поносе“ (Исламска декларација, стр. 7. први пасус).

„Сви ти силни муслимански реформатори нанесоше само штету муслиманским народима, преузимајући од запада само штетни, загушљиви, нуспродукт једног цивилизацијског процеса“ ( ИД, стр. 7 други пасус).

ИД посебно апострофира Кемал-пашу Ататурка, Хабиба Бургибу и Ахмеда Сукарна.

По Алији Изетбеговићу, Турска је класичан примјер напуштања стазе правог ислама. Турска реформа коју је спроводио Кемал-паша представља издајство самог себе – закључиће у ИД – да би послије двије деценије, као „предсједник“ квази државе настале распадом Југославије, велики дио међународне активности и политике усмјерио према Турској – шаљући свакодневно емисаре и полтроне – одлазећи и сам – да камчи војну и финансијску милостињу – садаку, не због свог народа, него због своје власти.

„Турска као исламска земља владала је свијетом, Турска као еуропски плагијат представља трећеразредну земљу, каквих има још стотине на свијету“. (ИД. стр. 4 први пасус).

Та несвакидашња огорченост аутора ИД турским реформама највидљивија је у нападу на Кемал-пашу, „који је очито већи војсковођа него реформатор“ (Исламска Декларације, стр. 8) те је нужно „да се заслуге Кемал-паше за Турску сведу на праву мјеру“, нарочито због тога што је једним својим декретом забранио ношење феса у Турској. То површно поимање врло значајног периода турске историје свједочи о непознавању улогеи Кемал-паше, и не само њега, већ и у ИД апострофираних и анатемисаних Ахмеда Сукарна и Хабиба Бургибе. Тврдња да упркос увођењу латинице Турци имају више од пола становништва неписмених и да је узрок напуштање арапског писма као званичног писма, те да би од тога „…требали и слијепци прогледати“ (ИД, стр. 8 и 9) – занемарује чињеницу опште неписмености муслимана, нарочито у земљама гдје латиница никада није ни уведена. Промјена писма у Турској управо је била мотивисана великом неписменошћу, показало се да је то ипак успио покушај да се она побиједи. Уз то, увођење латинице није значило укидање арапског писма – ко је хтио бити писмен, могао се описменити и по вјерском моделу, унутар вјерских институција, у којима нико никада није покушао оспорити светост арапског писма у оквиру Објаве, вјерског промишљања и дјеловања. Само злонамјерни тумачи, у свим овим хуманистичким покушајима откривања нових путева напретка и слободе, могу у томе видјети „ново добровољно поробљавање“ (ИД, стр. 10 – 2., 3. и 4. пасус).

Исламска декларација не омаловажава само муслимане другачијег моралног и политичког светоназора – она прелази границе толеранције и политичког укуса, олако процјењујући улогу цркве, која се „у свом повијесном живљењу стално клатила између Кристове науке и инквизиције“ ( ИД, стр. 53 први пасус), откривајући висок степен недостатка толеранције и осјећаја одговорности за људе који су изабрали други пут – у другој вјери или мимо икакве вјере, једнак степену неразумијевања за другачије путеве у Исламу. Условно речено, занимљива је сукобљеност аутора ИД са самим собом док говори о фактору поробљености муслиманског свијета. С једне стране ИД дискредитује и омаловажава највеће муслиманске борце за слободу, са друге стране оптужује и политички запад и политички исток, због вјековног поробљавања и експлоатације муслиманских народа и земаља:

«Ми смо поробљени, у једном тренутку 1919. године није постојала ни једна независна муслиманска земља, стање које није забиљежено никада ни прије ни послије тога» ( ИД, стр. 12 – трећи пасус).

Тај жал за старом Турском као оличењем исламске моћи и ламент над општом поробљеношћу, која се доказује искључиво 1919. годином, погрешна је конструкција на којој стоји велики дио концепта ИД. Јер, занимљива је чињеница да је тај несретни муслимански свијет много више био поробљен прије 1919. године, само што аутор ИД турску окупацију тих земаља доживљава као њихово ослобађање. Друго, нетачан је податак да 1919. године није било независне муслиманске земље. Заблуда свих заблуда и темељ цјелој конструкцији, не само декларације него и схватања по коме је нужно јединство духовног и државног поретка наћи у исламу, је у незнању и пропаганди, створено мишљење, по коме:

„Све што је у повијести муслиманског народа велико и вриједно спомена, створено је под знамењем ислама!“ ( ИД, стр. 3. четврти пасус).

За Алију је само оно што је створено у рату и ратом вриједно, зато пропагира силу:

„Наша средства су особни примјер, књига ријеч. Када ће се овим средствима придружити и сила? Избор овог тренутка увијек је конкретно питање и зависи о низу фактора. Ипак се може поставити једно опће правило: исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт. Ово разликовање је важно, јер рушење и грађење не захтјева подједнак ступањ психолошке и материјалне припремљености. Преуранити овдје је једнако опасно као и закаснити“ (ИД, – Исламска власт 3/2).

Кључни извор оваквом приступу и радикалној исламистичкој свијести је у животу аутора Исламске декларације, његова издвојеност ван друштва у коме живи – његово незадовољство тим друштвом, државом, својим народом и свијетом у цјелини. Зато он говори у Исламској декларацији са мржњом о комунизму и капитализму, о кршћанству и жидовству, о Турској и Тунису, о небу и земљи. Само зато, седамдесетих година, он у својим чланцима објављеним у Таквиму под псеудонимом Л.С.Б. инсистира на рушењу као услову рађања и стварања нове вриједности – «Сувише је много ствари, које вапе за својим рушитељима» пише у Таквиму, па то исто и у истој форми у Исламској декларацији. Само због тога расправа са аутором Исламске декларације и са идејама те декларације, са позиција хуманистичког ислама, за не-муслимана је бесмислена и непотребна. «Нема хуманог ислама» рећи ће сваки немуслиман коме је намијењена улога «кафира» и непожељног државног елемента.

„Исламски поредак – што значи ова ријеч преведена на језик којим мисли, говори и осјећа наша генерација? Најкраћа дефиниција исламског поретка дефинира га као јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле. Као синтеза ових компоненти исламски поредак има двије темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва је садржина а друга форма исламског поретка“ ( ИД – Алија Изетбеговић).

За творца Исламске декларације исламско друштво представља организовану заједницу вјерника а основна јединица тог друштва је џемаат. У Исламској декларацији манифестована је ригидна спознаја само једног (од мноштва) друштвено-хисторијских конфликата. У визији аутора постоји вјечни и најважнији сукоб ислама са самим собом и са цијелим свијетом – идентификован са невјером. У настојању да докаже неопходност успоставе новог поретка аутор ИД потеже час вјерску, час политичку аргументацију. Само вјера је извор утицаја на појединачну свијест, која мора прихватити неразумно и неправедно „јер иза тога стоји божански ауторитет“. Политичка аргументација не познаје личност, она је упућена народима, и она не слиједи Објаву у лоцирању одговорности на појединца – личност, него се бави искључиво одговорношћу колективитета.

Како би изгледала та нова заједница: муслиман – џемаат – исламско друштво – исламска власт. Све заједно представља исламски поредак. Ријеч је дакле о држави као највишем стадију морално-правног поретка. У промишљању државе европска цивилизација почиње од појединца: појединац има право само у систему објективног морала, јер услови за стварањем различитих облика заједнице настају на нивоу објективног морала.

Први степен објективног морала је породица – мноштво породица чини грађанско друштво а највиши стадиј (баш у складу са Хегеловим учењем објективног морала и заједнице) је држава. По Хегелу, та три стадија самокретања објективног морала обухватају све што се обично назива друштвени живот.

У поимању исламског поретка мјесто породице заузима џемаат, у коме по логици ствари и нема мјеста за друге вјерске заједнице, које остају изван љествице објективног морала, осуђени на стварање изоловане заједнице без политичког значаја.

Коме у ствари припадају босански муслимани: изгледа никоме – вјерска матица им је далеко од ока, у Турској или у арапским земљама, а цивилизацијска матица Европа им је далеко од срца, иако њој и припадају: ето контекста у коме улогу свога народа промишљају радикали блиски Алији Изетбеговићу. Тај умишљени сукоб унутар подвојене личности муслимана на овим просторима вуче коријене из Другог свјетског рата.

Покрет коме властиту припадност са поносом истиче Алија Изетбеговић основан је 1941. године. Из књиге Дервиша Сушића „Парергон“ може се видјети да је тај покрет наступио са „радикалном, фашисоидном, панисламистичком идеологијом“.

Књига истиче да „…они шире образовање, првенствено у познавању ислама. Прихватају окупацију земље са радошћу… Међутим, усташка власт у почетку одбија да одобри правила Младих муслимана јер сматра да је и муслиманској омладини мјесто искључиво у усташкој младежи… У прољеће 1942. године долази до споразума… Крај рата руководство Младих муслимана дочекује прилично поцијепано. Ипак, остала је једна сложна језгра илегалне руководне групе. Назвала је саму себе „Група А“. На илегалним састанцима жустро расправљају шта све да се учини да се спријечи утицај КП и СКОЈ-а на муслиманску омладину. Године 1949. имају у Босни и Херцеговини неколико стотина чланова… У једном слагалишту већ имају и тешки митраљез, 2 аутомата, 6 пушака, динамит…ЦИЉ ОСТАЈЕ ИСТИ: ПРИКЉУЧЕЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ БУДУЋОЈ ПАНИСЛАМСКОЈ ДРЖАВИ И С Л А М И С Т А Н.“

Тако је то видио Дервиш Сушић, у вријеме када су фундаменталисти имали само један митраљез и када је то представљало стилску фигуру или метафору више него објективну стварност. У рату је ситуација била много гора: армија, полиција и школе постале су мјеста нове радикалне подуке. Из Армије БиХ су уклањани, смјењивани и кажњавани команданти који су ношени визијом секуларне Босне и Херцеговине, којом неће управљати сусједне земље али ни хоџе и хаџије, ушли у тешку борбу за опстанак и слободу. Политичко образовање и оспособљавање након смјене првог команданта (генерала Сефера Халиловића) је у војсци идентификовано са молитвом и учењем о вјери.

„У питању односа према кршћанству, ми разликујемо Кристову науку од цркве. У првој гледамо Божју објаву, у извјесним тачкама деформирану, а у другој, организацију која је својом неизбјежном хијерархијом, политиком, богатством и интересима, постала нешто не само неисламско, него и антикристовско…“ (ИД).

Овакве оцјене, паушалне и пуне мржње, изазивају код немуслимана осјећај који је познати канадски исламист W.C. Smith назвао „осјећајем повијесне нелагоде“.

Пишући о теократској држави проф. Џемал Соколовић је описује као негацију Бога и божанске концепције човјека: „Држава у којој би владали људи на сасвим божански начин, теократски, апсолутно, није ништа друго него довођење у питање Бога и успостављање човјека као Бога“.

То је оно што програм успостављања новог исламског поретка и чини програмом свеопштег ропства – не само ропства за немуслимане али за њих поготово, и због чега немуслиман уопште не поставља питања мјеста и територије на коме би се успостављао тај поредак. То уопште није битно, јер у сваком дијелу свијета (а поготово у БиХ) исламски поредак је увијек и само исламски поредак – а то значи апсолутно непожељан. Не постоји ни питање: какав исламски поредак? Јер ниједан није добар и није прихватљив за онога ко није муслиман и ко има услове да га одбије. Можда се из те урођене аверзије и развила мисао да исламски поредак не треба ни проучавати, што је апсолутно погрешно: приступ по коме се одређеним проблемом треба бавити онда када то и постане стварни проблем и дио свакодневне „главобоље“ може бити промашен и неозбиљан – може, у ствари, дати простора развоју једне негативне друштвено-историјске и политичке свијести, са несагледивим посљедицама. Јер и у Европи, од 01.03.1991. године, након уводника у листу «Препород», све чешће су се јављали памфлети који попут Алије величају идеју остварења јединственог исламског поретка:

„Муслимански свијет све више постаје свјестан да му је будућност у поновном оживљавању власти утемељене на Аллаховој ријечи а не у секуларизованим друштвено-политичким системима…“ (Лист ИВЗ БиХ, «Препород», страна 1).

Деведесетих година био је то стидљивиј почетак (у добу пада комунизма) и Исламска декларација, као и укупна филозофија активног исламизма, нису били тако агресивни. Било је то класично испитивање прага друштвене толеранције према таквим идејама. Алегорије и пјесничке метафоре, симболике и рурална филозофија религије представљали су само прву фазу у неопходном помјерању муслимана БиХ ка радикалном и ратничком поимању властите вјере. Зато је потцјењивачки став како Исламска декларација представља неку благу варијанту покушаја да се муслимани доведу до потпуног препорода те да промијену свој укупни однос према вјери, науци, држави и друштву.

Њен циљ је да искораче у „муслимански повијесни круг“ , како је то формулисано у програму Странке демократске акције, да напусте властиту традицију и начин живота, и да своју мржњу усмјере према свему што није исламско, на овај начин схваћено.

„…Најављујући препород, ми не најављујемо раздобље сигурности и спокоја, него раздобље немира и искушења. Сувише је много ствари које моле за својим рушиоцима. Зато то неће бити дани благостања него дани достојанства. Народ који спава може се пробудити само ударцима. Тко жели добро нашој заједници, не треба да је поштеђује напрезања, опасности и недаћа. Напротив, он треба учинити све да та заједница што прије употријеби своје силе, да стави на испит све своје могућности, да преузме ризик, једном ријечју – да не спава него да живи. Само будна и активна, може она наћи себе и свој пут“ (ИД, Рад и Борба, 2.3. – 13).

Многи муслимани не прихватају учење по коме је „право“ и „држава“ основни смисао исламске вјере која је таквим схватањем оријентисана и лоцирана на „овоземаљски“ свијет, утемељена као политичка идеологија, те нема дубљег смисла. Још мање је прихваћено тумачење по коме је дужност џихада важнија од цјелокупног Имана и Дина тј. цјелокупног вјеровања и свих прописаних исламских дужности.

У суштини, ако би се изводио некакав, коначан закључак о књижици претенциозно названој Исламска декларација, онда је неоспорно да је та писанија програм вјерске обнове и изградње Исламске државе. И више од тога: она је још један промашени покушај националне идентификације у неким општим, понеком вјерском и многим контрадикторним стајалиштима. Без сумње и најрадикалнији покушај дефинисања националног интереса кроз програм једне, за ове просторе нове вјерске обнове. Наравно, овдје појам вјере не значи ништа више од једног искривљеног погледа на ислам, приказан у декларацији. С правом се може рећи да су тих седамдесетих година муслимани Босне и Херцеговине тражили себе путујући историјским лавиринтом националног препознавања. Желећи да одреде свој статус, да дефинишу своје разлике у односу на друге јужнославенске народе, муслимански квази теоретичари, затровани блиским додиром историје пуне мржње, градили су од вјере тврђаву националне самобитности.

Рађено је то на погрешан начин, вршене су криве и неаргументоване идентификације, али све се то у том времену могло оправдати потрагом за властитим субјективитетом. И тај субјективитет тражен је на погрешном мјесту у синтагми „муслимански народ“, а муслимански народ не постоји никако другачије осим као вјерска творевина.

Очито је бесмислено искуство Исламске Републике Иран, или Пакистан (на коју се ослања теорија ИД) пресликавати на другачији историјски простор и на неке друге народе. Предрасуда о постојању једне униформне исламске културе и свијести подразумијева: или да се сав исламски свијет, у било којој држави, на било којој страни земаљске кугле, налази на истом степену правног, економског, политичког и културног схватања, или да тај степен није битан и да је ислам, тј. вјера, оно најбитније што одређује сваки народ.

Ипак, сигурно постоје увјерљивији и важнији разлози турског ангажмана око прикривања злочиначке и криминалне улоге коју је Алија Изетбеговић имао у протеклих четврт вијека.

Колико је новца династије Изетбеговић депоновано у Турској и каква је улога Ердогана у томе те штра је сатисфакција диктаторском и исламистичком режиму изван идеолошких постулата и блиских друштвених вриједности, показаће вријеме које је пред нама. Нешто што припада свим грађанима БиХ, било да је ријеч о БХ Телекому или електро-енергетским постројењима и дистрибутивној мрежи – већ је кренуло на свој лоповски, приватизацијски пут према Ердогану и његовим интересима.

Бошњаци ће наставити плаћати скупу цијену слијепог покоравања једном безобразном и бескрупулозном фанатику и његовом политичком и биолошком наслијеђу. Истина, раније је то плаћано људским животима а у будуће ће имовином и будућношћу.

Босну и Херцеговину и саме Бошњаке ће тек да кошта Ердоганов политички загрљај.

У стварности, можда Бошњаци вјерују да ће овакви, заједно са Ердогановом Турском ући у Европску унију и бити дио европске породице народа и држава.

 

 

слика http://sandzakpress.net/erdogan-alija-izetbegovic-nije-htio-da-se-lijeci-u-turskoj-a-pred-smrt-mi-je-rekao

244 гласa