САД су ненадмашне у организовању геополитичких операција, али се више не може сакрити да је дугорочна мета Русија, која је једина претња америчкој светској доминацији. Та позиција ће зависити од остварења планираних оперативних планова „демократизације“ Русије, који подразумевају претварање Русије у „кооперативну“ земљу, а све у циљу приступа њеним ресурсима.

Пример Украјине показује да САД следе приручник Бжежинског, познат под насловом Велика шаховска табла. Операционализација преговора о примирју између Запада и Украјине са једне стране (американци су мајстори у преговорима и манипулацијама),  и Русије са друге стране, служи за довлачење убојитог оружја (Weapons of Mass Destruction) WMD, НАТО инструктора и специјалаца у Украјину и балтичке земље. Паралелно са тим се врше техничке и политичке припреме Украјине за блиску сарадњу са НАТО, као и психолошке припреме земаља Балтика у циљу њихог уласка у сукоб са Русијом. САД и савезници ће припремати становништво за ширење русофобије уз стално инструисање од НАТО о наводним плановима Русије за агресију у регији Балтика. За разлику од Пољске и балтичких земаља, канцеларка Меркелова је пала у немилост САД-а, јер избегава увлачење Немачке у сукоб са Русијом, a инсистира на решењу за Украјину на основу споразуму из Минска.

Избеглички талас упућен из Турске, за сада је само у фази контролисаног хаоса, али и опомене Немачкој и ЕУ, које су очигледно схватили поруку САД-а. Шта тек може очекивати  Србија ако не усвоји ултиматум у виду измишљеног Поглавља 35, које доказује тезу да Србија никад неће ући у ЕУ, јер испуњавање задатих услова води Србију у нестанак. Време је да Србија са интелектуалном и политичком елитом анализира и напокон прочита геополитичке поруке. Одлука не треба бити тешка, ако се узме у обзир из чије кухиње је Двадесетседмомартовски пуч и садашње контраверзно Поглавље 35, које је у виду фермана предао Вучићу министар спољних послова Велике Британије госп. Хамонд. Русија је свјесна шта Запад спрема Србији. Руском руководству је познато да ће хибридним ратом и психолошким операцијама Запад сходно „балканској кампањи“, настојати дестабилизовати и дезоријентисати и руско становништво, у циљу „демократизације“ (промене власти) Русије, све до момента погодног за изазивање конвенционалног рата.

 Фигуративно речено, момци из Bretton Woods-а (банкарске корпорације) избегличком операцијом, односно демографским инжењерингом који је у току, могу постићи притисак на ЕУ, поготово Немачку и остварити дисфункционалност Немачке као и ЕУ. Очигледно је да се таквим активностима спашава долар.  Слабљењем кохезије ЕУ, омогућава се план који је Британија предложила Вашингтону а односи се на стратешку конфигурацију ЕУ у виду поделе на старо елитно језгро и на источни дио (бивше чланице Варшавског пакта и бивше државе СССР-а). Ослабљена ЕУ, на ивици распада, морала би прихватити британске услове који су у циљу преузимања вођства у ЕУ. Даље, ЕУ би морала прихватити и да је Русија главни непријатељ напредних технолошких држава и њихових цивилизацијских вредности, а што је у циљу слабљења Русије, јачања долара и заустављања БРИКС-а.

Током операционализације делова геополитичке доктрине, прокламоване у виду „заштите националних интереса“, САД ће дугорочно избегавати директне конфликте са Кином, којој ће у случају свођења Русије на ниво безопасног фактора, понудити да заједно деле ресурсе Евроазије Балкана.  САД са Kином имају суптилније планове, које ће прикривати примамљивим трговачким понудама и заједничким пројектима, уз покушај измене „пута свиле“. Од већ присутних медијских натписа о могућем разлазу са Кином, било по питању трговине,  билатералне сарадње или одржања војне комуникације, неће бити ништа, јер прагматичне САД себи не могу допустити  авантуру. Немају довољне капацитете на Пацифику,  и са још војно неспремним Јапаном као главним савезником, не усуђују се на конфронтацију са Кином. Са економског аспекта ствари су још компликованије, иако је устаљена перцепција да у економском смислу Кина не може без САД. Убрзо ће се показати да са економског аспекта Кина није узрок наговештеног и вероватног светског економског колапса. САД желе да окриве Кину за пад америчке економије. Наравно, да стратези (банкари), и носиоци идеја из Bretton Woods-а крију да су штампали хрпе безвредних папира без покрића, а на основу којих Запад води валутне ратове. Упркос долазећој економској кризи изазваној прецењеним доларом, стратези Вашингтона својој администрацији износе тезу да Кина може бити проглашена за узрочника светске кризе. Они уједно цене да ће кинески привредни раст пукнути као пренадувани балон, а распад Кине као неодрживе гломазне државе очекују следеће деценије, због растућих унутрашњих дисфункционалности и тензија, које се наводно неће моћи контролисати.

За то време САД ће јачати пацифичку флоту, довлачити нове носаче авиона и стварати базе у кинеском окружењу. У наредних десет година немају намеру да се с Кином конфронтирају. Тренутно САД немају ни решење за девет уметних острва у кинеском Јужном мору, сем евентуалних претњи због њихове даље изградње, и у том смислу дипломатских активности уз подршку УН и савезника. Острвима, на којима Кина гради моћне базе којима штити не само експлоатацију нафте и гаса на њима, већ и прилаз Кини од стране САД и Јапана. Стога се, Кина јасно огласила као власник делова мора око вештачких острва. Може се претпоставити да реакција Кине представља јасну поруку САД-у, као и упозорење Јапану, да ће Кина штитити своје територијалне воде.

Кинеска стратегија је да острва поред експлоатације нафте имају и улогу носача авиона, у виду стационираног савременог аеродрома са више писта, напредном одбраном и комуникацијама, ради неутралисања присуства америчких носача из пацифичке флоте, али и ради будућег повећања флоте које САД планирају у десетогодишњем периоду. Као део америчког плана подразумева се престанак важења забране Јапану да има ограничене оружане ресурсе, а што је на снази од завршетка Другог светског рата. Вашингтон је стимулисао Јапан да мења устав чиме би се поново отворио пут његовом повратку као империјалне силе на мору. У будућим геополитичким играма, према дугорочним плановима САД, као савезнике против Кине, уз Јужну Кореју озбиљно се рачуна и на Јапан.

Дугорочна предвиђања think tank-ова са којима Влада САД спекулишу о сценарију могућег економског, а тим и војног колапса Русије (према којој се тек предвиђа вишедимензионално проширење санкција уз политичку изолацију) а који садржи пројекцију да  председник Путин мора отићи са власти „на неки од начина“. Онда би се, према устаљеној матрици, инсталирала некомпетентна и коруптивна гарнитура власти,  што подсећа на опробани рецепт са Балкана.

У геополитичким плановима САД-а предвиђена је и реконфигурација Индије, за коју стратези предвиђају да је њена фрагментације изводива, иако је величина територије Индије импресивна. При томе САД рачунају на реконструкцију односа са муслиманима сунитске скупине. Уједно ће инструментализовати бројне секте и различите касте, које су у Индији још укорењене, а што подсећа на изазивање секташких сукоба, према матрици са Блиског истока. Када САД буду планирале дестабилизацију Индије, може се предвидети да ће бити употребљена инструментализација 30 милиона индијских муслимана. Треба се запитати да ли је операција исламиста у Мумбаиу била проба за стварање будуће исламистичке инфраструктуре, коју ће у том региону основати терористи пребачени из Авганистана или Пакистана, у виду новокомпонованог ИСИЛ-а. САД показују нескривене намере за даљом доминацијом у свету. Из изјаве америчког председника Обаме, да „САД не могу остати по страни када велики нападају мале као што је Украјина“, види се намера САД да неће одустати од Украјине као окидача за увлачење Русију у сукоб. Ако би исценирани сукоб имао тенденцију конвенционалног рата, Запад би  у рат увукао балтичке земље, којима би се придружили делови НАТО, због процене да Руси због витештва не би први користили нуклеарке. САД сукобима различитог интезитета желе развући Русију на више потенцијално неуралгичних тачака, у циљу њене сатанизације те економског и политичког урушавања.

Написани сценарији по којем САД  планирају постићи дефинисане циљеве су већ доведени у питање, јер замрзавање и контрола питања Украјине, и легитимни улазак Русије на Блиски исток, односно Сирију, из основа мењају позицију Турске, што захтева ресетовање доктрина САД-а. ЕУ је дуго веровала председнику Обами да ће САД веома брзо решити диверсификоване изворе енергената за ЕУ. Не можемо се отети утиску да је довођење у заблуду ЕУ, односно Немачку, од стране САД-а било део шире операције у циљу стварања нејединства и поделе саме ЕУ. Вашингтон се плаши да би снабдевањем Њемачке, тј. ЕУ, плином преко Украјине, као и Северним током, Руси још више отоплили односе са Немачком.

САД су планирале да један крак из Сирије (остао би постојећи, изграђен са ИСИЛ-ом) иде до Турске, чиме би онемогућили све планиране токове нафте и гаса из Русије, Азербејџана или других закавкаских држава било којом јужном рутом. Са сиријске обале, где су САД планирале изградњу главног чворишта за Блиски исток и заливске земље, цеви би водиле до Јадранско-јонског гасовода и нафтовода чији су пројекти већ у подмаклој фази, јер су раније обећали Хрватској да ће бити главно чвориште будућих гасовода за ЕУ, што је остало прилично незапажено. Тиме су САД планирале додатно изоловати Русију, уз њено довођење у финансијске тешкоће забраном приступу финансијским институцијама Запада. У светлу наведених планова САД-а и Велике Британије, председник Путин је повукао бриљантан шаховски потез – инсталирање руских војних снага у Сирију. Да је којим случајем ИСИЛ овладао Сиријом, тј, Дамаском, Русији би непријатељ био пред вратима, у виду  формација ИСИЛ-а које имају задатак да дестабилизују Закавказје, а затим цели Еуроазијски Балкан уз угрожавање Русије. Сада, уласком Русије у Сирију, САД су принуђене на озбиљно ресетовање, а то је могуће тек након председничких избора у САД.

Председник Путин, продужењем више него џентлменског уговора са Украјином о испоруци гаса за 2015/16. годину, уз несметано снабдевање Северним током Немачке, поново спашава европску привреду, а народ од зиме. Једноставно, прича о снабдевању енергентима ЕУ са танкерима из САД, била је за кратку политичку употребу. Прво, то је технички неизводиво, прескупо, а САД крију да су компаније задужене од администрације да производе нафту из шкриљаца, ради обарања цене нафте због Русије, у губитцима уизносу од 176 милијарди долара. Друго, подршку америчким плановима обарања цене нафте су дале Катар и Саудијска Арабија, које такође крију да су им буџети озбиљно угрожени.

Прочитај без интернета:
24 гласa